AR test: Citroen C4 X 1.5 BlueHDi/130 EAT8, drugi deo

Tour de Europe, drugi deo

U prvom delu reportaže mogli ste pročitati utiske o Citroenu C4 X, tokom putovanja kroz pet evropskih zemalja. Drugi deo posvećen je Crnoj Gori, odnosno Boki Kotorskoj i povratku kući, ovoga puta kroz Srbiju, Hrvatsku, Mađarsku, Austriju, Nemačku i Francusku.

Verujem da se većina vas koja živi na prostorima sada bivše Jugoslavije odavno navikla na državne granice koje nas odvajaju od nekadašnjih republika, ne i dole potpisani, koji je nakon tri decenije ponovo prošao putevima svoje mladosti. Priznajem, u meni evidentno postoji žal za nekadašnjom zajedničkom državom i prosto mi je neshvatljivo da moram pokazati pasoš na ulasku u Crnu Goru, Bosnu, Hrvatsku… No dobro, čovek se pre ili kasnije na sve navikne, vratimo se Boki Kotorskoj i njenim prirodnim lepotama, koje ne pronalazim ni u Andaluziji, ni na jugu Francuske, gde u principu letujemo.

E sad, prirodne lepote su jedno a uređena infrastruktura drugo, trideset godina kasnije nađosmo se opet u gradiću Risan, gde je vreme po svemu sudeći stalo! Izuzmemo li par novoposađenih palmi i nekoliko modernih kafića, sve je ostalo isto, čak je i hotel na ulasku i dalje u izgradnji kao i pre tri decenije! O putevima da ni ne pričam, jedan jedini i dalje nas vodi kroz čitav zaliv, uzan je i opasan i za pešake i za vozače.

Opet moram da odam priznanje redakciskom kolegi Aleksandru za hrabrost koju iskazuje vozikajući se „bajsom“ od ulaska do izlaska iz zaliva (verujem da ima oko 70 km puta), lično sumnjam da bih preživeo jednu takvu avanturu. Da, da, kao što rekoh u prvom delu putopisnog testa, nađosmo se Aleksandar i moja malenkost (u bukvalnom smislu te reči uzevši u obzir koliko sam niži od njega) u jednom kafiću na pola puta između Herceg Novog i Risna, ja na randevu dođoh s testiranim C4 X 1.5 BlueHDi/130, a kolega, svetski poznat pod pseudonimom „moron“, na biciklu bez električne asistencije, iako je to sada naveliko u modi.

Nismo razmenili prevozna sredstva na kraju susreta jer mi nije bilo ni kraj pamet da uzjašem „bajs“ na 35° C, naprotiv Aleksandar provoza nakratko Citroen kako bi se uverio u pitomost čitavog vozila i izvrsnu spregu menjača i motora. Ako išta zaslužuje pohvale to je upravo lakoća s kojom se vozi C4 X, odnosno njegov diskretan dizel blok i „pametni“ automatski menač EAT8 s osam stepeni prenosa.

Za razliku od mene Aleksandar za upravljačem gotovo da dodiruje plafon glavom, rekao bih posve normalno uzevši u obzir da je viši za oko 25 cm. No manimo se Citroena verujem da vam je interesantije pročitati zapažanja u vezi regiona, gde pre svega mislim na gradove kao što su Herceg Novi i Kotor, mada i znatno manja mesta, kao što mondensko „selo“ Perast, zaslužuju dužnu pažnju.

U poslednjih par decenija ovde se razvio vrhunski turizam na svetskom nivou i sa svetskim cenama! Odosmo tamo jedno veče nas petoro na večeru (kuma vlasnica kuće u Risnu i još jedan Pera s suprugom), na kraju popismo samo turu pića i vratismo se kući na njeguški pršut, domaće čvarke iz Vojvodine, sireve iz Hrvatske i Francuske, plus crnogorsko povrće i voće, kupljeno na retko bogatoj pijaci u Risnu (samo subotom).

