Zanimljivost dana: Tristać
Pre nego što je postao „jugoslovenski Mercedes“, model Fiat 1300/1500, ili kako je u našem narodu poznatiji pod imenom Tristać, je bio veoma revolucionaran automobil za italijanskog proizvođača vozila. Nastao je u vreme kada je Fiat predvodio evropsku automobilsku industriju u oblasti inovacija, pa i stila. To je ujedno jedan od razloga zašto je Zastava kupila licencu, ali firma iz Kragujevca je bila jedna od mnogih.
Kada njegova karijera bude završena, ovaj model će se prodavati pod imenima četiri različite firme, što dovoljno govori o njegovom ugledu, a zašto je tako, e to ćemo ćemo na kratko analizirati u ovom izdanju Zanimljivosti dana.
Za razliku od automobilskih proizvođača u Nemačkoj, koji su u velikoj meri kažnjeni za saradnju sa nacistima tokom Drugog svetskog rata, Fiat nije imao sličnih problema iako je Italija ratovala na istoj strani. Njihovi proizvođači su ušli u pedesete godine u relativno dobroj poziciji, a jedan od prvih novih posleratnih modela se zvao 1400/1900.
Debitovao je 1950. godine i postao je prvi Fiat sa samonosećom karoserijom i opcionim dizelom motorom. Proizvodiće se devet godina i zapravo će se sklapati i u Kragujevcu pod imenom Zastava 1400 BJ. Biće to ujedno prvi model naše kompanije za civilnu upotrebu i predstavljen je 1954. godine.
1400/1900 je ostvario relativno veliki komercijalni uspeh da je italijanski proizvođač vozila krenuo da radi na nasledniku krajem pedesetih godina prošlog veka. Trebalo je da bude veći i napredniji četvorotočkaš u svakom pogledu. Jedna kategorija na kojoj se nije eksperimentisalo se odnosi na ime, pa je ono opet bilo za radnoj zapremini motora – 1300 i 1500.
Dok je Fiat u prošlosti često sarađivao s drugim dizajnerskim kućama, ovaj put je posao dopao ruku zaposlenog u firmi Marija Boana. Iako će tvrditi da je celokupni model njegovo delo, 1300/1500 je zapravo napred dosta ličio na američku limuzinu Chevrolet Corvair, posebno po pitanju farova i maske hladnjaka.
Bio je dugačak nešto više od četiri metra uz masu od 960 kilograma. Navedene brojke nisu velike za današnje standarde, ali u vreme kada je ovaj automobil debitovao se zapravo smatrao velikim četvorotočkašem na italijanskom tržištu. U ponudi su bili limuzina i karavan dok će kasnije da debituju i kupe i karbiolet. Fiat je posebno bio ponosan što su prednje kočnice predviđale diskove, u vreme kada su doboši još uvek bili jedina opcija na većini konkurenata.
Mehanička ponuda je startovala sa 1,3-litarski motorom sa 60 konjskih snaga, dok je opcioni 1,5-litarski benzinac razvijao trinaest „grla“ više. Jedini menjač u izboru je bio četvorostepeni manuelni, a pogon na zadnje točkove. Fiat 1300 je mogao da dostigne maksimalnu brzinu od 140 km/h uz kombinovanu potrošnju od ispod devet litara na pređenih 100 kilometara.
Konfiguracija 1500 je podigla maksimalnu brzinu na 155 km/h, uz nešto višu potrošnju. Serijska proizvodnja je startovala 1961. godine. Koliko je ovaj automobil bio dobar najbolje potvrđuje podatak da ga je nemački magazin Auto Motor und Sport proglasio za najbolju sportsku limuzinu svoje klase i superiornijim u odnosu na skuplji BMW 1500.
Kao što smo spomenuli, limuzina i karavan su činili većinu prodaje, ali je Pininfarina takođe dizajnirao i kupe i kabriolet. Ovi primerci su bili dostupni samo sa većim od dva motora i veoma dopadljivim stilom, a njihova proizvodnja će trajati samo od 1966. godine pre nego što ih zameni model 124.
1300/1500 će da ostvari veliki komercijalni uspeh i biće ih prodato 1,9 miliona jedinica tokom šestogodišnje proizvodnje. Ono što ga je proslavilo, pored domaćeg uspeha, je popularnost širom sveta. Ovaj automobil je pronašao najviše kupaca u Južnoj Americi, gde je Fiat nudio i izdanje pikap, a posebna priča je proizvodnja pod licencom.
Španski Seat je takođe imao model 1500, mada on nije bio povezan s italijanskom verzijom, ali jeste koristio njegovu mehaniku (školjka je bila sa modela Fiat 1800/2100). Poljski Fiat 125p, ili kako je kod nas poznatiji pod imenom Pezejac (dobio je svoj članak u ovoj rubrici – potražite), je takođe pozajmio mehaniku s modela 1500, dok je školjka bila slična modelu Fiat 125.
