Zanimljivost dana: Kada je Honda šokirala svet u Formuli 1

I vrapci na granama znaju da je Honda veliko ime u šampionatu Formule 1. Japanski proizvođač vozila je slavio samo tri puta kao konstruktor, ali su njegovi motori pokretali bolide do 89 pobeda. To ga stavlja na odlično peto mesto u istoriji ovog takmičenja, iza Ferrarija (243 pobede), Mercedesa (212), Forda (176) i Renaulta (169).

Najslavniji period za Hondu je svakako bio od 1986. do 1991. godine kada su bolidi Williamsa i McLarena sa ovim japanskim motorom osvojili čak šest uzastopnih konstruktorskih titula uz još pet vozačkih. O tome ćemo pisati pažnju neki drugi put, a današnja priča se odnosi na prvi trijumf tima još 1965. godine.

Ono što će vas sigurno iznenaditi jeste podatak da Honda zapravo i nije imala automobilsku diviziju sve do 1963. godine. Prvi model brenda na četiri točka je bio T360 i debitovao je u junu te godine, a osnivač brenda Soićiro Honda nije želeo da gubi vreme na manje važna takmičenja.

Odlučio je da se oproba u najvećem i najbržem šampionatu, a to je naravno bila Formula 1. Dominirali su timovi iz Velike Britanije i Italije kao što su BRM, Lotus i Ferrari, dok ostatku sveta nije ni padalo na pamet da im se suprostave.

Kao što nam je poznato, Soićiro je bio buntovnik i uvek je gledao u budućnost, a najbolji način da predstavi svoju firmu svetu je da pobedi u Formuli 1. Prvi bolid kompanije se zvao RA270 i trebalo je da se takmiči u sezoni voženoj 1963. godine, ali nije bio spreman na vreme.

Ono što ga je razlikovalo od konkurencije jeste revolucionarni 1,5-litarski benzinac sa dvanaest cilindara u vreme kada su rivali koristili V8. Ruku na srce, Ferrari je takođe eksperimentisao sa motorom V12, ali je za trkanje još uvek koristio onaj provereni sa osam cilindara.

Posao je dopao inženjera po imenu Joširo Nakamura, a ovaj je u velikoj meri „prepisao“ tehnološka otkrića Lotusa. Motor je razvijao 230 konjskih snaga i bio je moćniji od rivala, ali je takođe povećao težinu bolida za nekih 60 kilograma. U svetu profesionalnog auto-moto sporta, gde je svaki gram bitan, takva brojka se činila astronomskom.

Kao što smo spomenuli, RA270 nije bio spreman na vreme, ali identičan RA271 svakako jeste. Vozačko mesto je dobio Amerikanac Roni Baknam i debitovao je na Velikoj nagradi Nemačke drugog dana avgusta 1964. godine.

Završio je na odličnoj trinaestoj poziciji od 22 takmičara, što je bio fantastičan rezultat za novi tim iz države ne baš poznate po brzini. Baknam se oprobao i u Italiji i SAD-u te sezone, ali nije uspeo da završi takmičenje zbog mehaničkih problema. Tri trke te sezone su pokazale da RA271 ima brzinu, ali ne i balans i pouzdanost (upamtite, ovo je period kada ono „Made in Japan“ još uvek nije imalo nikakvu vrednost).

Naslednik RA272 je bio spreman 1965. godinu bez većih mehaničkih izmena. Masa bolida je snižena na podnošljivih 498 kilograma, a prioritet je bio napraviti vozilo koje je dovoljno pouzdano da završi trku. Baknam je opet bio vozač, a ovaj put je otvoren još jedan tim, gde je vozačko mesto dopalo ruku legendarnog Ričija Gintera.

Imao je reputaciju odličnog test vozača koji je bio u stanju da primeti i otkloni probleme na bolidu, a prethodne sezone je završio kao peti u generalnom plasmanu za volanom BRM-a. Iako nijedan od dva bolida nije završio prvu trku u sezoni u Monaku, Ginter se kvalifikovao na četvrto mesto u Belgiji i završio na šestoj poziciji, što je bila prva trka Honde u Formuli 1, i mesto gde osvajaju bodove. Američki vozač se opet kvalifikovao na odlično treće mesto i u jednom momentu vodio u Holandiji pre nego što se morao zadovoljiti šestom pozicijom.

Problema sa mehanikom je još uvek bilo dosta i Ginter nije uspeo da završiti četiri od prvih sedam trka, a Baknam četiri od pet. A onda je na red došla poslednja Velika nagrada u sezoni, vožena u Meksiku 24. oktobra 1965. godine. Bila je to takođe i poslednja trka za motore radne zapremine 1,5 litara pošto su naredne sezone debitovala nova pravila.

Ginter je ovaj put unovčio sve one propuste i slavio sa 2,9 sekundi prednosti nad velikim Denom Garnijem. Kvalifikovao se na treću poziciju, a Hondin moćan motor tipa V12 je došao do izražaja do te mere da je Amerikanac izbio na prvo mesto u prvoj krivini i vodio svih 65 krugova. Bilo je to prvo (i kasnije će se ispostaviti jedino) slavlje za Gintera u karijeri, kao i prva pobeda za tim sa sedištem izvan Evrope. Slavlje za japansku kompaniju je popunio Baknam sa petom pozicijom.

RA272 se uskoro vratio kući i proglašen je za nacionalnog heroja u Japanu. Danas se nalazi u Hondinom muzeju, a u njegovu čast, svi modeli brenda sa značkom R su ofarbani u belu boju. Pobeda je bila bitna iz više razloga, posebno onoga koji je podrazumevao da je firma brzo stekla imidž i reputaciju u svetu, i omogućila je Hondi da prodaje i drumske modele.

Njen ugled je i u trkačkom svetu postao veliki do te mere da su 1967. sezone potpisali ugovor s velikim Džonom Surtisom kako bi ovaj vozio za tim. Čovek će da pobedi na Velikoj nagradi Italije, a voziće za japanski tim sve do povlačenja Honde iz takmičenja godinu dana kasnije.

Njegova generalno pozitivna saradnja sa timom je narušena debijem bolida RA302-a tokom 1968. godine, koji je Surtis smatrao previše opasnim i odbijao je da ga vozi. Takva odluka će se pokazati ispravnom, pošto je Džo Šleser stradao u požaru za volanom RA302-a na Velikoj nagradi Francuske 1968. godine, i tim će se uskoro povući iz takmičenja.

Biće to poslednje učešće firme kao konstruktora sve do 2012. sezone, ali kao što smo spomenuli, Honda će imati dosta uspeha u izradi motora za tuđe bolide tokom osamdesetih godina prošlog veka. A sve je započelo ludom idejom jednog Japanca, rođenom u želji da pokuša nešto što je do tog trenutka bilo nezamislivo…

Zoran Tomasović

(544)