Sve zaliveno odličnim vinama iz svih bivših republika, ma šta da vam kažem, bratstvo i jedinstvo na delu! Iskreno rečeno, bio sam zatečen (pre)visokim cenama u pojedinim restoranima, a kako je naša kuma Biljana iz ovih krajeva, gde provodi više meseci godišnje, zna dobro svaki kutak, kao što je recimo Cogimar, retko bogata prodavnica sve vrste sveže ribe, ali i raznih svetskih proizvoda i pića, smeštena s leve strane na putu za Kotor.

Svaki drugi dan ovde smo kupovali „na tone“ orada, brancina, srdela, škampi… po veoma povoljnim cenama, koje su završile uglavnom na roštilju, uglavnom uz bareni krompir i blitvu! Prijatne večeri samo donekle pokvarene usled najezde komaraca i buva, što je donekle i moja greška. Ne, nije moja krv slađa od ostalih, već zbog izvesne ljubavi prema mačkama, koje u Risnu i Kotoru možete sresti bukvalno na svakom ćoku.

U Kotoru imaju čak i muzej, dok je u našoj kući bila večita borba njih nekoliko za primat. Naravno da sam ih hranio kao niko pre s ostacima od ribe, ali su se bogami i njihove buve nasladile s mojim poktolenicama, na svakoj sam u jednom trenutku imao po 20-30 uboda! Ukoliko me je Herceg Novi još i ostavio ravnodušnim (sada će Sale koji tu ima apartman da se naljuti :-), što nikako nije slučaj s Kotorom, odnosno njegovim starim gradom, večito prepunim turista!

Malo, malo pa u luku uplovi po neki đinovski kruzer, u tom slučaju bolje je odmah negde sesti i sačekati da stampedo turista prođe, mi smo imali običaj predahnuti u hotelu Vardar i pojesti odlične krempite veličine cigle, po ceni od od 4,5 evra, verujte mi na reč jedna je dovoljna za 2-3 osobe! A u starom gradu prodavnica koliko volite, od turskih, gde vam nude kvalitetne i skupe orjentalne tepihe, pa do butika u kojima bez imalo skrupula prodaju falsifikate čuvenih marki, te se još i hvale kako je reč o „prvoj kopiji“!

Tako nešto ne da je nezamislivo u zemljama EU, već bi toku dana butik bio zatvoren a roba konfiskovana! E bre Peki, reči ce neko, ali si se profinio, Balkan je to druže. Možda, ali „napolju“ je odavno proklamovan rat kopijama poznatih svetskih brendova, naravno da ih i dalje ima ali se mogu pronaći isključivo na buvljim pijacama, gde prodavci beže glavom bez obzira kada vide policiju!

Pored Kotora Boku Kotorsku ne možete napustiti pre nego li posetite nekoliko ostrva, no o njima nakon što se osvrnem na istoriju ovog najvećeg zaliva u Jadranskom moru. Dakle, uz samu obalu zaliva nanizani su jedan do drugog gradići u čijem se zaleđu izdižu visoke krševite planine, kao čuvari hiljadama godine duge istorije, u koju je utkan duh mnogih civilizacija. Ovaj živopisni fjord smatra se jednim od najleših zaliva u Evropi, zahvaljujući svojim znamenitostima, prirodnim fenomenima i prelepim prizorima.

Boka Kotorska je duboko zašla pod litice Lovćena i Orjena, koje kao da je razmakla snagom vode. Počinje Hercegnovskim zalivom koji se sužava u Kumborski prolaz. Odatle prelazi u Tivatski zaliv i kroz tesnac Verige ulazi u Risanski i Kotorski zaliv. U njenom sastavu nalazi se čak osam malih ostrva: Mamula, Gospa od Milosti, Sveti Marko, Ostrvo Cveća, Zanovetni Skoljić, Sveti Đorde i Gospa od Škrpjela.

Inače prvi tragovi civilizacije u Boki datiraju iz 4. veka pre nove ere, kada su vladali Iliri. Ilirsku državu osvojili su 168. godine Rimljani (posetismo nekoliko čuvenih ostataka i mozaika iz ovog vremena u samom Risnu), a u 5. veku počinju migracije Slovena. Njihovim spajanjem sa starosedeocima nastali su Dukljanski Sloveni, preci današnjih Crnogoraca.

