Gde nas (ni)je priča iz filma „Ferrari“ obmanula u odnosu na stvarne događaje?

U bioskopima se nedavno pojavio film „Ferrari“, a ulogu velikog Enca Ferarija tumači Adam Drajver. Autor ove priče je imao prilike da ga pogleda onog dana kada je postao dostupan u američkim bioskopima i mogu zaključiti da je veoma profesionalno urađen i bez nekih smešnih i nerealističnih scena snimljenih samo radi holivudske dramatizacije (tu pre svega kritikujem film „Ford v. Ferrari“).

„Ferrari“ zapravo ne prati ceo život čuvenog Enca već samo tokom jednog kratkog perioda krajem pedesetih godina prošlog veka kada pokušava da održi balans između haosa u privatnom životu i da spreči odlazak firme u stečaj.

Film je inače zasnovan na knjizi „Enzo Ferrari: The Man and the Machine“ autora Broka Jetsa, a radnja se vrti oko priprema i takmičenja za čuvenu trku Mille Miglia voženu 1957. godine. Slično kao i svaki film, i ovaj nije kompletno autentičan, a dosta puta smo spomenuli izjavu jednog reditelja koji je rekao, „kada bi filmovi bili kompletno autentični, onda i ne bi bili filmovi već samo dokumentarne emisije“. Mnoge nedoumice oko filma je nedavno razrešio Encov sin Pjero, koji je danas prvi čovek brenda, a posebno je pohvalio priču kao veoma realističnu sa samo par detalja koji se nisu desili u realnosti. Pa hajde onda da pogledamo o čemu je reč…

Jedan od ključnih aspekata filma je način na koji Enco pokušava da balansira život između svoje supruge Laure i ljubavnice Line. Ovaj deo je potpuno autentičan i Enco se venčao sa Laurom 1923. godine, a Linu je upoznao krajem tridesetih godina i sa njom dobio sina (spomenuti Pjero).

Scena u kojoj mu Laura kaže, „možes da provodis noć sa ljubavnicom, ali moraš da dođeš kući ujutro pre doručka“ je navodno takođe istinita. Mnogi se pitaju, „pa zašto se jednostavno nije razveo od Laure kada je bio sa drugom ženom“. Odgovor zapravo leži u tadašnjem italijanskom zakonu prema kojem je razvod bio protivzakonit sve do sredine sedamdesetih godina prošlog veka.

Laura će umreti 1978. godine, a Enco je tek tada priznao Pjera kao sina i, kao što smo spomenuli, danas vodi Ferrari. Enco i Laura zaista jesu imali sina Dina, koji je preminuo 1956. godine od bolesti kada je imao samo 24. godine.

Drugi aspekt filma je profesionalne prirode i fokusira se na tešku finansijsku situaciju Ferrarija. U jednoj od scena, Encu biva rečeno kako Jaguar prodaje mnogo drumskih vozila zahvaljujući uspesima na trkačkim stazama, a Enco odgovara, „Jaguar i ja nismo isti. Oni se trkaju da bi prodavali automobile, a ja prodajem automobile da bih se trkao“.

Film pokazuje scenu u kojoj Enco pušta kralja nepoznate države da čeka po kišnom vremenu na svoj automobil, što se navodno takođe desilo. Slično kao i mnogi drugi vizionari, i Enco je imao običaj da kaže, „Mušterija nije uvek u pravu“ i odbijao je udovoljava potencijalnim kupcima ako su imali kritike. Jedan od visoko pozicioniranih ljudi u firmi takođe kaže kako Ferrari mora da pobedi prestižnu trku Mille Miglia 1957. godine i na taj način privuče dosta mušterija drumskih automobila.

Ovaj deo je relativno autentičan. Dok je tačno da je Enco počeo sa serijskom proizvodnjom krajem četrdesetih godina samo da bi stekao finansije za profesionalni auto-moto sport, pobeda na trci Mille Miglia takođe nije označila kraj finansijskih problema. Kao što nam je poznato, Enco je imao dugogodišnje pregovore sa Fordom oko kupovine njegove firme pre nego što je vlasništvo preuzeo Fiat.

