Zanimljivost dana: Propuštena prilika nacista u Drugom svetskom ratu

U današnja vremena postoji mnogo istoričara koji se bave alternativnim teorijama, ali većina njih ima jedno zajedničko – oni se uglavnom koncentrišu na odluke lidera po pitanju vremena napada i same strategije da bi doneli svoje zaključke. Međutim, postoje i oni koji proučavaju tehnologiju i koju razliku je ona mogla da donese u ratu.

Da li bi nacisti dobili rat da su rakete V2 ili borbeni avioni na mlazni pogon stigli ranije? Kao što ćemo uočiti u nastavku ovih priča, Hitler je napravio mnogo grešaka tokom rata, a jedna od njih je bio tenk nazvan Panzer VIII Maus (Miš).

Nedugo nakon dolaska na vlast, Hitler je naredio razvoj novog laganog tenka koji bi vojsci olakšao put i otvorio nove granice. Prvi takav tenk je nosio oznaku Panzer I i bio je dostupan vojsci počev od 1934. godine. Međutim, Panzer I nikada nije bio namenjen ulozi lidera, već je zamišljen kao tenk za treniranje, pa samim tim nije imao veće borbene mogućnosti.

Njegova zamena je bio Panzer II, koji je debitovao dve godine kasnije, ali ni on nije uspeo da napravi veću razliku. Usledio je Panzer III 1939. godine, ali do njegovog debija je stigao i sovjetski legendarni tenk T-34, koji ne samo što je bio brži i okretniji, već je mogao da ponese i veće oružje i da pruži bolju zaštitu posadi. Unapređena verzija je nosila oznaku Panzer IV i pojavila se pred sam napad Nemačke na Poljsku, čime je i zvanično počeo Drugi svetski rat.

Dok su navedeni tenkovi uspevali da završe posao u svim državama koje je Nemačka napala tokom prve dve godine rata, Hitlera je i dalje brinulo šta budućnost donosi. On se veoma bojao ulaska Amerikanaca u rat, ali je i dalje planirao napad na Sovjetski Savez. Iz tog razloga, želeo je veći tenk koji će moći da nadmaši sovjetski T-34 i odlučio da poveri posao svom omiljenom arhitekti Albertu Spiru.

Onaj o tenkovima nije znao gotovo ništa, ali je bio poznat po tome što je bio u stanju da ispuni svaku Hitlerovu želju. Znajući svoje nedostatke, Spir je odlučio da potraži pomoć, pa je tako kontaktirao firme kao što su MAN i Daimler sa ciljem da proizvedu još veći, moćniji i sigurniji tenk.

Kada je Tiger (tigar) debitovao 1942. godine, bio je najmoderniji tenk na svetu. Sa dužinom od 6,3 metra i težinom od 54 tone, bio je najveći, brzina od 45 km/h ga je činila jednim od lidera, a i zaštita od napada je bila na zavidnom nivou.

Međutim, takođe je bio i veoma skup za proizvodnju i održavanje i imao je mnogo „dečijih boljki“ po pitanju kvaliteta mehanike i upotrebljivosti u zimskim vremenskim uslovima, tako da definitivno nije bio omiljen među vojskom.

Do rane 1943. godine, fortuna je okrenula leđa Nemačkoj. Direktan i težak poraz u Staljingradu je pokazao da Nemci ipak nisu nepobedivi. Nekoliko meseci pre toga, Hitler je bio primoran da objavi rat i Sjedinjenim Američkim Državama da bi podržao svog saveznika Japan, pa je postalo jasno da će Nemci uskoro morati da ratuju na dve strane – na istoku protiv moćnih Sovjeta i na zapadu protiv udruženih Amerikanaca, Britanaca i Francuza.

Ako Nemci žele da imaju ikakve šanse da pobede u ratu, njima je bila potrebna tehnologija koju neprijatelj još uvek nije imao. Fizičar kao što je Verner Hajzenberg je počeo rad na atmoskoj bombi, Verner von Bron se koncentirsao na rakete V2 sa ciljem da se Britanija bombarduje direktno iz Nemačke, a Ernst Henkel je završio prototip prvog aviona na mlazni pogon.

