AR putopisni test: Citroen C4 1.5 BlueHDi/110 Shine, drugi deo

Na putevima Španije

Kao što ste mogli pročitati u prvom delu ovogodišnjeg „super testa“ Citroena C4 1.5 BlueHDi/110, nakon jedne sedmice u zemlji Baska put nas vodi u srce Andaluzije, za početak u Sevilju…

Bez imalo sumnje, boravak na jugozapadu Francuske bio je sadržajan i bogat, ujedno nam je omogućio da prevalimo pola puta do Sevilje bez većeg napora. Druga polovina od bezmalo hiljadu kilometara, stavila je na iskušenje i Citroen i moj kičmeni stub, sva sreća te je C4 u potpunosti opravdao reputaciju jednog od najudobnih automobila, čak i izvan segmenta.

Oprostismo se tako od zemlje Baska, šunki, sireva, paprike i sihronizovanog kukurikanja pevaca koji su me svako jutro budili oko 5h, ali tek nakon još stotinak kilometara, sada kroz špansku teritoriju, kroz planine i nebrojene tunele. Ovaj deo autoputa se skupo plaća (nešto manje od 20 evra), ne i ostatak puta do Sevilje, iako se ovde ni ne radi o pravom autoputu.

Naime, brzina je, kao i u celoj Španiji, ograničena na maksimalnih 120 km/h, ali nema prateće infrastrukture kao što su uređene benzinske stanice s restoranima odmah pored, neophodno je sići i odvozati se još koji kilometar do uglavnom privatnih kafana i stanica. Nije ni to problem ali ne očekujte moderne pumpe s tržišnim centrima i uslugom kakvu srećemo na autoputevima koji se plaćaju.

Nakon što smo više puta izašli s puta i uverili se da to nije to što tražimo, odmor i ručak provedosmo u prirodi daleko od ljudi, uz sendviče i voće koje smo iz predostrožnosti poneli. Jer iako u poslednjih tridesetak godina često idemo do Andaluzije, obično biramo pravac preko Madrida, kroz centar Španije, za Sevilju se mora zapadnije, no na oba srećemo nebrojena vozila s registarskim tablicama Francuske, Belgije, Holandije… Pretovarena i često s više stotina kilograma stvari na krovu.

Turci koji prolaze kroz Srbiju za njih su gospoda, ovde se uglavnom radi o siromašnim Marokancima i Alžircima, pojedini su često zaustavljeni pored puta ili na parkingu, s otvorenim poklopcem motora. Naprežu se i pregrejavaju ostareli agregati na temperaturi od 35 °C u hladu ( a hlada nigde), ubrzo se pojavljuju i dvojezični putokazi na arapskom, tek da se zna da se približavamo Africi i da se mogu kupiti karte za feribot preko Mediterana.

Naš C4 nema tih problema, iako nakon početnog opreza i „penzionerske“ vožnje, sve jače pritiskam na papučicu gasa. Znam, nije mudro, posebno ne u stranoj zemlji gde su kazne velike, ali ne mogu više da se vučem po putu, numerički pokazivač brzine ne silazi ispod 150 km/h. Radari su retki i obeleženi, no kako se uvek može naleteti na neki mobilni, pokušavam da pratim nekog lokalnog Fanđo vozača…

Kako se ni ne radi o savršeno pravim autoputevima, ogibljenje našeg Citroena je opet na iskušenju, mekano podešen „pumpa“ kada naiđe na neko jače udubljenje, odnosno na snažno krivudavim deonicama. Nema C4 voznu dinamiku jednog Peugeota 308, uostalom nisu ni postavljeni na istoj platformi!? Da, da, C4 je na inferiornijoj CMP aktuelnog Peugeota 208 i 2008, a ne na većoj i skupljoj EMP2, koju koriste novi 308 i 3008.

