AR pijaca klasika: Kakvo otkriće u američkoj saveznoj državi Ilinois

Bez obzira kakvo mišljenje imali o američkom šampionatu pod nazivom NASCAR, mora mu se odati priznanje u pogledu toga šta je uradio za američku automobilsku industriju. Neki će reći da trkanje u krug nije zanimljivo i pored stalnih prestizanja za poziciju, ali da nije bilo ovog šampionata, pitanje je da li bismo videli mnoge četvorotočkaše i njihovu mehaniku u serijskoj porizvodnji.

Jer da bi se automobil pojavio na stazi, prvo je morao biti homologovan preko drumske verzije, pa su ikone u svetu motora kao što su Hemi i Boss 429 nastali baš zbog te svrhe.

Jedan od takvih „specijalaca za homologaciju“ je bio model Plymouth Superbird. Plan za njegovu proizvodnju zapravo nije postojao sve dok brend nije izgubio najveću zvezdu među vozačima, i napravio je Superbird samo da ga povrati.

Plymouth je u spomenuto vreme bio deo korporacije Chrysler, baš i kao bratski brend Dodge. A najbolji vozač u istoriji šampionata je bio Ričard Peti i vozio je baš za Plymouth. Dodge je predstavio aerodinamični model Daytona 1969. godine i postaće prvi serijski automobil koji je prešao magičnu cifru od 200 mph (320 km/h).

Peti je zatražio da takođe vozi Daytonu, ali je Chrysler insistirao da ostane u Plymouth. Vozač je u znak protesta prešao u rivalski Ford, a Plymouth odlučuje da konstruiše svoj specijalni aerodinamični model da bi ga povratio u svoje redove.

I tako je nastao Superbird, a proizvodio se samo 1970. godine. Bio je zasnovan na modelu Road Runner, da bi zatim dodati poveći „nos“ i jednako veliki spojler za bolju stabilnost. Izgledao je ružno, ali je na stazama bio apsolutni kralj zahvaljujući svojoj aerodinamičnosti.

NASCAR je naglo promenio pravila za homologaciju, pa umesto 500 jedinica, Plymouth je morao da napravi po jedan primerak za svaki izložbeno-prodajni salon. Koliko je Superbirda napustilo fabriku je misterija. Većina eksperta se slaže da brojka iznosi 1.920 jedinica.

Međutim, sam Plymouth je u to vreme rekao da je napravljeno 2.783 primerka. Neki drugi izvori spominju 1.935 Superbirda za Sjedinjene Američke Države i još između 34 do 47 vozila za tržište Kanade. Bez obzira koja je brojka istinita, možemo zaključiti da je ovaj automobil jako redak.

Nudio se sa tri motora. Tu su bile dve konfiguracije čuvenog benzinca zvanog „Super Commando“ sa 375 i 390 konjskih snaga iz radne zapremine 440 kubnih inča (7,2 litra), dok je čuveni „Hemi“ razvijao 425 „grla“ iz radne zapremine 426 kubnih inča (7,0 litara). Izbor menjača je podrazumevao četvorostepeni manuelni i trostepeni automatski. Izvori kažu da je prodato 135 primeraka sa motorom tipa Hemi i 716 vozila sa moćnijim od dva Super Commanda, što znači da većina primeraka Superbirda na ulicama imaju onu baznu konfiguraciju.

Dok ovaj automobil jeste dominirao na stazama, distributeri su imali dosta problema sa drumskim modelima. Kratko i jednostavno – nisu mogli da ih prodaju. Superbird nije bio privlačnog stila, a dugačak „nos“ je činio preglednost jako lošom. Kada pritom dodamo i da nije bio jeftin, većini kupaca je model Road Runner bio daleko bolja kupovina. Ali baš zbog malih brojeva koji ilustruju proizvodnju, on je danas poželjan klasik i nije retkost da ga vidimo kako promeni vlasnika za sumu od preko 500 hiljada američkih dolara.

Veruje se da je do današnjeg dana preživelo oko hiljadu Superbirda, a jedan od njih je nedavno „pronađen“ u američkoj saveznoj državi Ilinois. Ruku na srce, potrebno je reći da nikada i nije bio izgubljen već je jednostavno dugo vremena ostao parkiran u garaži ili hangaru.

Priču o njemu je objavio kanal „Auto Archaeology“ na društvenoj mreži YouTubeu, a vlasnik kaže da je automobil kupio njegov otac krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Vozilo je zatim rastavljeno u delove, a vlasnik je planirao da, malo po malo kompletira restauraciju.

Međutim, „desio se život“ i Superbird je ostao u delovima i nikada nije završen. Sin zatim priča da iako automobil na prvi pogled deluje kao da pripada otpadu, zapravo nema korozije i pritom poseduje sve potrebne delove. Samim tim, ko ima volje, novca i naravno vremena, može da kompletira posao, što sin vlasnika svakako želi da uradi.

Ovo je ujedno jedan od primeraka sa baznim motorom, ali poseduje poželjni četvorostepeni manuelni menjač. Kada posao bude urađen, pretpostavlja se da će vrednost iznositi oko 200 hiljada dolara.

Nije loše za jedno „ružno pače“, zar ne?

AutoRepublika

(524)