Zanimljivost dana: Američki luksuz na italijanski način

Američka i italijanska automobilska industrija su barem na papiru dva potpuno drugačija sveta. Jenkije su uvek interesovale karakteristike kao što su glomazne dimenzije, dosta hroma i naravno što veći motor koji „puca“ od snage i pali gume od semafora do semafora, dok su se Italijani proslavili atraktivnim dizajnom, tehnologijom ispred svog vremena i naravno egzotikom, na kojoj bi im ostatak sveta baš pozavideo.

Međutim, ukoliko detaljnije sagledamo situaciju, videćemo da su dve strane ipak često sarađivale. Ford je jedno vreme bio vlasnik čuvene dizajnerske kuće po imenu Ghia, a i Chrysler je imao saradnju baš sa ovim partnerom u posleratnom periodu kada su Ghijini koncepti direktno uticali na stilski pravac brenda.

Najdalje je ipak otišao General Motors i to kroz vremena kada su Harli Erl i kasnije i Bil Mičel biti glavni dizajneri firme. Toliko su se divili četvorotočkašima iz Italije da nije bila retkost da uspostave saradnju, a vrhunac je postignut tokom 1959. i 1960. godine kada je Pininfarina zapravo proizvodila skupoceni model Eldorado Brougham u Torinu.

U današnjem izdanju zanimljivosti dana ćemo obrtati pažnju na jedan specijalni italijanski Cadillac. Nastao je u vreme kada su američkim putevima dominirali četvorotočkaši u takozvanoj klasi „lični luksuz“, a sve je krenulo od jednog čoveka koji je želeo da preko bare promoviše Ferrarije.

Njegovo ime je Luiđi Čineti i rođen je 1901. godine, a automobilsku karijeru je započeo kao mehaničar u firmi Alfa Romeo. Tamo je upoznao još jednog mehaničara i kasnije profesionalnog vozača Enca Ferarija, a sredinom tridesetih godina prošlog veka se preselio u Pariz. Dok je Čineti voleo da učestvuje u profesionalnom auto-moto sportu, za hleb je uglavnom zarađivao prodajući italijanske automobile u Parizu. Takav način poslovanja je opstao sve do početka Drugog svetskog rata, kada je imigrirao u Sjedinjene Američke Države i postao državljanin.

Čineti je ponovo obnovio saradnju sa Ferarijem posle rata, a uskoro je postao zvanični uvoznik modela ove slavne kompanije preko bare. Ali želja da nastavi sa trkanjem i naravno promovisanjem biznisa ga je naterala da osnuje tim NART. Ova četiri slova su bila skraćenica za North American Racing Team i krenuo je sa radom 1958. godine. Tim je uskoro stekao ime i reputaciju kao veoma uspešan Ferrarijev privatni tim i slavio je na velikom broju trka, uključujući prestižno nadmetanje 24 sata Lemana 1965. godine.

Američka automobilska industrija se promenila u velikoj meri do kasnih šezdesetih godina. Postalo je jasno da uskoro stižu novi zakoni na račun stope izduvnih gasova i da će biti sve teže prodavati vozila sa značkom Ferrarija. Čineti je takođe znao da njegov ugovor sa italijanskim timom ističe 1970. godine, pa se dosetio ideje da napravi automobil sa sopstvenim imenom. Zahvaljujući vezama unutar General Motorsa, Čineti je uspeo da ubedi čelnike firme da preuzme američki luksuzni kupe i na njega doda italijanski šarm.

Amerikanci su bili jako zainteresovani i isporučili su Cadillac Eldorado, koji je tada baš krenuo sa serijskom proizvodnjom u novom izdanju, a izbor imena je pao na NART pošto je takva oznaka bila veoma poznata širom sveta.

Kupe je zatim poslat u Italiju gde je Čineti postigao ugovor sa čuvenom salostalnom dizajnerskom kućom Zagato da na bazi Eldorada naprave novi automobil s konfiguracijom 2+2 . Krajnji posao možete da vidite na priloženim fotografijama. Ne možemo reći da je bio remek delo, ali je svakako bio poseban i verovatno niko ne bi mogao da ga poveže sa američkim rođakom. Štaviše, jedine dizajnerske slične linije između dva automobila su bile delovi enterijera i ratkapne. Dok je Eldorado imao relativno kockast stil, NART-ov prototip je bio izuzetno aerodinamičan i praktično spušten do zemlje.

Ispod ove atraktivne školjke se krila uglavnom identična mehanika. NART je zadržao kompletno ogibljenje i prednje disk kočnice sa Cadillacovog modela, a jedina promena se odnosila na dodavanje i zadnjih diskova umesto doboša. To znači da ga je pokretao glomazni benzinac sa osam cilindara radne zapremine 472 kubna inča (7,7 litara). Ovaj motor je razvijao 375 konjskih snaga u Eldoradu dok je NART-ov prototip bio za 25 „grla“ moćniji. Dok mehanika svakako jeste bila iz Sjedinjenih Američkih Država, pozicija motora nije, pošto su ga Italijani pomerili u sredinu.

Zagatu je bilo potrebno oko dve godine da kompletira prvi koncept i predstavljen je na Salonu automobila u Torinu 1970. godine. Do tada se General Motors povukao iz cele priče, pa je automobil postao poznat kao NART Zagato. Sedam meseci kasnije je predstavljen i na Salonu automobila u Njujorku, a javnost u obe države je bila više nego oduševljena.

Iako će Čineti tvrditi da je dobio više stotina narudžbina, ipak nije uspeo da privuče investitore da bi njegovo čedo ušlo u serijsku proizvodnju. Veruje se da je u celu priču bio umešan i sam General Motors koji više nije sarađivao sa NART-om, a samim tim je video ovaj koncept kao konkurenciju i iskoristio je velike političke veze da stopira proizvodnju.

Čineti će zadržati jedini napravljeni funkcionalni prototip sve do 1987. godine i često ga voziti na američkim putevima. Automobil je nakon toga promenio nekoliko vlasnika i prošao kroz proces restoracije, a trenutno je u privatnim rukama.

Iako nismo dočekali da ga vidimo u serijskoj proizvodnji, NART Zagato je svakako jedan od zanimljivijih pokušaja da se spoje karakteristike dve veoma različite automobilske industrije. Da li je šteta ili žal što nije bilo više primeraka na ulicama zaključite sami…

Zoran Tomasović

(333)