Pored Enca i njegove porodice, glavni lik u filmu je španski vozač Alfonso di Portago. Film pokazuje kako ga je Enco zaposlio nedugo nakon što je jedan drugi vozač poginuo tokom testiranja Ferrarija, ali ovaj deo nije autentičan, što je potvrdio i Pjero i kaže da su njegov otac i di Portago bili prijatelji godinama ranije. Di Portago je bio veliki plejboj svog vremena i deo španske kraljevske porodice, a trkanjem se bavio iz hobija. U nekoliko scena mladi Pjero moli svog oca da mu donese autogram španskog vozača (Enco mu konačno ispunjava želju pred Mille Miglia), a Pjero je domantovao da se i to desilo. Kaže da autogrami u spomenuto vreme nisu bili prestižni kao danas niti su ga interesovali.

Filmska drama je jedno, ali realno, malo ko je otišao u bioskop da gleda ljubavni život Enca. Zanimao nas je (ili možda je samo mene to zanimalo) duel Ferrarija i Maseratija na uglednoj trci i fantastičan zvuk prelepih italijanskih automobila. Ferrari je zaista slavio, a u centru pažnje je bila teška saobraćajna nesreća u kojoj su di Portago i njegov suvozač izgubili živote.

I ovaj deo je potpuno autentičan pošto je španskom vozaču pukla guma u blizina sela Guidicolo dok je jurio brzinom od 240 km/h. Ne samo što su stradali i on i njegov suvozač, već je Ferrari upao u publiku koja je posmatrala trku pored puta i usmrtio devetoro ljudi, od čega petoro dece. U filmu je odlično pokazan takozvani „Poljubac smrti“, to jest čuvena scena u kojoj je holivudska glumica Linda Kristijan poljubila španskog vozača tokom poslednjeg pit stopa pre nego što je poginuo.

Nepoznati fotograf je uhvatio taj momenat foto aparatom i slika se narednog dana pojavila u novinama pod imenom „Il Bacio della Morte“ (Poljubac smrti). Možete da je vidite na poslednjoj priloženoj fotografiji.

Trka Mille Miglia je inače vožena od gradova Breša do Rima na distanci od približno hiljadu kilometara i to na javnim putevima. Vožena je u periodu od 1927. do 1939. godine i ponovo od 1947. do 1957. godine i generalno se smatrala jednom od najopasnijih takmičenja u istoriji pošto je odnela čak 56 života, od čega je 35 osoba stradalo tokom poslednjih deset godina kada su automobili postali brži. Nakon tragične nesreće iz 1957. godine, italijanska vlada je ograničila puteve od 1958. do 1961. godine, a onda je potpuno zabranila. Encu zaista suđeno za ubistva zato što su njegovi četvorotočkaši usmrtili toliko ljudi, ali je oslobođen svake optužbe.

Spomenućemo da slavni Italijan u filmu koristi model Peugeot 403 za svakodnevni prevoz, što se na prvi potez čini čudnom odlukom, ali je potpuno istinita. Naime, Enco je jako voleo posleratne Peugeote iz razloga što ih je dizajnirao njegov blizak prijatelj Batista „Pinin“ Farina. Enco će početi da vozi italijanske automobile tek 1969. godine kada je Fiat preuzeo komandu nad Ferrarijem, a takođe je često bio viđen u Miniju koji je dobio na poklom od britanskog inženjera i tvorca ovog mališe po imenu Alek Isignois.

Mediji su pitali Pjeru da li je njegov legendarni otac zaista imao logiku da vozači Ferrarija moraju da pobede po cenu svega, pa makar ih to koštalo života. Pjero je da zanimljiv odgovor i kaže kako jednog momenta Enco nije stavljao ljudski život pre pobeda na trkama, ali da bi svega par dana kasnije vodio neku sasvim drugu priču. Primera radi, smrt di Portaga ga je baš pogodila i hteo je da se povuče iz daljnjeg auto-moto sporta, ali samo par dana kasnije je najavio još veću ofanzivu na stazama.

Bilo kako bilo, film Ferrari je svakako vredan gledanja i nije tipično holivudsko sranje (da izvinite na rečniku). Na momenat nam je dočarao koliko je Enco Ferari bio teška osoba za saradnju, pa i za život sa njim, što je najviše osetila njegova supruga. Istorijske knjige često umeju da kažu kako je granica između ludaka i genija jako tanka… Još uvek nismo sigurni gde tačno Enco Ferari pripada.

Uživajte u video snimku…

Zoran Tomasović

(1400)