AR pijaca klasika: Kako je propao Pontiac

U ponudi General Motorsa se često nije znalo ko pije, a ko plaća. Uzmimo za primer brend kao što je Pontiac. Originalno je nastao sa ciljem da bude „fensi Chevrolet“ i ciljao je uglavnom na starije kupce. Čuveni Džon Delorijan je postao lider krajem pedesetih godina, i onda je od Pontiaca napravio diviziju visokih performansi i u tom imidžu je uživao narednih tridesetak godina.

Svaki Pontiac je u tom periodu imao moćan motor sa osam cilindara, ali kako smo ušli u osamdesete godine, brend se vratio onom starom imidžu fensi Chevroleta i uglavnom je konstruisan za starije kupce. Za današnje izdanje pijace smo izabrali odlično očuvan primerak šeste generacije modela Grand Prix, kao primer gde je sve krenulo kako ne treba za Pontiac.

Grand Prix je legendarno ime u istoriji brenda. Debitovao je 1962. godine i kroz narednih pet generacija uživao u velikom ugledu. A onda je debitovala šesta generacija tokom 1988. godine i možete da je vidite na priloženim fotografijama.

Grand Prix se nudio kao kupe i limuzina, a delio je General Motorsovu platformu „W-Body“, zajedno s modelima Chevrolet Lumina, Oldsmobile Cutlass Supreme i Buick Regal. Bio je relativno popularan među kupcima pošto je privukao preko milion mušterija tokom svoje devetogodišnje istorije, ali su postojala dva razloga zašto niko nije imao visoko mišljenje o njemu.

Prvi je bio onaj koji otkriva da je po prvi put u istoriji, Grand Prixa ponuđen kao model s pogonom na prednje točkove, a takođe niste mogli da dobijete ni benzinac s osam cilindara. Štaviše, tokom ranih godina ove generacije, vrhunac ponude je činio 3,1-litarski benzinac sa šest cilindara i pomalo bednih 135 „konja“ i maksimalnih 244 Nm obrtnog momenta.  To mu je omogućavalo ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h za 11,4 sekunde i maksimalnu brzinu od 202 km/h.

Pontiac će kasnije da ponudi isti motor i sa turbo punjačem kao i specijalnu verziju razvijenu sa velikim McLarenom za maksimalnih 210 „grla“, a mogao je da se naruči i sa petostepenim manuelnim menjačem. Nažalost, primerak iz ove priče pruža četvorostepeni „automatik“.

Grand Prix takođe nije bio pristupačan pošto je koštao čak 14.324 dolara ili prevedeno 34.390 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca. U prevodu na neki jednostavniji jezik, mogli ste da dobijete Pontiac Firebird sa V8 motorom za manje novca, ali on nije imao onaj prostor, komfor i opremu kao što je pružao Grand Prix.

Kao što smo spomenuli, model iz današnje priče je iz 1989. godine i trenutno se nalazi u gradu Loderhil unutar američke savezne države Floride. Prešao je 144 hiljada kilometara i prethodno je bio registrovan u saveznim državama Viskonsin i Ilinois.

Reč je o primerku stvorenom za promociju pića i iz serije takozvane „Pepsi Special Edition“. Svega 500 jedinica je spremljeno u marketinške svrhe Pepsija. Razlikuje se od standardnog Granda Prixa po 16-inčnim felnama, specijalnim sedištima, prozorima sa staklima pokretanim pritiskom na dugme, centralnom bravom i grafikama.

Automobil definitivno deluje veoma očuvano za svoje godine, ali publika očigledno nema visoko mišljenje o njemu. Iako je vlasnik dobio čak osamnaest ponuda, najviša je iznosila tek 6.500 američkih dolara.

Ime Grand Prix će opstati još dve generacije i Pontiac će probati da pronađe rešenje tako što je dodavao na snazi preko kompresora. To je dalo privremene prodajne rezultate sve dok Pontiac nije otišao u stečaj pre petnaestak godina, odnosno tokom svetske recesije s kraja prve decenije ovog veka.

AutoRepublika

(892)