Međutim, Hitler je znao da Sovjeti spremaju napade snajmodernijim velikim tenkom na svetu, IS-om, pa je odluka pala da Nemci moraju da imaju i moćniji proizvod. Posle kraće rasprave, Hitler je izabrao Ferdinanda Poršea kao glavnog inženjera u timu. Ovaj je već stekao ime za sebe sa razvojem Volkswagena Bube, prvog nemačkog narodnog automobila, ali je takođe igrao i značajnu ulogu i u razvoju spomenutog tenka Tigera.

Iako je Tiger bio vrlo neuspešan, i dalje je bio moderniji od bilo kog drugog tenka na svetu i imao je veliki potencijal. Porše je uradio detaljno računanje i shvatio da je Nemačka u 1943. godini proizvela svega šest hiljada tenkova u poređenju sa oko 40 hiljada koliko su Amerikanci, Sovjeti i Britanci zajedno napravili.

Porše je smatrao da bi se i Nemci trebalo okrenuti istoj strategiji, a to je kvantitet umesto kvaliteta. Naime, iako su neprijateljski tenkovi bili lošijeg kvaliteta i pružali slabiju zaštitu, i dalje su bili daleko jednostavniji i jeftiniji za proizvodnju.

To je značilo da je neprijatelj bio u stanju da sa lakoćom zameni svaki uništeni tenk, što kod Nemaca nije bilo slučaj. Dok to i možda ne bi bilo tako tokom prethodnih godina, do 1943. godine je postalo jasno da će Nemačka izgubiti u ratu i da je uvoz materijala potrebnih za razvoj i popravke najmodernije tehnologije nemoguć.

Nasuprot očekivanjima, Porše je od Hitlera dobio negativan odgovor. Nacistički lider je smatrao da Nemačka mora da bude najbolja u svemu pa makar pružala proizvode samo radi propagande, a za njega bi bilo posebno ponižavajuće da kopira Sovjete – narod koji je smatrao na nižu rasu.

Iz navedenog razloga, Porše je dobio zadatak da razvije tenk koji će biti veći i moćniji nego neprijateljski u svakom pogledu. On se dao na posao i drveni model je bio gotov u roku od nekoliko meseci. Veruje se da je radio na njemu u svoje slobodno vreme još početkom 1942. godine, ali je morao da modifikuje drveni prototip nekoliko puta da bi udovoljio Hitleru. Glavni razlog je ležao u tome što lider Nemačke nije bio zadovoljan koliko je tenk velik i moćan, a želeo je da se neprijatelj uplaši njegovom samom pojavom.

Posle nekoliko modifikacija, Hitler je zvanično odobrio projekat početkom 1943. godine. On je u samom početku nosio ime „Mammut“ (mamut), ali je Porše kasnije promenio ime u Maus (miš) iz sarkastičnog razloga da pokaže dimenzije ovog tenka.

Javnosti je do današnjeg dana nepoznato koja je svrha Mausa trebalo da bude, a postoji nekoliko različitih priča. Prva od njih kaže da je on trebalo da bude tradicionalni tenk s ciljem napada na druge tenkove neprijatelja i da štiti vojsku.

Međutim, ova ideja je odbačena od mnogih eksperata iz nekoliko razloga, a glavni od njih je podatak da je bio previše velik i spor da obavlja takav posao. Drugi će reći da brzina nije bila bitna jer je Maus imao ogromnu zaštitu sa kojom je mogao sa lakoćom da probije neprijateljske linije.

Druga teorija se svodi na takozvani „Atlantski zid“. Naime, kada je postalo jasno da će Nemačka da izgubi rat, Hitler je naredio da se proizvede zid odbrane koji se prostirao od vrha Norveške pa sve do juga Francuske. Nemačka je očekivala zajednički napad od strane Amerikanaca, Britanaca i Francuza, ali još uvek nije znala lokaciju. Atlantski zid je doneo veliki broj bunkera, ali je i dalje između njih postojala praznina koju bi neprijatelj mogao da iskoristi.

Veliki tenk sa moćnim oružjem bi sprečio tako nešto bez obzira na lokaciju napada, a po potrebi bi mogao biti pomeren i na druga mesta. Poslednji razlog se odnosi na samu propagandu, pa tako neke priče kažu da Maus nikada nije trebalo da ima vojnu karijeru, već da poveća moral Nemcima i da pokaže kako su najbolji.