Za to postoji dobar razlog, na taj način odmah je bilo moguće ponuditi i 100 % električno izdanje, dok je veća EMP2 kompaktibilna isključivo u varijanti Hybrid Plug-in. Bilo kako bilo, inženjeri Citroena su je modifikovali i razvukli do maksimuma, tako da umesto 2,54 metra ima međuosovinsko rastojanje od 2,67 m, tek za 1 centimetar manje od 308 (2,68 m). Samim tim, C4 obezbeđuje putnicima pozadi korektan prostor za kolena, pa i u širinu, bez obzira što bi sedalni deo mogao biti duži i bolje profilisan.

No, zbog snažno padajuće linije krova, prostor za glave je ograničen, putnici viši od 1,8 metara češu plafon. Što se mene tiče sve mi je po meri, jedino poželih malo jače bočne oslonce. Sedište je retko udobno i podešavajuće u svim pravcima, s točkicem za donji, lumbalni deo leđa. I ovde se srećemo s dvostrukim slojem specifičnog sunđera, ali kombinacija platna i eko kože (čitajte skaja) kojim su presvučena, nije adaptirana podnevlju.

Kada su bila izložena Suncu, toliko su se ugrajala da smo morali na njih stavljati peškire ili bilo šta sto nam je pri ruci. Par reči zaslužuje i klima uređaj, ovde od vitalnog značaja. Snažan je i može se regulisati mehaničkim točkicima, jedino se za malo ozbiljnija podešavanja mora preći preko centralnog ekrana.

Sevilja

Odradih nekako i tih desetak sati vožnje, da bi se predveče smestili u veoma dobar hotel Sevilla s 4 zvezdice, pola sata hoda od starog dela grada. Nađoh dvokrevetnu sobu na internetu za skromnih 135 evra za dve noći, čak se nakon malo pogađanja na recepciji  „ogrebah“ i za podzemni parking. Važna stavka, jer je automobilom nemoguće ući u istoriski deo grada, poslužismo se zato jeftinim električnim tramvajem.

Šteta za fotografije jer nisam uspeo staviti C4 ispred recimo prelepe katedrale Santa Marija de la Sede, koju jednostavno ne smete zaobići.

Ne samo razgledajući je spolja, već obavezno potrošite 12 evra kako biste ušli u njenu unutrašnjosti, te ispunili oči i duh! Radi se o najvećoj gotičkoj katedrali i ujedno trećoj po veličini u svetu, koja je pod zaštitom UNESCO-a. Kada je završena u 16. veku, prestigla je veličinom Aja Sofiju, koja je do tada držala tu titulu.

Delovi katedrale potiču još od maurske džamije dinastije Almohadi, koja je dovršena 1198. godine. Ferdinand III. Kastiljski je osvojio Sevilju 1248. godine i odmah je otpočeo pokrštavanje džamije. Katedrala je trebala demonstrirati bogatstvo Sevilje koja je postala vodećim trgovačkim sedištem. Nakon potresa 1356. godine, graditelji katedrale su 1401. godine odlučili potpuno srušiti oštećene delove, osim minareta koji je pretvoren u zvonik katedrale (Giralda), kao dokaz da je hrišćanstvo definitivno pobedilo islam, te izgraditi potpuno novu građevinu koja je trebala nadmašiti sve dotadašnje katedrale.

Izgradnja je potrajala sve do 1506. godine, e upravo mi je taj zvonik „došao glave“, ne znajući koliko je visok krenusmo ka vrhu, da bi 33 sprata kasnije nekako dopuzali do zvonika. Njegova specifičnost je što nema stepenice već kružni uspon, na taj način mogao se dostavljati materijal konjima i magarcima. Kada su proradila ogromna i dalje aktivna zvona odvališe nam mozak, neophodna žrtva kako bi se videla Sevilja kao na dlanu.

Rečima, pa ni fotografijama, nemoguće je opisati lepotu ove katetrale i njene znamenitosti, u njoj je recimo sahranjen i čuveni Kristofor Kolumbo (slika na kojoj se vide četiri saborca kako nose njegov kovčeg).