U srednjem veku Bokom su vladali Nemanjići pa je tada stanovništo i primilo pravoslavnu veru. Posle vladavine Nemanjića vlast je preuzela Mletačka Republika, a njen pad 1797. godine predstavljao je veoma značajnu prekretnicu u istoriji Boke. Za kratko vreme ova je promenila pet okupacionih političkih uprava. Tek 1812. godine proglašeno je ujedinjenje Boke i Crne Gore i formirana je vlada na čijem je čelu bio Petar I Petrović Njegoš. Ta priča je kratko trajala jer je Austrijska carevina preuzela Boku već 1814, da bi tek 1918. godine Boka postala deo Kraljevstva SHS, odnosno od 1945. zvanično je deo Republike Crne Gore u okviru Jugoslavije, što traje i dan danas.

Nastavak verovatno znate, no hajde da vas potsetim, 21 maja 2006. godine, 55,5 % građana koji su izašli na referendum glasalo je za nezavisnu Crnu Goru! Nakon „politike“ vraćam se u zaliv, to jest na veštačko ostrvce poznato pod imenom Gospa od Škpjela, koje se nalazi odmah ispred gore spomenutog gradića Perasta.

Napravljeno je krajem 15. veka jer su po predanju braća Morsići na hridi u Risanskom zalivu pronašli sliku Gospe, pa su Perastani 1452. godine odlučili da na tom mestu sagrade rimokatolički hram Bogorodici. Oko hridi je nabacano kamenje i podignuta je mala kapela. Potom su u Fasinadi, tradicionalnom običaju (22 jula svake godine barke na vesla okićene zelenilom i napunjene kamenjem bacaju ga oko ostrvceta), vekovima nasipali kamenje, potapali oronule barke i turske brodove, tako da se s vremenom površina ostrva sve više širila.

Danas ima oko 3.000 m2 i na njemu se nalazi čuvena crkva Gospe od Škrpjela, koja je izgrađena 1630. godine od strane Venecijanaca i po kojoj se ostrvce naziva. Neću vas mučiti detaljima u vezi izgradnje i dekoracije untrašnjosti ali ne mogu a da ne spomenem dve stotine srebrnih i bakrenih zavetnih pločica, darovanih kao znak zahvalnosti Gospi, koja ih je čuvala od smrti i nezgoda na moru, koje ispunjavaju slobodne zidne površine.

Pažnju posetilaca posebno privlači umetnički rad Peraštanke Jacine Kunić, radi se o omanjoj slici koja u tehnici veza prikazuje gornji deo oltarne Gospine slike. Legenda kaže kako je umetnica taj rad vezla 25 godina, čekajući i nadajući se da će se njen suprug moreplovac jednoga dana vratiti. Osim svilene, srebrne i zlatne niti koristila se i nitima svoje kose, no vezući je tolike godine navodno je i izgubila vid…

Pored same crke nalazi se mala kamena zgrada veoma interesatne namene. U Njoj je prostorija nazvana Pomirbena dvorana, koja je vekovima služila da se u njoj mire zavađene strane, prijatelji, porodice, pravoslavci i katolici. Zahvaljujući njoj sprečene su mnoge krvne osvete, jer se onaj koji pristane na razgovor zbog svetosti mesta unapred odricao nasilja i uvreda, tako da su u normalnom razgovoru mnoge situacije rešavane na miran način.

Naša petočlana ekipa uputila se do ostva komšiskom barkom iz Risna (treba oko 15-20 min), pozajmio nam ju je vlasnik u znak zahvalnosti što smo mu obukli decu za par narednih godina (ko je pročitao prvi deo shvatiće o čemu se radi). Ogrebasmo se bogami i za „kilo“ lozovače, odlična, domaća, k’o grom, kao i za par litara točenog crnog vina!

Sve u svemu ukoliko ste u prolazu kroz zaliv ovu poludnevnu eksurziju ne smete da propustite, a za one u žurbi koji žele da „preskoče“ Boku, tj da produže još južnije, predviđen je trajekt iz mesta Kamenari. Naivno se zapitah pa zašto ne izgradiše jedan most, uzevši u obzir da distanca između dve obale nije preterana (onako od oka maksimalno kilometar-dva), na šta dobih odgovor da ne da UNESKO, Boka Kotorska je zaštićena i jedna takva veštačka konstrukcija narušila bi prirodne lepote. Ukrcasmo se zato jedno veče na trajekt u želji da posetimo Tivat, za desetak minuta i valjda 5-6 evra po vozilu (besplatan je za pešake i bicikliste) nađosmo se s druge strane.