Za one koji su hteli više snage, u Italiji se nudio i model Siata 1500 TS. Reč je u suštini o Fiatu 1500, ali sa 94 konjske snage, čime je maksimalna brzina iznosila impresivnih 180 km/h. Ove verzije su nudile i luksuznije detalje, kao što su kožna sedišta i dvobojna karoserija, a istu verziju će proizvoditi i Fiatova nemačka divizija Neckar.
Za nas je naravno najbitnija priča o domaćem Tristaću. Zastava je kupila licencu nedugo nakon što je Fiat stopirao domaću prouzvodnju 1967. godine i proizvodiće ga narednih dvanaest godina pod imenom Zastava 1300/1500. Fabriku će napustiti 201.160 primeraka tokom navedenog perioda i to svi u limuzinskom izdanju.
Zastava 1300 će se takođe proizvoditi i u Kolumbiji od strane domaće firme Leonidas Lara CCA. Jedna od najvećih promena između Fiatove i Zastavine verzije je u segmentu kočnog sistema, pošto je naš velikan imao diskove na sva četiri točka.
Vremenom će takođe da debituju i neka luksuznija izdanja kao što su DeLuxe i 1300E, a Tristać će se pokazati daleko superiorniji od jedinog drugog Zastavinog modela u to vreme (to bi bio Fića). Pored privatnih kupaca, masovno je korišćen i kao službeno i diplomatsko vozilo, a naravno, bio je i omiljeni izbor policije. Popularnost će da bude velika sve do debija modela 101 „Stojadin“.
Fiat 1300/1500 će da naslede tri nova modela. Baznu konfiguraciju je predstavljao ovi Fiat 124, onu luksuzniju Fiat 125, a spomenuti 124 će da preuzme ulogu sportskog dvoseda.
Šta da kažemo osim, voleli su ga kupci u Italiji i Južnoj Americi, a teško da je doneo više radosti bilo gde drugde u odnosu na ono koliko je bio voljen u Jugoslaviji. Ne, nije bio najpopularniji model Zastave, ali je svakako otvorio vrata za masovnu proizvodnju…
Na kraju ću da vas podsetim da smo pre nedelju dana objavili dizajnersku studiju našeg druga Lasla. Tu je moguće uočiti kako bi reinkarnacija ovog automobila mogla da izgleda danas.
Zoran Tomasović
(18870)
Lep je bio. Posebno u ono vreme.
Original pre restilinga mi je bio lepši nego Zastavino izdanje. I tada su me nervirale prevelike maske hladnjaka.
Zastava se vizuelno nije razlikovala od originala ,Zastavine prve serije su imale stariju varijantu ,maske ,kada je Fiat uveo nove uvela ih je i Zastava.Tristac je počeo da se proizvodi u Zastavi 1961-e ,iste godine kada i u Italiji ,samo nekoliko meseci kasnije ,autor teksta je debelo omašio godinu početka proizvodnje u YU
Fiat je imao elegantna vozila u ono vrijeme.
FIATu je uvek uspevalo da napravi lepe automobile (osim Multiple 🙂 ), bez obzira na njihovu velicinu. FIATu je isto tako „uspevalo“ da svaki svoj model, bez obzira na uspeh, sahrani! Cudna strategija! „Milletrecento“ je mogao da dozivi evoluciju od bar nekoliko generacija i da bude sve lepsi i lepsi! Na zalost, nasledio ga je 124 koji je imao dizajn kutije za cipele!
Naravno da je Tristać u potpunosti delo Fatovih dizajnera. Chevrolet Corvair je u proizvodnju ušao 1960.,Tristać 1961. Kako su mogli da iskopiraju Corvair? Videli kamuflirane primerke na internetu? 😂
Chevrolet je poceo rad na Corvairu sredinom 1956. godine nedugo nego sto je Ed Cole postao predsednik Chevroleta (i bas on je gurao Corvair u proizvodnju). Do 1957. godine prototipovi su bili testirani i svako sa foto aparatom je mogao da uslika (sa daljine naravno). I Ford i Plymouth su znali godinama unapred sta Chevrolet sprema i takodje eksperimentisali sa slicnim resenjima na Falconu i Valiantu (motor pozadi, boster motor i slicno) pre nego sto su odustali.
Pa ako je Chevroletu trebalo 4 godine za Corvair, slično vreme je trebalo i Fiatu za Tristaća. Ili su ga italijani sklepali preko noći?Drugo, mogli su Ford i Plymouth da imaju mnogo informacija o tome šta radi Chevrolet, sve je to bio Detroit. Mnogo teže za Fiata na bezmalo drugoj strani sveta. Pogotovo imajući u vidu tadašnje tehnologije komunikacije. Da se Tristać pojavio 4-5 godina nakon Corvair, moguće bi bilo pričati o uticaju ili kopiranju. Ovako – Ne.