Porše kontaktirao nekoliko kompanija za proizvodnju Mausa, a posao je dobio Krupp. Kao i sva nemačka tajna oružja, razvoj i testiranje je trebalo da se odvijaju u vojnom centru Kumersdorfu, koji se nalazio oko 25 kilometara od Berlina.

Maus je prema potpisanom ugovoru morao da bude u stanju da ponese minimalno 100 tenkovskih raketa, da dostigne brzinu do 20 km/h, ima masu od najmanje 120 tona i da pruži zaštitu koju nijedno moderno oružje ne može da probije.

Porše je izračunao da je većina navedenih karakteristika ostvariva, ali da će težina u velikoj meri da pređe planiranu cifru od 120 tona. Shvativši da je novo oružje pod hitno potrebno Nemačkoj ako želi da pobedi u ratu, Porše u razvoj zapošljava još jednu firmu i to Alkett.

Krupp je tako bio zaslužan za proizvodnju nižeg dela tenka, dok je Alkett trebalo da ugradi oružje i da se postara da okretljivost kupole bude zadovoljavajuća. Kada spominjemo oružje, da kažemo da je Maus trebalo da pruža standardan top od 150 mm uz dodatnu mašinsku pušku od 22 mm. Hitler je očekivao da bi serijska proizvodnja trebalo da počne od leta 1943. godine i da bude ograničena na pet primeraka mesečno uz maksimalnu proizvodnju od 150 tenkova.

Porše nekako uspeva da završi prvi prototip, ali bez oružija i kupole. Čak i u takvim uslovima Maus nije bio u stanju da dostigne brzinu veću od 13 km/h. Njega je pokretao Daimlerov benzinski motor sa dvanaest cilindara i 1.080 konjskih snaga, ali je i to bilo malo kada se zna kolika je masa bila. Nepoznato je koliko je Maus bio težak u momentu testiranja prvog prototipa, ali je Poršhe izračunao da bi konačan proizvod mogao da bude težak čak 188 tona.

Sa takvom masom, ne samo što je zadavao probleme po mokrim i blatnjavim terenima, već u Evropi nije postojao nijedan most koji bi mogao da ga podnese. Porše je delimično rešio problem tako što je proizveo posebnu cev sa kojom se nadao da bi Maus mogao da se kreće pod vodom i preko navedene cevi i dalje pruži dovoljno vazduha. U decembru 1943. godine, Alkett je konačno isporučio drvenu kupolu da bi se dobila generalna ideja, a tenk je ofarban u vojnu boju. Na zadnjem delu tenka se nalazila i velika crvena zvezda pa bi tako nacisti mogli tvrditi da je reč o zarobljenom sovjetskom tenku.

U martu 1944. godine je bio kompletiran i drugi delimično završeni prototip. On se razlikovao po nekoliko detalja, a najveća pažnja je ovaj put posvećena oružju. Maus je sada imao i pokretnu kupolu sa glavnim topom od 128 mm i još dve mašinske puške.

Testiranja su pokazala da je u stanju da probije zaštitu na svakom tenku neprijatelja pri udaljenosti od preko 3.500 metara zahvaljujući moćnom topu. Još jedna novina kod drugog prototipa je bio motor, pa je Daimler razvio novi agregat (ovaj put dizel) od 1.200 „konja“, što je donelo i zadovoljavajuću maksimalnu brzinu od 20 km/h.

Sama zaštita je takođe bila vrhunska. Sa debljinom od 200 milimetara, Maus je imao najjači oklop ikada viđen na tenku, a čak i kupola je pružala oklop od 100 milimetara. Porše je i dalje imao nekoliko problema, pa je tako Maus i dalje mogao da pređe svega 160 kilometara na ravnom putu i 60 kilometara po teretnim putevima i pored ogromnog rezervoara od čak 2.700 litara. U slučaju kvara, tenk bi druga dva Mausa morala da šlepaju do fabrike na popravke, a za njegov prevoz je bio razvijen i poseban voz sa vagonima koji bi mogao da podnese takvu težinu.

Međutim, razni problemi, kao što su česta bombardovanja i nedostatak materijala, su nekoliko puta odlagali zvaničnu premijeru. Porše je nakratko razmatrao da izmesti proizvodnju pod zemlju (kao što je bilo u slučaju borbenih aviona), ali takav potez bi zahtevao dodatno vreme (za proizvodnju novih fabrika) koje Nemci jednostavno nisu imali.