Ne smete zaobići ni kraljevsku palatu Alkatraz koju i dan danas koristi španska kraljevska porodica, kao ni trg Španije izgrađen 1929. godine. Ovaj kompleks neopisive lepote u sastavu je ogromnog parka, nije jedini, vrtovi i parkovi krase čitavu Sevilju.

U njemu smo imali sreću da naletimo na besplatni koncert flamenka, verovatno svi znate da se radi o muzičkom žanru koji karakterišu snažan ritmički ton propraćen podjednako izražajnom pesmom i jednako strastvenim stilom plesa. Pravi praznik za oči, uši i dušu.

Nikako ne treba preskočiti ni noćnu šetnju po Sevilji, savršeno osvetljene navedene građevine imaju jedan posve drugi šarm. O prestonici Andaluzije mogao bi se napisati čitav roman, neću vas zato više gnjaviti opisima već vam toplo preporučujem da jednoga dana sednete u avion i uverite se sami u njen neodoljiv šarm. Bez obzira što se radi o turističkom gradu i ovde se izvrsno jede, od nebrojenih specijaliteta spomenuću samo Karpačo, hladnu čorbu na bazi paradajza, tortilju, rusku salatu i Paellu (u (Francuskoj se izgovara pajla).

Tortilja je jedna vrsta podebelog omleta s krompirom, paelja nešto slično našem đuveču ali često isključivo s plodovima mora umesto piletine, po ugledu na rusku salatu (tunjevina ili škampi).

Idemo dalje

Tri dana kasnije put nas vodi opet ka Atlanskom okeanu, prema luci Kadiz (slike ispod), odnosno gradu Herez de la Frontera (udaljeni su jedan od drugog tek desetak kilometara), prava šala za nas dugoprugaše (120 km od Sevilje). Ovde pronađosmo jedan poveći apartman od 120 m2 po ceni od 280 evra (za dve noći), podelili smo ga s našim prijateljima Francuzima koji su se nastanili u Marbelji, udaljenoj nepunih 200 kilometara.

Pre 3-4 godine zgadio im se život u Parizu te se definitivno preseliše u toplije krajeve, gde Sunce sija u proseku 300 dana godišnje i gde sa skromnom penzijom mogu da žive znatno kvalitetnije. Elem, niko od nas do sada nije kročio u Kadiz, pa se na brzaka dogovorismo da se družimo na neutralnom terenu, osetno hladnijem od Sevilje i Marbele.

Normalno, kao što rekoh opet smo na Atlanskom okeanu, ispod Portugala, skoro na samom jugu Starog kontinenta.  Šta reći u vezi ovog dela Andaluzije, osim da se radi o najslabije naseljenom. Izuzmemo li Kadiz (Cadix na španskom) i gradić Barbate (galerija ispod), 80 kilometara južnije, ne postoji ni jedna druga urbana sredina. Sve do Gibraltara su nepregledne peščane plaže, Španija je želela zaštiti ovaj region, tako da su mnogi delovi proglašeni nacionalnim parkovima sa zabranom izgradnje svih većih struktura (čitajte hotela i turističkih naselja).

Na pojedinim mestima osećali smo se kao da smo sami na svetu, na fotografijama gde vidite jedan veliki svetionik nazvan Trafalgar (u spomen na jednu od najvećih pomorskih bitki koja se odigrala neposredno pored, u kojoj su se 1805. godine sukobila engleska i francuska mornarica), bukvalno nije bilo više od desetak kupača, na isto toliko kilometara obale!

Sam Kadiz spada među najstarije španske gradove, spominje se još 1104. godine pre rođenja Isusa Hrista. Aktivnosti su uglavnom bazirane na turizmu, pored raznih znamenitosti Kadiz poseduje fantastičnu plažu s infrastrukturom kao u filmovima. Primetio sam i na drugim plažama, ali ovde je to najviše došlo do izražaja, Španci poklanjaju dužnu pažnju hendikepiranim osobama, jedan deo plaže rezervisan je za njih i adaptiran ulasku u vodu. Iz invalidskih kolica smeste ih u plutajuća na točkovima, koja se preko daski spuste do mora. Za svaku pohvalu!