Mislim da nije bilo uslova za kopiranje te vrste. To su dva potpuno različita koncepta automobila. Čak sam siguran da italijanski dizajner ne bi kopirao auto koji je trebao da bude na dnu lestvice nekog američkog proizvođača.
U tekstu se spominje sličnost maske hladnjaka, koju američki model čak i nema.
Ako je Fiat imao fotografije Corvaira jos 1957. godine (a tad su realno svi imali), onda su imali vise nego dovoljno vremena da precrtaju taj dizajn. Pa nije neko peske nosio fotografije iz Detroita do Torina pa da su trebale godine da stigne do Italije. Chevrolet je u to vreme bio ubedljivo najveci svetski automobilski proizvodjac i realno, svi su slali automobilske spijune u Detroit. Tako da sam siguran da ih je i Fiat imao.
Još su Indijanci pre Kolumba dizajnirali Fiat 1300.
Ja ne razumem dal ti od hamburgera ne kapiraš da ameička vozila nemaju nikakve veze sa evropskim, a posebno sa Fiatom tih godina a i dosta kasnije.
Amerikanci su pravili odvratne, neukusne slonove i reponje, ogromne krševe bez logike i zdrave pameti u odnosu na mala, ekonomična i skromna Fiat vozila
Fiat resio da napravi porodicnu limuzinu 4m duzine i prvo sto im palo na pamet: ne , ne pada nam na pamet da za dizajn pitamo neku od cuvenih lokalnih dizajnerskih kuca kao sto su Bertone, Farina, Frua, Fissore, Ghia , Michelotti, Pininfarina, Vignale, Zagato… Taman posla, sto kad mozemo da kopiramo tamo neki americki auto koji jos nije usao u proizvodnju i ko zna koliko ce biti uspesan. To je resenje! Da, desilo se…
Chevrolet i ono sta je Harley Earl dizajnirao u to vreme je bilo uspesnije i profitabilnije nego sto su Bertone, Farina, Frua, Fissore, Ghia , Michelotti, Pininfarina, Vignale, Zagato zajedno napravili u to vreme. 😉
Ni’dje veze
I koji je metar duži 😀
A koliko su smotani u kopiranju, još su stavili motor naprijed umjesto pozadi 🤣😂🤣😂
Mogao je Fijat da ima i fotografiju svog modela 2100 specijal iz 1959. A mogli su da je imaju i u Ševroletu.
I prednji deo 2100 je u velikoj meri licio na americke aute iz 1958. godine – dupli farovi, ogromna maska hladnjaka, itd. A taj dizajn je Harley Earl kompletirao jod 1955. godine.
Malo si pobrkao. Američki auti iz 50-tih i 60-tih, su više ličili na evropske kamione, a ne na automobile.
Na Saurer (FAP 13), Mercedes, Praga, itd….
Samo im skidali kipu, dodavali repove, kerefeke…..
Treba razlikovati tehniku i dizajn. To sto je Corvair imao motor pozadi pokusavajuci da imitira VW Bubu (neverovatan absurd!) nije imalo nikakav uticaj na njegov dizajn! Ili hoces da mi kazes da Buba i Corvair lice?
Razvoj Corvaira i FIATa 1300 je neuporediv! Sa Corvairom Sevrolet je usao u sasvim novu oblast u kojoj nikada nista nije radio – motor pozadi. Milletrecento je imao koren u modelu 1100 i 2100.
Corvair je lansiran na trziste 1959 godine. Prva generacija bila je u proizvodnji do 1969 godine. Slicnosti su suvise velike da bi moglo da se kaze da je FIAT sasvim nezavisno dosao do identicnog dizajna, koji je samo prilagodjen FIATovim proporcijama. Ovo je prva generacija:
BMW 02, 1600-2000, lansiran je 1966 godine, sa slicnim dizajnom.
NSU Prinz 4, sa slicnim dizajnom, stigao je na trziste 1961 godine.
NSU Prinz 1000 stigao je na trziste 1965 godine.
Hillman IMP stigao je na trziste 1963 godine.
Corvair je imao iza sebe dug rep pratilaca!
S obzirom da je dizajner Tristaca Mario Boano, covek koji je dizajnirao neke od najlepsih automobila na svetu (Alfa Romeo 2500 CC, Lancia Aurelia GT), a imajuci u vidu sta je Italija predstavljala u svetu dizajna, vece su sanse da su Ameri ukrali Fiatov dizajn nego obrnuto.
U Detroitu nisu ni znali sta je Fiat u to vreme.
