AR pijaca klasika: Automobil koji sam sebi uvek obećavao

Iako sebe smatram za velikog Fordovca, da sam kojim slučajem odrastao u periodu šezdesetih godina prošlog veka i živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, zapravo ne bih vozio model sa plavom elipsom na rešetki hladnjaka. To je zato što je moj automobil snova model Dodge Charger, i to konkretno onaj iz 1968. godine.

Kada sam bio mladunac i video film „Bullitt“, nisam sanjao da vozim zelenog Forda Mustanga kao Stiv Mekvin, već crnog Dodgea Chargera kao negativci. Zašto? Pa pogledajte ga samo, pravo je remek-delo.

Charger ove generacije najviše znamo po seriji „The Dukes of Hazzard“, gde je korišćen model iz 1969. godine, ali meni se uvek dopadao godinu dana stariji primerak iz razloga što nije imao podeljenu masku hladnjaka i zadnja svetlosna grupa je bila mnogo zanimljivija. Znam, znam, tražim dlaku u jajetu su se Chargeri iz takozvane generacije „B-Body“ skoro identični, ali ovakvi detalji daju svakom od njih poseban karakter.

Charger je originalno debitovao 1966. godine kao odgovor na Mustang, ali je od samog početka bio značajno veći i moćniji. Štaviše, model marke Dodge niste mogli da dobijete sa šest cilindara ispod haube, a u prve dve godine je isporučeno tek 53.132 primerka.

Druga generacija je stigla 1968. godine i opstaće u proizvodnji tri godine, a ona je danas i najpoželjnija. Prelepi stil od strane Ričarda Sijasa je oduševio sve, a koliko je poštovanje B-Body stekao najbolje pokazuje podatak da je jedan primerak posedovao i glavni dizajner General Motorsa pod imenom Bil Mičel. Zamislite situaciju da jedan tako visoko pozicionirani čovek u firmi koristi proizvod konkurenta…

B-Body se nudio sa bogatim izborom motora. Po prvi put ste mogli da dobijete i šest cilindara, ali se većina kupaca odlučila za jedan od šest dostupnih u konfiguraciji V8. A ako ste hteli da budete glavni baja u selu, onda je u pozadini automobila moralo da stoji ono R/T. Ova dva slova su bila skraćenica od reči „Road and Track“ ili u prevodu „(Za) javne puteve i staze“ i označavala su da se ispod haube krije nešto pakleno.

Motor Super Commando se nudio u konfiguracijama sa 375 i 390 konjskih snaga iz razne zapremine 440 kubnih inča (7,2 litre) dok je opcioni Hemi razvijao 425 „grla“ iz radne zapremine 426 kubnih inča (7,0 litara). Ako dodate oko 15% na spomenute cifre, dobićete realnu snagu pošto je Dodge namerno reklamirao niže brojke sa ciljem da zavara osiguravajuće kompanije.

Primerak iz današnje priče je iz moje omiljene 1968. godine i nalazi se u gradu Li Samit unutar američke savezne države Mizuri. Prešao je 27.200 kilometara i da – ima Hemi ispod haube. Dodge je napravio svega 475 primerka s takvim motorom te 1968. godine i kolekcionari najviše cene one sa mehanikom gde se brojevi motora poklapaju sa fabričkim informacijama.

Ovaj nažalost nije jedan od njih. Prodavac kaže da fabriku jeste napustio sa Hemijem, ali da je motor u međuvremenu stradao i da je prethodni vlasnik ugradio drugi agregat iste zapremine. Nažalost, ovaj Charger nema ni poželjni četvorostepeni manuelni menjač već se kupac zadovoljio sa trostepenim automatikom. I pored toga, u stanju je da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za samo 4,9 sekundi i da dostigne maksimalnu brzinu od 211 km/h.

Spomenućemo da je ovo zadovoljstvo u svoje vreme koštalo 4.110 američkih dolara ili 36.350 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca. Budući vlasnik će verovatno poželeti da investira koji dolara u kočnice pošto je Charger imao diskove samo napred. Automobil je inače restauriran u originalno stanje pre desetak godina.

Aukcija je donela 33 ponude od čega je najviša iznosila 130 hiljada dolara – ovo bi vam inače trebalo biti objašnjenje zašto, i pored svih pohvala, ovaj automobil nikada neće biti parkiran u mojoj garaži.

Zoran Tomasović

(246)