Kadiz je i velika luka, što objašnjava ponudu sveže ribe i plodove mora kakvu ne vidoh drugde. Na prelepoj pijaci može se kupiti za „smešne“ novce sve što poželite i niste ni znali da postoji u dubinama okeana, da bi se ista pijaca od podneva pretvorila u ogroman riblji restoran pod otvorenim nebom. Nebrojeni mali restorani nude upravo te sveže plodove mora, „ubismo“ se od dobre klope i odličnog belog vina, mada je za moj ukus previše slatko.

Naime, francuski suvi Shardone (šardone) po meni ide bolje uz ribu, dok se u spomenutom gradu Herez de la Frontera, odmah pored, proizvode čuvena vina Sherry. Britanci ih obožavaju, dakle jaka su i sladunjava, a podruma za obilazak i degustaciju ima na svakom ćošku. Mi posetismo jedan od najpoznatiji u samom gradu, nazvan Fudador (30 evra po osobi), odnosno još jedan pod imenom Bodegas Gallard, na putu za Tarifu.

Ovaj gradić nalazi se odmah pored Gibraltara, i ujedno je najbiliža tačka s Afrikom (galerija ispod). Distanca iznosi samo 14 kilometara, tako de se po lepom vremenu jasno vide brda se druge strane, brzim brodom stigne se za 35 minuta u luku Tanžer u Maroku.

Pre nekih desetak godina „skoknuli“ smo da je vidimo, ove nam je bilo dosta „zujanja“, te produžismo ka Marbeli, u želji da provedemo još 8-9 dana pasivnog odmora. Još jedno zapažanje pre nego li uđemo u Mediteransko more, snažni vetrovi dušu su dali za vetrenjače, na koje ne juriša Don Kihot, glavni lik iz romana Migel de Servantesa.

Nigde drugde u Evropi ne vidoh toliku količinu istih, brda i polja njima su bukvalno načičkana, kao i nebrojenim solarnim panelima. Snažni vetrovi privukli su i nebrojene „jahače talasa“, s tim da su ovi upregnuli jedra koja ih vuku velikom brzinom i omogućavaju da polete više desetina metara iznad vode.

U sezoni ove divlje plaže preplavljene su mladima iz cele Evrope koji se žele okušati u ovom sportu, često dolaze običnim matorim furgonetima, preuređinim tek da prenoće u njima. Nešto kao hipi generacija, eh prohujala moja mladosti trebao sam ovde doći pre jedno 40 godina, a ne sada pod stare dane…

Najzad u Mediteranu

Vrata Mediterana kontroliše Gibraltar, teritorija koja ima neprocenjivu vojno stratešku ulogu, i koja je uprkos višegodišnjem nastojanju Španije da je povrati i dalje pod kontrolom Engleske. Odatle pa do našeg belog sela Ojen (galerija dole), nadomak Marbelje, ostade nam nekih 80 kilometara skupog autoputa (12 evra), kao što rekoh priobalni putevi se u Španiji naplaćuju.

Negde u predveče najzad stigosmo do male ali „slatke“ kućice naših prijatelja, s zidovima debljine najmanje pola metra. Gusto stisnute, ovakve kuće imaju prirodnu zaštitu od Sunca, barem u prizemlju klima uređaj potpuno je nepotreban. Ranijih godina, dok su nas deca pratila, iznajmljivali smo isto tako jednu malu kućicu pored, po ceni od 60 evra na dan, ove smo se na insistiranje mog drugara, hrišćanina, poreklom iz Libana, „švercovali“.

Ruku na srce nismo trebali i više nećemo, nekako s godinama postali smo komplikovani, suživot s drugim bračnim parom smo prevazišli… Uostalom ni cene smeštaja u selu nisu nepodnošljive, za razliku od Marbelje, udaljene samo 8 km, koja je tipičan primer visokog turizma (donje slike).