Alkett je u julu 1944. godine isporučio još dve kupole uz obećanje da će još dve da uslede u skorijoj budućnosti, ali je Hitler izgubio strpljenje. Mesec dana ranije, zajednička akcija Amerikanaca, Britanaca i Francuza je omogućila saveznicima da se iskrcaju na plaže Normandije i po prvi put od pada Francuske, četiri godine ranije, ponovo krenu sa preuzimanjem kontrole u ovoj državi.

Sa druge strane, Sovjeti su oslobodili i Poljsku i krenuli u poslednju akciju prema Berlinu, pa je Hitler shvatio da Maus, čak i ako uđe u proizvodnju, više neće uspeti da napravi razliku, pa su finansije i Poršeovo znanje korišćeni u druge svrhe.

Šta se tačno desilo sa dva Mausa do današnjeg dana nije jasno. Neke priče kažu da je drugi prototip korišćen u odbrani Berlina, a zatim uništen pred napadom Sovjeta, da bi neprijatelj bio sprečen da razvije sličnu tehnologiju. Međutim, Sovjeti su pronašli prvi prototip u njegovoj fabrici pored Berlina, ali i dalje sa drvenom kupolom. Tenk je zatim poslat u Rusiju na testiranje, a danas se nalazi u vojnom muzeju pored Moskve.

Nagađa se da on pruža školjku prvog prototipa, ali kupolu drugog modela. Sovjeti su u pronašli i treći Maus, koji je bio u ranim fazama razvoja, pa neki nagađaju da se možda on nalazi u spomenutom muzeju. Pretpostavlja se da su preostale dve kupole koje je Alkett razvio uništene posle rata. Maus nije u voznom stanju, pa neki sumnjaju da uopšte i dalje poseduje Daimlerov motor.

Teško je zaključiti koju razliku bi Maus napravio u ratu, ali sa nekoliko stotina takvih tenkova na Atlantskom zidu saveznici bi svakako imali teži posao. Da se Maus pokazao uspešnim, Porše je imao ideje za još veći tenk poznat kao Ratte (pacov). On je trebalo da bude težak čak 1.000 tona uz motor od 17.000 konjskih snaga, a bilo bi potrebno čak 40 osoba da ga pokrenu.

Međutim, ova ideja nikada nije otišla dalje od plana pa tako nije proizveden nijedan prototip. Bez obzira što Maus nije ugledao serijsku proizvodnju, uspeo je da inspiriše i ostale države da razviju slične tenkove. Američki T-28 je ugledao svetlost dana tek 1946. godine pre nego što je ideja ugašena nakon dva prototipa. Britanski TOG2 je imao završen prototip još 1941. godine, ali je imao iste boljke kao i Maus zahvaljujući svojim velikim dimenzijama.

Francuzi su takođe imali ideju sa FCM F1 tenkom teškim 140 tona, ali zbog rane okupacije od strane Nemačke, ova ideja nikada nije otišla dalje od drvenog prototipa. Jedna od priča kaže da su i Japanci uspeli da proizvedu prototip pod kodnom oznakom O-I, ali ova priča nikada nije potvrđena niti je prototip ikada viđen u javnosti. Posle rata ideja za tenkovima sličnih dimenzija je zvanično umrla, posebno nakon razvoja nuklearne tehnologije, dok u današnja vremena potražnja i ne postoji, najpre zahvaljujući modernom oružiju.

Za sve one koji žele da vide jedini preživeli Maus, on se i dalje nalazi u Kubinskom muzeju tenkova izvan Moskve, gde mu društvo prave još nekoliko interesantnih prototipova kroz istoriju kao što su Object 279 (sovjetski tenk sličnih dimenzija iz 1959. godine), Object 775 (sovjetski raketni tenk iz 1964. godine) i SU-14 (sovjetski tenk s topom od čak 152 mm iz 1934. godine).

Muzej takođe pruža i veliki broj serijskih tenkova koji su preživeli u veoma skromnim brojevima, kao što su spomenuti nemački tenkovi (Tiger, Panzer I, II i III) i veliki broj američkih tenkova koji su tokom vremena osvajani kao ratni plen i zatim testirani.

Zoran Tomasović

(1378)