Kako postadoh bajker pod stare dane

Kao i u mnogim drugim porodicama, i u mojoj primarnoj je bila barem jedna figura koja je u motociklizmu videla fatalnu opasnost po one slabiće koji su poptpadali pod zov iste zaraze. Definitivno opredeljujuće je bilo to što je ta figura bila dominantna, očinska. Da li je zaista to video, ili je pak njegova priča deo zabranjujućeg folklora, ali čovek mi je pričao kako je svedočio pogibiji motocikliste i kako bi me radije dao u Savez komunista nego u motoraše. A komuniste nije cenio ni najmanje, i to je preformulisano kako bi se očuvala uglavnom zabavna priroda štiva.

Pa ipak tokom kasnih osamdesetih godina, od nepoverenja u kombinaciju snažnog motora, dva točka i lude, mlade glave, jače je bilo poverenje u Jugoslovensku Narodnu Armiju. Možda se i ne radi toliko o veri u disciplinu i čast vojske ondašnje velike države, koliko je zaštitnička figura htela da zaštiti jedino muško čeljade od preteranog stresa skopčanog sa služenjem vojnog roka, pa je na njemu znane načine izdejstvovao da budem poslat u jedinicu Saobraćajne policije u Kraljevu. Čuvena Vojna pošta 8415.

A to je podrazumevalo obuku i polaganje vozačkog ispita za A i za C kategoriju. I tako, hteo – ne hteo, a ne mogu ni da kažem da sam goreo od neke želje da ludujem na motociklu, došao sam u situaciju da moram da prođem kroz program kakve-takve edukacije i to se i zbivalo.

Kako je obuka kretala krajem septembra, polaganje vozačkog ispita nije moglo biti organizovano pre decembra, pa je ceo proces učenja i samo testiranje obavljeno van tradicionalne motociklističke sezone. Pravila su bila stroga i kruta, skoro kao kombinezoni od debele i poslovično uglačane kože. Kad god bih pisao o robotizovanim menjačima, setio bih se tog osećaja nošenja tamno braon, skoro crnog kožnog moto-odela. To je bila robotizacija žive sile.

Svaka naznaka eventualne zabave je bila ubijena, što vožnjom u koloni, što žestokim mrazevima. Ukratko, nije mi se nešto „primilo za srce“, pa sam srećan i spokojan završio kao ćata u lokalnoj policijskoj stanici, radeći na izdavanju vozačkih dozvola za vojsku, a fakultativno sam bio instruktor budućim vozačima kategorije C.

Ljubav prema automobilima, pa i prema kamionima, zašto ne, nastavila je da živi i u „ne dao ti Bog“ devedesetim godinama i evo i do današnjeg dana, ali želja za vožnjom motocikla i eksploatacijom vozačke dozvole kategorije A, zapala je u duboku hibernaciju. Tako bi i ostalo… Da nije sudbine!

A ona je htela da kupujući Alpinu, pored voljenog automobila, u garaži kod prodavca zapazim pod ceradom i nešto zeleno na dva točka. Malo ali agresivno, nalik onim zverkama koje su se u leto 1990. godine (onda kada smo ispali na penale od Argentine na utakmici SP igranoj u Firenci), vozile na trci organizovanoj na stazi u Beranovcu, a koju sam ja kao vojnik obezbeđivao. Još se sećam naziva najupečatljivijeg motocikla – Kawasaki ZZR1100.

Ovaj je bio skoro isti takav, Kawasaki Ninja 250R (iz 2009. godine) 🙂 Od 1990. do 2022. godine je prošlo par sekundi, vrtlog u stomaku i želja da se vratim u Beranovac. Nije bilo šanse da iskuliram. „Nećeš valjda pod stare dane da se mlatiš motorima,“ prolazilo mi je kroz glavu, i ja sam tečno ponovio „Brate, pošto ti je motor, mogu li da probam?“

Sve ono što sam učio o vožnji motora ostalo je prekriveno prašinom i ja se nisam sećao nikakvih principa, osim onih osnovnih o održavanju ravnoteže (što i nije moguće zaboraviti), a prilično dobro razumem i saobraćaj, nakon stotina i stotina hiljada odvozanih kilometara u međuvremenu. Ipak, za toliko sam znao. Bog da prosti dušu dragom, pokojnom ocu, znao sam da hoću da vozim motor! I više nije bilo autoriteta koji bi me sputao.

Doduše, bio je jedan autoritet, onaj koji ima čudnu moć nadamnom, ali on se nije bunio. Naprotiv, kao i obično, dobio sam podršku da realizujem ono što sam nekada možda i hteo, ali iz raznoraznih razloga nisam mogao. Da je žena zauzela drugačiji stav, sigurno zbog motocikla ne bih ušao u sukob s njom. Hvala joj.

„Mili, cepaj samo! Ali, uči, please!“

I tako je to krenulo ponovo s početkom maja 2022. godine. Do prvog pada nije trebalo čekati dugo. Nisam znao šta me je snašlo i elementarno neznanje je došlo na naplatu. Vozeći Bogu hvala oko 25 km/h i prelazeći preko tramvajskih šina odlučno sam dao gas i završio na asfaltu u Požeškoj ulici u Beogradu. Osim sitnih ogrebotina, malo izgrebane plastike na motoru i ugruvane papučice menjača, druge štete nije bilo. Ali, korist je bila neizmerna!