Uff, vidim da su teme iz drugog svjetskog rata izumrle kao povod za svađu! Sada je to „tristać“… 🤣🤣🤣
Pomocu vremeplova? Zavirili malo u 1961 godinu pa se vratili u 1959! 🙂
BMW 2002 nema nikakve veze sa gore pomenutim, a Fijat 2100 se pojavio na tržištu 1959. godine. Dizajn 1300 je logičan nastavak pravca.
BMW 2002 je usvojio je hromiranu lajsnu koja ide oko cele karoserije. Pre Corvaira tu lajsnu niko nije imao. Osim estetske uloge, ova lajsna ima veoma prakticnu primenu – ispod nje se krije sav za zavarivanje, sto drasticno snizava cenu izrade bocnih panela karoserije i njihovo zavarivanje.
FIAT 2100-2300 ima za ugled dizajn americkih limuzina iz 60-tih. Radi se o karakteristicnim spicevima iznad farova i hromiranim ukrasima. Milletrecento takodje prati americki dizajn.
Znači lajsna ga uključuje u sledbenike dizajna.
Svaka čast na objašnjenju.
To je tzv. „funkcionalna lajsna“. 😊
„Maska“ koja skriva spoj gornjeg i donjeg dela bočnog panela 😊
Sećam se, jedan očev prijatelj zatvori jako vrata svog tristaća i otpade mu lajsna sa prednjeg desnog krila/blatobrana. Ja ostadoh u čudu onim što sam tada po prvi put video. Da je krilo/blatobran iz dva dela, gornji i doni deo 😊 Prva misao mi je bila: „Pomozi Bože, ovi lajsnom „spajaju“ delove karoserije“ 😊
Tako je! U proizvodnji je pristup ovom savu veoma lagan, nisu potrebna specijalna dugacka kljesta za tackasto zavarivanje a presovanje stranica je mnogo jednostavnije. Rezultat: povecana produktivnost i nizi troskovi. A auto lep, jer mu ta lajsna vizuelno izduzuje karoseriju! 🙂 Tu lajsnu zadrzao bih i danas!
Tako je. Nikome ne bih zbog toga zamerio, proizvodjaci tako razmenjuju iskustva. Estetski je opet svako svoj.
Meni isto Trile ne lici na Corvaira uopste, ne vidim slicnosti… Mozda sam ja problem 🙂
Imao bi ovde posla i „007“ u vezi kopiranja.
Moj pok otac je imao model 1500 i on ga je 1972 kupio i vozio do 1997/98. Ja sam na njemu naučio da vozim. Bio je fenomenalan auto.
Kopirali ,ne kopirali, bilo je to neko bezbriznije ,jednostavnije vreme.Kako u Sfrj tako i u svetu.
👍
Mnogo grešaka u kratkom tekstu….Zastava je počela proizvodnju Tristaća 1961-e iste godine kada i Italijani ,samo nekoliko meseci kasnije.Motor 1500 je razvijao 75 KS ,bilo je varijanti u Italiji koje su razvijale 72-3 KS ,ali to su bile prve serije i kasnije taxi varijanta…..Zastavin Tristać1500 je rađen isključivo sa motorima 1500cc 75 KS.Poljski Fiat 125P je radjen i sa 1300 i sa 1500 motorima od Tristaca.125P je kod nas interno nazivan ‘Poljak’ ,dok je 125 kompletiran u Zastavi od poljskih delova nosio oznaku 125 PZ (PZ=Poljska Zastava) ta varijanta je interno nazvana ‘Pezejac’
Fiat 1300 coupe by carrozzeria Lombardi.
Auuu, ovo bi bio hit kod nas, u 60-tim i 70-tim godinama!
Kako ste me oduševili ovim tekstom… naučio sam da vozim sa 12 godina bas na jednom belom tristaću, tj ne tristaću već 1500… pokojni deda ga je kupio novog 1979. godine… od opreme je imao takozvana „spomenik“ sedišta sa integrisanim naslonom za glavu… 2010. Godine krenuo na fakultet i otac ga dao u staro gvoždje za 70 eur… nikada mu nisam oprostio, bio je prešao 150k i uz malo ljubavi je mogao da nastavi da nas uveseljava, ali dobro… inače vas pratim već godinama, sjajni ste…
Deda je kupio 1965.“tristaća“u Kragujevcu,Fiat-ova školjka,a motor 1300 DMB,a ručica menjača kod volana,ništa bolje.Ja sam ga nasledio 1983. I prodao sam 2001.u Beograd.Sad se njegova fotografija nalazi na omotu CD oltajmera Srbije.
Nikada me nije ostavio na putu,za mene je bio „italijanski kadilak“.Na otvorenom je tošio 7 lit,a u lokalu skoro 10 lit,pronašao sam u karburatoru(Solex)blokadu koja nije dozvoljvala da se otvori drugo grlo(ekser u dizni)tako da je karburator radio sa jednim grlom.Boja je trula višnja sa belim umetcima na gumama.