Čuvena je pre svega po starom gradu i uskim ulicama gde se često namerno „izgubimo“, a ukoliko vam je do luksuza i šopinga, treba skoknuti do luke udaljene par kilometara, nazvane Puerto Banus. Milijarderi iz celog sveta ovde imaju permanatnu „izložbu“ najluksuznijih jahti od kojih pojedine dostižu stotinak metara!

Prava parada luksuza i kiča, s prodavnicama najluksuznijih svetskih marki. Ljubiteljima automobila, ukoliko se tako mogu nazvati bolidi čija cena iznosi i preko milion evra, ovde su pune oči (opet donje slike…).

Na samo par stotina metara mogu se videti primercima koje je teško pronaći i na najvećim sajmovima automobila i u automobilskim salonima. Naravno da većina vlasnika nije sa španskim pasošem, već su to bogate komšije s druge strane Mediterana, iz Saudijske Arabije, Kuvajta, Katara…

Moj Citroen ovde prolazi potpuno nezapaženo, posve nebitno, neuporedivo važnije od atraktivnosti je njegova polivalentnost i praktični aspekt. Jer Andaluzija je brdovita, s mnogo zemljanih puteva, gde sve te „aždaje“ nemaju pravo da stave ni jedan točak izvan asfalta.

Kao i svake godine upustih se u ekskurziju po okolnim brdima, povišeno odstojanje od tla i specifični amortizeri „Progressive Hydraulic Cushions“, dozvoliše mi obilazak nekoliko zabačenih ali ekskluzivnih hacijenti (nek ostane greškica samo da vidite kako ume biti zanimljivo „sređivanje“ tekstova naših ljudi koji život provedu u inostranstvu 🙂, od kojih je jedna vlasništvo čuvenog španskog pevača Hulija Iglesijasa.

Mi matori ga se još uvek rado sećamo, kao i njegovog sina (Enrike, isto tako pevač), dok će mlađi čitaoci morati potražiti informacije o njemu na Googleu…

Dakle C4 odlično upija rupe i rupetine, potsećanja radi navedi amortizeri poseduju dva hidraulična zaustavljača, čime ogibljenje radi u dva odvojena koraka, pri sabijanju, odnosno opružanju. Pri malim neravninama ovi miruju, ostavljajući amortizere da rade svoj posao. Međutim, pri većim vertikalnim pomerajima karoserije, dodatna hidraulika dozvoljava duže hodove ogibljenja.

Najveća razlika u odnosu na konvencionalno ogibljenje je u tome što se klasičan amortizer sabija i delimično odbija, dok Citroenov u oba slučaja apsorbuje energiju i eliminiše odbijanje od neravnina. Ove godina nam je preko glave putovanja tako da odustajem od svetski čuvene Ronde udaljene 60 kilometara (niže postavljene fotografije), kao i Malage, drugom gradu po veličini u Andaluziji, nakon Sevilje.

Ko ovde dolazi po prvi put moraće ipak da ih obiđe, prvi navedeni, na nadmorskoj visini od 1.300 m, poznat je po kućama okačenim uz same litice dubine više stotina metara i najstarijoj areni za borbu s bikovima, i dan-danas aktivnoj.

Kao što rekoh obavezno treba posetiti i Malagu, smeštenu na samoj obali mora, koja uspešno spaja tragove feničanske, rimske, arapske i hrišćanske epohe, sa duhom moderne Španije. Poznata je i kao Pikasovo rodno mesto, gde se nalaze njegova kuća i muzej.

Nama je sada prioritet plaža, no u okolini Marbelje nisu Bog zna šta, plus je ove godine voda bila toliko hladna da ni klinci nisu hteli da se kupaju. Upravo zato, nakon što smo posetili sve koje poznajemo, odlučujemo se za plažu hotela Puente Romano, naravno otvorenu i besplatnu kao i sve plaže u Španiji za nas „padobrance“, plus se par puta napravismo „blesavi“ te se okupasmo u jednom od 5 – 6 bazena koje poseduje.