Narednih nedelja sam vozio toliko brzo da je većina biciklista povremeno imala problem da me pretekne, a ja sam se dao u potragu za relevantnim materijalom iz kog bih mogao da naučim štošta korisno o vožnji motocikla i specifičnostima s tim u vezi. Kako rekoh, čini mi se da saobraćaj savršeno razumem, iz perspektive jahanja na četiri točka…

Elem, ono što sam „brzo shvatio“ jeste to da je tehnika radikalno napredovala u poslednjih desetak, petnaest godina, pa današnji motocikli poseduju masu savremenih sistema bezbednosti koje Kawasaki iz 2009. nema. Koji vozač automobila bi rekao da su ABS, kontrola proklizavanja i slični sistemi, u obavezan svet dvotočkaša uvedeni tek kasnije. I to mi je bilo dovoljno da požurim da kupim novu mašinu.

Rezon nije bio kao kod većine, ono tipa „stepenik po stepenik“, posle 250 kubika može nešto malo jače, pa tako redom. Kako je smrt, iz perspektive univerzuma, veoma blizu (nadam se tri do četiri decenije ipak daleko – ali je to zrno u pesku vremena), rešio sam da ne čekam godine da bih dopuzao da najvećih i najbezbednijih motocikala, i nakon probe nekoliko modela, opredelio sam se za, verovatno najviše divlji među njima – KTM 1290 Super Adventurer R. Vozio sam još par modela BMW-a (GS 1250, XR 1000, RT 1250).

Elem, a propo ovih ideja o gradualnom napredovanju u hijararhiji izabrane mašine mogu da kažem da ih većma ne razumem. Priča mi tako jedan prijatelj kako je neki njegov poznanik vagao da li kupiti BMW ili KTM i opredelio se za BMW jer je KTM toliko divlji da bi ovaj „poginuo“. Pobogu ljudi, kakve to veze ima, pa to što ti žena spremi punu tepsiju baklava, znači li da moraš sve odjednom da ih pojedeš, brate slatki?

Kako bilo, da li sam pogrešio u datom trenutku, pitanje je, i pisaću i o tome, ali definitivno je odluka da pređem na savremen motocikl bila odlična. Nedostajala mi je obuka i nju sam konačno i dobio. Firma koja se bavi maloprodajom motocikala pomenutih marki sarađuje s „čuvenim doktorom“ i „svačijim drugom u moto komuni“, Vladimirom Jevtićem i zahvaljujući njemu, konačno sam dobio relevantnog instruktora. Onog koji je dovoljno obrazovan i s dovoljno praktičnog iskustva da može s lakoćom da održava autoritet. Od njega učiti je milina.

Ovde moram da uputim važan savet onima koji se lome oko motocikla, kako iz uloge roditelja, tako i iz perspektive budućeg motoraša, potražite pravu adresu za dodatnu obuku, a „deci“ uslovite roditeljsku dozvolu (zapravo blagoslov) za vožnju time što će proći dodatnu seriju treninga na pravoj adresi. Verujem da ne bi trebalo da naglašavam koliko je to važno.

Uzgred, iako očito dragi momci, aktuelni jutjuberi koji obrađuju moto-teme, u svakom materijalu šalju dramatično nakaradne poruke vozačima. Ne moraju ni da kažu ništa pogrešno, dovoljno je da ih vidite kako voze bez zaštitne opreme, što je linija koja u startu deli svesne ljude i džudže.

Na motor se ne seda bez kompletne opreme. Dakle, ne samo kaciga, već i pantalone, jakna, obuća, rukavice to je što se kaže minimum minimuma! A onda i slušajući njihovu priču, neće proći dugo pre nego što s nevericom čujete da govore kako su „na Čukarici vozili 100 do 105 km/h“. Svi mi volimo da odvrnemo gas, ali postoje kočnice i granice, čak i kada su i one postavljene u prohibicijskoj zoni. Ovaj primer s brzinom je van razuma, ne samo van zakona.

Kako bilo, Bog da poživi Vladu Jevtića, pomislio sam mnogo puta, prvi put posle iznenadnog forsiranog kočenja, što bi bilo veoma traumatično iskustvo da se sa silama koje se tom prilikom generišu nisam ranije susreo na treningu.

Od prvih savremenih, ovovekovnih kilometara na motoru, do danas je prošlo nekih jedanaest, dvanaest hiljada i sa svakim novim doza radosti i samouverenosti raste. Ne mogu da se nauživam osećaja slobode, neznanja kud sam krenuo i gde ću da završim vožnju. Posebna priča su vožnje iz potrebe gde je motocikl moguće parkirati, i to bez da smetate drugima, bezmalo na pragu zgrade gde idete, pa makar ona bila i na Trgu Republike u Beogradu.

Motociklizam je trend koji se vraća i koji će da ovladava sve više populacijom mladih, ali evo i starijih ljudi, što je grupa kojoj sa 50+ leta u nogama pripadam i sam. Korona je možda priču ubrzala, ali je razvoj događaja u svim društvenim sferama nužno pokrenuo i povratka nema. Motori jesu budućnost!

Što se tiče AutoRepublike, ostaviću ovim amaterima Saletu Dragoviću i Pekiju Rajkoviću da se bave automobilima. Ja evo već pišem utiske o BMW-u 1250 GS s kojim se družim preko vikenda.

Zvezdan Božinović

(2365)