Cilj je bio prošetati se marinom „Porte Montenegro“, za neupučene radi se o luksuznom stambeno poslovnom kompleksu, s marinom za superjahte i brojnim luksuznim hotelima, restoranima i buticima, ruku na srce kompleks nije ništa lošiji od čuvenog „Porto Banus“, nadomak Marbele u Španiji. Da, da, retko luksuzno mesto iza koga stoji nekoliko moćnih milijardera, jedan od njih je i francuski Bernard Arnault, vlasnik većine svetskih modnih brendova tipa Louis Vuitton i Moet&Hennessy, pored njega spominju se kanadski milijarder Peter Munk i njegov sin Anthony Munk, kao i familija Rothschild.

Impresivno izdanje kome konkuriše jedno drugo, još novije, nazvano „Portonovi“, nadomak Herceg Novog. Opet ista priča, moderna marina, jahte iz celog sveta, hoteli s pet zvezica, luksuzni aparmani (neko reče da je Novak Đoković i ovde pazario jedan…), no ovoga puta iza projekta je navodno Azerbejdžan!? Zli jezici kažu kako se u celu priču ugradio ko drugi do „veliki manitu“, tj bivši predsednik Crne Gore! Ne verujem, ne bi on to, kao ni onaj naš klipan, koji nažalost još uvek nije bivši…

I tako, malo po malo protekoše dve sedmice uglavnom u kupanju i klopanju, te opet punimo našeg Citroena, ovoga puta s domaćim crnogorskim proizvodima kao što su maslinovo ulje, lozovača, med, pršuta, sirevi, beli luk,… ali i kumom, koju sticajem okolnosti vraćamo za Novi Sad!

Nije bilo planirano proći kroz Srbiju, ali smo se na kraju uverili da je tako bilo bolje, izbegosmo silne gužve na granicama preko Hrvatske i Slovenije. A i ne volim voziti se istim putem, iako nas GPS ponovo šalje preko Bosne idemo na granični prelaz Jabuka, opet s mučninom u stomaku, hoće li mi i srpska policija praviti probleme zbog fotokopije sobraćajne dozvole? Nije, osim pasoša ne zatražiše papire od kola, uffffff koje olakšanje, sada se možemo skoncetrisati isključivo na put.

Jer nije šala voziti se ovim krajevima, toliko opasnih krivina i još opasnijih vozača teško je sresti negde drugde! Zaista ne znam šta da kažem i mislim u vezi „bolesnika“ koji sebi dozvoljavaju da ugrožavaju tuđe živote preticanjem kolone vozila preko pune linije i u nepreglednoj krivini, neka mi Bog oprosti ali poželeo sam da ih malo dalje vidim slupane u jarku. Užas jedan, toliko prekršaja i opasnih situacija za tih par stotina kilometara ne vidoh ni nakon stotina hiljada kilometara na evropskim putevima!

Oni koje me prate na sajtu AR i društvenim mrežama verovatno znaju da osim test vozila često prevozim automobile s jednog na drugi kraj Francuske, u trenutku dok ovo pišem odmaram se od jučerašnje ture od 800 km (prevezao sam Volvo XC60 B5 iz Tuluza do Pariza), da bi već sutradan rano zapucao vozom do Lyona (500 km), gde treba da preuzmem jedan Peugeot 2008, koji odmah vozim u Bordo (540 km), da bi se odatle vratio za Pariz s Volvom XC90 (oko 600 km).

Naravno u istom danu no sve to je šala u poređenju s gore navedenim uslovima vožnje po Crnoj Gori i Srbiji. Razmažena Gospođa Rajković, nenaviknuta na ovakve uslove i zadnju klupu (suvozačevo je ustupila kumi koja odlično poznaje put), odmah je konstalovala kako na njoj i nema previše mesta za kolena, normalno jer je i međuosovinsko rastojanje ostalo neizmenjeno u poređenju s standardnim C4.