Iako bismo mogli bez problema platiti 10-12 evra za ležaljku, što je znatno jeftinije nego li u Crnoj Gori i Hrvatskoj, bez stida i srama nosimo naše stolice i peškire, s godinama smo izgubili komplekse niže vrednosti! Nažalost hotelsku sobu si ne možemo priuštiti, zapravo ovde ni ne postoje sobe već isključivo apartmani, smešteni u jednoj vrsti rajske botaničke bašte.

Cena, prava sitnica, u zavisnosti od veličine par hiljada evra dnevno, no kako nada umire poslednja, ubeđen sam da ćemo kad tad provesti par nedelja u njemu… Uostalom to sam i obećao supruzi pre jedno trideset godina, još samo da se na lotou izvuku brojevi na koje redovno igram isto toliko godina!

Na muci se poznaju junaci

Svemu naravno jednom dođe kraj (pa i kraljici Engleske…), nakon tri sedmice sledi najteže, to jest dvodnevno putovanje do Pariza. Iako znam da se kući nikako ne treba vraćati vikendom, zbog obaveze da vratim test vozilo u ponedeljak 12. septembra, krećemo u subotu ujutru, znatno opterećeniji nego li u dolasku. U zemlji maslinovog ulja podrazumeva se da je ovo jeftino, uzoh tako 3 balona od po 5 litara odličnog nazovi domaćeg, po ceni od 25 evra balon.

Naravno i više flaša veoma dobrog crnog vina iz regiona Rijoha, sireva i suhomesnatih proizvoda, od kojih je napoznatija šunka „Pata Negra“. Kao i u zemlji Baska ove vise na svakom plafonu po restoranima, kafićima i supermarketima, jedna kvalitetna od 4-5 kg košta najmanje 600-700 evra.

Naprotiv, vrlo su jeftini razni keramčki proizvodi, pokupovala je gospođa Rajković gomilu tanjira i činija za male pare. Nećete poverovati ubacismo u automobil i gajbicu možda najukusnijeg paradajza na svetu (5 evra kilo), koji me potseća na paradajz moje mladosti! Velik i nepravilnog oblika, pomalo zelen spolja, iznutra je sladak k’o lubenica.

Nije to ništa za naš C4, iako skromne snage motor razvija solidnih 250 Nm, uz korektno odmeren šestostepeni ručni menjač. Predviđen je i automatski EAT8, ali samo uz snažniju verziju istog bloka od 130 ks. No kako se polako ali sigurno približavamo Madridu, put se penje, merač nadmorske visine u kolima pokazuje nam da smo na oko 1.200 m.

Oseti se to, umesto u šestoj brzini sve sam češće u petoj, ponekad i četvroj. Motor je i dalje diskretan, nije neophodno pojačati radio prijemnik. Kažem radio, nažalost USB ključ s preko 1.000 hitova iz sedamdesetih i osamdesetih (podrazumeva se da ne slušam rep ni novokompanovane domaće splačine…), koji mi je usnimio moj prijatelj, ne mogu da priključim, kod C4 je manji USB-C.

Znam da se za par evra može kupiti adapter ali jedan koji sam poneo negde se zaturio a drugi ne stigoh da kupim. Inače gotovo do Madrida pejzažem dominiraju nepregledne površine pod maslinama, po svemu sudeći klima im savršeno odgovara.

Proizvodnja ulja u Andaluziji datira 3.000-4.000 godina pre Isusa Hrista, da bi po ulasku Španije u EU „eksplodirala“. Ona je danas ubedljivo najveći svetski proizvođač maslinovog ulja, u zavisnosti od roda, iznosi i do 50 % ukupne svetske proizvodnje (prošle godine iznosila je navodno 1,3 miliona tona). Osim kvantiteta poboljšan je i kvalitet, po nekima špansko je danas jedno od najboljih.

Tek informacije radi, za jednu litru neophodno je između 5-7 kg zrelih maslinki, od jednog stabla dobija se između 3-5 litara godišnje, dok se od hektara pod maslimka može očekivati oko 250 lit. Drvo s maslinama ne rađa pre 7 godina, za uzvrat daje svoj maksimum do 150 godina života, kada rentabilnost počinje da opada.

