Zanimljivost dana: Vesele tridesete godine – Graham-Paige „Sharknose“

Većini nas nekadašnji američki brend Graham-Paige nije poznat, a i zašto bi bio. Reč je o kompaniji koja je poslovala uglavnom u predratnom periodu, i iako će ime opstati sve do 1962. godine, teško da je ijedan model privlačio mnogo pažnje. Ali, tokom tri kratke godine baš pred početak Drugog svetskog rata, Graham-Paige je predstavio model koji će svet upamtiti pod nadikom „sharknose“ ili u bukvalnom prevodu „ajkulin nos“.

Nije potrebno mnogo vremena da zaključimo zašto je tako, iako je ovaj detalj bio samo jedan u nizu zanimljivosti zaboravljenog brenda. Ovo je priča o Graham-Paigeu i njegovim modelima u periodu od 1938. do 1940. godine.

Kompanija koja će nositi ovo ime je osnovana 1927. godine od strane tri brata sa prezimenom Grem i to od strane: Džozefa, Roberta i Reja. I pre toga su imali dugogodišnje iskustvo u raznim industrijama, a imperiju su stekli u rodnoj američkoj saveznoj državi Indijani gde su posedovali nekoliko tvornica stakala.

Početkom dvadesetih godina prošlog veka, odlučuju da se oprobaju i u automobilskom svetu i preseljavaju u Detroit. Postižu sporazum po kom bi proizvodili kamionete i kombije sa mehanikom Dodgea. Posao je cvetao sve dok korporacija Chrysler nije kupila Dodge, i najavila da će prekinuti saradnju kada ugovor istekne 1929. godine. Braća odlučuju da osnuju sopstvenu firmu tako što su kupili posrnulog proizvođača Paige Detroit Motor Company i menjaju ime u Graham-Paige.

Ne možemo reći da su rani modeli nove firme bili nešto specijalno. Tipično za period kasnih dvadesetih godina prošlog veka, bili su jako kockasti s izborom motora sa šest i osam cilindara. Ciljali su neku „zlatnu“ sredinu gde im je glavna konkurencija bio Oldsmobile, a prodaja je u jednom momentu dostigla brojku od 90 hiljada jedinica na godišnjem nivou.

Nažalost, kao i sve druge proizvođače, Velika depresija je pogodila i Graham-Paige i to baš u periodu kada je firma investirala poslednje rezerve novca u novu fabriku u Detroitu. Kompanija nikada više neće uspeti da priđe ni blizu svoje legendarne godine.

Ali to ne znači da nisu postojali neki veliki potezi. Primera radi, Model 57 „Blue Streak“ je doneo pravu dizajnersku revoluciju kada je debitovao 1932. godine. Možda na prvi pogled izgleda kao svaki drugi četvorotočkaš iz ove decenije, ali konkurencija će pratiti njegove stilske linije tek godinama kasnije.

A onda još dodatne dve godine potom, model Custom Eight je postao prvi pristupačni serijski automobil na svetu sa fabrički dostupnim kompresorom. Inženjeri su preuzeli benzinac sa osam cilindara u linijskoj konfiguraciji zapremine 265 kubnih inča (4,3 litre) i u njega ugradili kompresor. Snaga je povećana sa 90 na 135 „konja“, a jedan primerak je prevezao celu Ameriku za tada rekordnih 53 sata i 30 minuta.

Ime vozača koji je uspeo u takvom podvigu je Kenonbal Bejker, čime je legendarni „Cannonball Run“ i dobio ime. Za takav primerak je bilo potrebno izdvojiti 1.295 američkih dolara, što iznosi oko 26.510 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca, što je bio samo delić one cene koju su naplaćivali drugi brendovi sa kompresorom, kao što su Duesenberg, Franklin i Pierce-Arrow. Prodaja se nikada nije oporavila i jedva je dostizala deset hiljada jedinica, pa se Graham-Paige odlučio na radikalni potez.

Dizajneru Ejmosu Norupu su date odrešene ruke, a ovaj je odlučio da potraži inspiraciju u vozovima iz navedenog period. Hauba je bila izbačena napred, da bi zatim maska hladnjaka padala pod dubokim uglom. Ovaj stil je bio potpuno nečuven tokom tridesetih godina, pošto bi hauba uglavnom bila kraća, a maska hladnjaka bi se zatim u aerodinamičnom uglu spuštala do branika.

Farovi su takođe bili ugrađeni u krila, što je bio još jedan novi potez koji će konkurencija kasnije da prati. Nasuprot verovanju, nadimak „sharknose“ nije odmah nastao, već tek nakon nekoliko decenija kada je ovaj automobil postao veoma poželjni klasik. Osvojio je mnoštvo prestižnih nagrada na račun dizajna od čega je najveća Concours D’Elegance u Parizu.

Nažalost, ispod prelepog i posebnog stila se krila zastarela platforma i Graham-Paige jednostavno nije mogao da opstane. Pored već tradicionalnog Oldsmobilea, do kasnih tridesetih godina kompanija je imala još more rivala kao što su DeSoto, Mercury, Hudson, Studebaker i mnogi drugi. Prodaja „sharknosea“ je prve godine iznosila tek nešto više od pet hiljada jedinica i tiho je povučen sa tržišta posle 1940. godine.

Do tada je u kompaniji ostao samo jedan od braće Grem, i to je Džozef. On je investirao sopstveni novac zajedno sa partnerom Hupmobile da kupi licencu čuvenog Corda 810/812. Zaposlen je i dizajner Džon Tdžarda da ga osveži, a najveća izmena je bila ona po kojoj je Cordov revolucionarni pogon na prednje točkove zamenjen pogonom na zadnje.

Automobil se prodavao pod dva imena i to Hupmobile Skylark i Graham Hollywood i oba slučaja motor je bio šestocilindri zapremine 218 kubnih inča (3,6 litara). Graham je ponudio i opciju sa kompresorom, a definitivni „ekser u mrtvačkom kovčegu“ je bio početak Drugog svetskog rata zbog kojeg je civilna proizvodnja okončana i sve firme su se fokusirale samo na vojnu.

Ne postoje dokazi da je Graham-Paige planirao da nastavi proizvodnju u posleratnom periodu, a fabriku je kupio industrijalac Džozef Fejzer i na njenoj je bazi osnovan novi Kaiser-Frazer. Iz nekog razloga, ime Graham-Paige je postojalo na papiru sve do 1961. godine, i po nekim izvorima trebalo je biti korišćeno za novi bazni model taze Kaiser-Frazera, ali ideja nikada nije realizovana.

Oko 13 hiljada proizvedenih primeraka „ajkulinog nosa“ u tri godine, danas su veoma poželjni klasici i mogu da dostignu visoke kupoprodajne sume novca. Uvek je zanimljivo videti poslednje modele bilo kog brenda baš pred zvanični stečaj. U svakoj liniji možemo da primetimo očaje dizajnera i inženjera da promene situaciju i ponadaju se da će baš takav model biti onaj koji će osvojiti srce kupaca.

„Očajnički“ model Graham-Paigea nije uspeo u tome, ali je stekao kultni status o kojem se priča do današnjeg dana.

Zoran Tomasović

(369)