Malo kasnije, nakon niza lakat krivna, zapretila mi je kako će isprazniti sadržaj stomaka, te usporih tek toliko da ne remetim ritam saobraćaja. Ruku na srce tim bolje, ogibljenje kod C4 X je prilično mekano i vozilo se snažno naginje u zavojima, za uzvrat naš Citroen odmah nam se odužio skromnom potrošnjom od jedva četiri litre, iako sam izabrao program Sport.

Menjač ovako duže zadrži angažovani prenos i bolje koči motorom, kome i to nije dovoljno uvek se može poslužiti ručicama pored upravljača ili izabrati manuelni mod, te brzine menjati ručno. Dakle, preživesmo nekako i taj put, nakon obilaska Zlatibora najzad se dočepasmo nedovršenog auto puta „Miloš Veliki“, koji nas vodi ka Beogradu. Kako nedovršenog, reči će neko, pa lepo, auto put je preCednik otvorio prošle godine, ali bez prateće infrastrukture, dakle benzinskih stanica i toaleta!

Nužda se mora vršiti u onim smrdljivim plastičnim kontejnerima, postavjenim na jednom omanjem prljavom parkingu, dok od goriva ni traga ni glasa sve do Beograda! Pazite zato da ga sipate ranije, moj drugar Pera, koji je krenuo par sati pre nas, na vreme nas je upozorio, jer je i sam bio na teškoj rezervi! Elem, odmor se definitivno približio kraju, nakon još dva dana provedenih u Novom Sadu, gde smo kao i svi „gastarbajteri“ iskoristili priliku da se ošišamo (u Francuskoj me to zadovoljstvo košta 25 evra, za suprugu je duplo skuplje), te dokupimo još koju litru vina i više boksova cigareta za Madame (paklica košta 11 evra u Francuskoj), 1. septembra krenusmo kući.

Ali ne preko mađarske granice, upravo zbog tih cigareta, kao što verovatno znate mađarski carinici dozvoljavaju tranzit kroz njihovu zemlju sa samo dve paklice! O alkoholu, te teglama pekmeza, ajvara, meda, šunkama,  sirevima, paprikama (uzoj jedno 10-tak kilograma crvenih pirotskih da grickamo usput) i ko zna još čemu, bolje da ne pričam, uputismo se zato na granični prelaz Batina, na srpsko/hrvatskoj granici.

Drugo, počeo je vikend i čekalo se par sati na Horgošu, ovako provozasmo se do Sombora i uđosmo u Hrvatsku, tj EU, bez da nas je iko išta pitao. Opet uđosmo u Mađarsku par desetina kilometa dalje, ali kako je između ove dve zemlje ukinuta granica, nakon nekih 17 evra za vinjetu, stigosmo do Austrije. Rekoh oko 17 evra jer Mađari i dalje drže cene u forintima, iako su od 1. januara ove godine prešli na evro…

Kao što napisah u prvom delu teksta noćenje je bilo rezervisano u mestu Passao, koje se nalazi odmah na ulasku u Nemačku. Tu negde počinju naše muke, pored radova na putevima, koji se nisu završili s završetkom sezone, ušli smo u vikend, putničkih vozila i kamiona na milione, ovima je subotom dozvoljena vožnja. Na više mesta bio je i saobraćajki, a kada se stvore kolone disciplinovane „švabe“ odmah se sklanjaju ulevo i udesno, ostavljajući središnju traku za hitnu pomoć ili policiju, iako od ovih ni traga ni glasa!

U početku to nisam znao te preskočih par kilometara začepljenja vozeći se srednjom, tek nakon nervoznih sirena i ablendovanja drugih vozača shvatih poentu. U Francuskoj se svi sklone i naprave prolaz jedino kada u retrovizoru ugledaju rotaciju, ne pre! I dok se mrcvarimo na nazovi auto putevima (zbog radova ograničenje brzine iznosi uglavnom 80 km/h), na ukupno pređenih 11.000 km upali se lampica za Adblue tečnost, reče putni računar da se može voziti još 600 km, nakon toga motor se više neće moći startovati.