Navodno podnosi temperature do – 10 °C, nakon toga u opasnosti je da se zamrzne i izumre, no u principu ovako niske temperature su retke u regionu. Posle Madrida polja su uglavnom pod žitaricama, sada naravno požnjetim. Ništa posebno intersantno tako da s nestrpljenjem očekuje zaslužen odmor u hotelu, nakon 1.100 pređenih kilometara (80 evra noć za nas dvoje), ovoga puta na ulasku u Francusku.

Ostalih 900 km prevalismo sutradan, isto tako bez veće muke, ostalo nam je dakle da svedemo račun koliko nas je ovo tronedeljno zadovoljstvo koštalo? Putni računar pokazuje da smo prešli bezmalo 5.500 km, uz prosečnu potrošnju od 5,3 lit, što znači da je C4 „popio“ nepunih 300 lit dizela, zadovoljstvo koje naš je koštalo oko 550 evra.

Na to bi trebalo dodati ukupno 120 evra putarine, plus nekih 850 evra za smeštaj. Sreća naša što smo prvu sedmicu u Francuskoj podelili s prijateljima, plus smo 9 dana bili u gostima u Marbelji. Koliko smo potrošili na izlaske, restorane, piće, ulaznice, hranu u supermarketu, parkinge, poklončiće…

Nemamo predstave, preživećemo valjda nekako septemabar… Naš C4 se dobro držao, svo vreme puta nije ni „štucnuo“, vratih ga u pres centar samo s jedva vidljivom naprslinom vetrobranskog stakla (kamenčić na autoputu). Kao i svako vozilo pokazao je izvesne kvalitete i mane koje sam u tekstu spomenio, no tek sad shvatih da sam zaboravio navesti slabu vidljivost kroz zadnje staklo, podeljeno na dva dela spojlerom.

Ukoliko vas je nakon fotografija i svega napisanog zaintrigirao znajte da je cena voženog modela u Francuskoj ispod 30.000 evra, dok u Srbiji ovaj agregat startuje s 22.890 evra. Osnovna benzinska verzija 1.2 PureTech/100 prodaje se za 19.390 evra, odnosno električna za 39.090 evra.

Lično shvatih da bi ovo bio dobar automobil za mene, mladog penzionera koji u prvi plan sve više stavlja praktični aspekt, udobnost i ekonomičnost. Iako se zbog vinjete br.2 (dizeli nemaju pravo na br.1) s njim neće moći u takozvane „zelene zone“. koje svi veći gradovi u Francuskoj nameću, uverih se da je dovoljno perfomantan i pre svega štedljiv za duža putovanja.

Rekao bih „normalan“ automobil s prihvatljivom cenom, kakvih je sve ređe. A mi? Vratismo se pocrneli, puni utisaka i vitamina D, ali praznih džepova. Iako smo uštedeli na mnogim stavkama (avionske karte, renta-a-car, smeštaj…), ovakvo putovanje ipak poprilično košta, posebno ukoliko se svako veče izlazi u restorane i barove, te ispijaju „ozbiljne“ količine alkohola…

Nemojte me pogrešno razumeti, nimalo se ne libim „paradajz“ turizma, kao što rekoh retko ukusnog, još manje piknika na plaži s prijateljima, ali poseta restoranima, barovima, muzejima i znamenitostima, prosto se podrazumeva. Uprkos tome, bezrezervno vam preporučujem ovo koliko-toliko dostupno parče raja, verujte mi na reč nećete zažaliti.

Tekst i slike: Perica Rajković

	Dobre strane:
	opšta udobnost, orginalane i praktične forme, diskretan agregat,potrošnja,  pozicija za upravljačem, cena
	Loše strane:
	previše mekano ogibljenje prilikom temperamentne vožnje, mala instrument tabla,  vidljivost unazad, nedovoljno vidljivi zadnji pokazivači pravca

(3310)