Eh đe me nađe, do Pariza imam par stotina kilometara više, šta ću do da kupim kanister od 5 lit, po ceni od 25 evra! Mnogo, u Francuskoj je znatno jeftini (10 lit košta oko 30 evra), no nakon što ga sipah lamica je i dalje ostala upaljena!? Bacih zato pogled na tehničko upustvo, gde lepo piše da se treba sipati najmanje 10 lit, šta ću nego da na sledećoj pumpi opet kupim još 5 lit, ali sada po ceni od 28 evra!

Uzgred rečeno grupacija Stellantis je nedavno objavila kako pojedini modeli imaju problema u vezi s ovom tečnošću, navodno dolazi do kristalizacije iste te se rezervoar može zapušiti! Naš C4 X nije, previše je auto nov za tako nešto (na spomenutom Volvou XC60 iz 2020 god bilo je tragova kristalizacije svuda oko otvora), kad ga već spomenuh koristim priliku da još jednom pohvalim voženi agregat 1.5 BlueHDi, koji je nakon nekih 5.500 pređenih kilometar u proseku trošio samo 5,2 lit.

To znači da nas je gorivo koštalo oko 500 evra, putarine i vinjete nekih 150-160 evra, navedena tečnost Adblue 53 evra, i još oko 500 evra za pet noćenja po hotelima. Koliko smo potrošili para na izlaske, večere, hranu, „suvernire“…, ne zna ni milicija, moja gruba procena kreće se između 1.500 i 2.000 evra. Sva sreća te nam je smeštaj u Risnu bio „mufte“, tako da se kući vratismo šuplji k’o šupalj zub!

Tim gore po nas jer je septembar mesec kada se ovde plaćaju porezi na prihode, u oktobru to su porezi na stan, a novembru lokalni porez na stanovanje (nije isto kao porez na stan koji plaća samo vlasnik). U našem slučaju sve to je red veličina više hiljada evra, šta da se radi, nema se, mora se (aluzija na toliko često upotrebljavanu izreku u Srbiji „ima se, može se“)!

Nakon što smo prošli kroz desetak zemalja, kao i dugogodišnjeg iskustva, mogu samo da zaključim da nema ni idealne države, ni idealne žene (idealnih muškaraca, naprotiv ima), te da ću po svemu sudeći  „karijeru“ završti u Francuskom… No jedno je sigurno, dogodine nećemo ponoviti jednu ovakvu avanturu, iako mi je prijalo prisetiti se „dobrih starih“ vremena, biće kao što kaže poslovica: „more hvali, drž’ se kopna“!

Ko zna, možda ću opet potražiti od Francoisa (ataše za štampu kod Citroena) neki novitet, u svakom slučaju ovaj je uvek zadovoljan kada mu vratim vozilo u manje-više istom stanju, s punim prtljažnikom poklončića i suvernira! Sada je po prvi put probao i domaću cnogorsku lozu, srpsku šljivovicu, hrvatsko maslinovo ulje, vina iz svih biviših republika, sireve i šunku iz Crne Gore, kao i Pirotski kačkavalj! A kako se zima približava kupismo mu i štrikane čarape/papuče na Zlatiboru za bagatelnih par evra, plus još jedan omanji zemljani sač!

Par dana kasnije, nakon što je sve „testirao“, javio se da mi se ponovo zahvali i kaže kako je oduševljen kvalitetom navedenih proizvoda. Naravno, moj Francois tako sada barem zna da na brdovitom Balkanu postoji više malih država, i da su, na stranu pojedinci, ljudi u njima ostali isti, srdačni dragi i velikodušni!

Iako su moj govor i naglasak lako otkrivali poreklo, niko nam nije pravio problema jer sam u restoranima tražio supu i kašiku, a ne juhu i žlicu, u pekari hleb umesto kruha, odnosno u prodavnici kupovao mleko, a ne mlijeko. Pre ili kasnije sigurno će me proći ta nostalgija za „jugom“, uostalom znate kako se kaže, „bolje je imati dobre komšije, nego li lošu braću…“

Tekst i slike: Perica Rajković

(2186)