1. Home
  2. Istorija
  3. Zanimljivost dana: Fordov Rolls-Royce – Continental Mark II
Zanimljivost dana: Fordov Rolls-Royce – Continental Mark II

Zanimljivost dana: Fordov Rolls-Royce – Continental Mark II

313
0

Continental Mark II je jedan od najzanimljivijih američkih automobila pedesetih godina prošlog veka. Njegova svrha je bila da po prvi put od tridesetih godina i legendarnih Cadillaca, Duesenberga i Corda napravi američkog konkurenta luksuznom Rollsu-Royceu, u čemu je i uspeo, ali je u velikoj meri potpuno promašio drugu svrhu – da napravi profit.

Legendarni automobili nikada ne budu zaboravljeni, a Lincoln Continental je svakako jedan od njih. Još početkom pedesetih godina, svi su pamtili predratni Continental i pitali se da li će vlasnik kompanije, odnosno da li će Ford napraviti naslednika.

Kao rezultat je nastao Continental II, koji se proizvodio samo 1956. i 1957. godine, ali je i tako kratak period bio dovoljan da ostavi dubok trag na tržištu. Teško je znati kada je Ford počeo da radi na ovom automobilu, a po nekim pričama to se desilo jos 1947. godine. Samo četiri godine ranije na čelo Forda je stigao Henri Ford II, unuk osnivača kompanije, i preko noći je želeo da u potpunosti unapredi ponudu.

Popularni „Hank the Deuce“ je shvatio da Ford gubi mnoge kupce u takozvanoj „srednjoj“ klasi, a najveći razlog je ležao u tome da kompanija nije imala dugu ponudu kao glavni rival General Motors. Najveći svetski proizvođač automobila na svetu je imao bogatu ponudu s kojom je kupac mogao ceo život da provede kupujući njegove proizvode.

Kupac bi tako startovao sa jeftinim Chevroletom kroz dvadesete godine života, zatim bi prešao na sportski Pontiac, pa na mirniji Oldsmobile, luksuzni Buick i onda, jednog dana pred penziju, dostigao životni cilj kupovinom skupocenog Cadillaca. Slična situacija je bila i kod Chryslera, koji je takođe imao bogatu ponudu marki kroz  Plymouth, DeSoto, Dodge, Chrysler i Imperial. Kod Forda su postojali samo Ford, Mercury i Lincoln, pa je kompanija gubila mnogobrojne kupce.

Posebnu pažnju je privlačio Lincoln Continental. Njegov tvorac je bio Edsel Ford, sin Henrija i otac Henrija II, koji je početkom tridesetih godina želeo svoj lični automobil, ali je interesovanje publike bilo toliko veliko da je Continental kasnije ušao i u serijsku proizvodnju.

Međutim, Edsel je umro 1943. godine, pa samim tim njegovom projektu nije davana veća pažnja. Do kasnih četrdesetih godina, Continental je i dalje pružao predratni dizajn i zastareli V12 motor, pa verovatno niko nije bio iznenađen kada je ovaj automobil ugašen posle 1948. godine.

Ford konačno dobija potrebne finansije za investiranje posle velikog uspeha prvih posleratnih modela, i počinje da traži načine da potroši zaređeni novac. Neke priče kažu da je naslednik Continentala planiran još 1949. godine i da je jedan prototip urađen, ali kada je Lincolnova ponuda predstavljena naredne godine, najveći i najskuplji model je nosio oznaku Cosmopolitan.

Tokom 1952. godine, Henri II odobrava dva nova velika projekta. Jedan od njih je bila potpuno nova divizija Edsel, s ciljem da popuni prazninu između Mercurija i Lincolna, i da konkuriše Chrysleru i Oldsmobilu, ali je mnogo pažnje privukla ona druga divizija.

Naime, plan je zahtevao da Lincoln bude pomeren za stepenicu niže i da konkuriše Buicku, dok bi rival Cadillacu bila potpuno nova divizija sa oznakom Continental. Henri II je uskoro okupio tim pod imenom „Special Product Operations“ (SPO), a u timu su bila neka veoma poznata imena. Glavni dizajner je bio Džon Rajnhart, koji je imao dugogodišnje iskustvo rada u General Motorsu i Packardu, a ispod njega su se nalazili Bob Tomas i Rej Smit, koji su dovedeni direktno iz Nasha. Tu su bili i Harold Džonson, nekadašnja zvezda Corda najzaslužnija za legendarni 810/812, a ceo tim je nadgledao Vilijam Ford, brat predsednika kompanije.

Plan je bio veoma prost: napraviti najluksuzniji automobil koji je Amerika ikada videla i koji će osramotiti čak i Rolls-Royce. Rani plan je podrazumevao cenu od osam hiljada dolara (oko 80.295 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti), ali da bi automobil privlačio samo najbogatije kupce, ona je kasnije povećana na čak 10.000 dolara (današnjih 100.370 najmanjih zelenih novčanica).

S takvom cenom, novi Continental bi koštao dvostruko više nego tipičan Lincoln ili Cadillac, ali to nije bilo bitno. Vilijam Ford nije preterano brinuo o profitu i cilj je bio da se imidž kompanije podigne u velikoj meri. To je znao i Henri II, koji je očekivao da će kompanija na proizvodnji Continentala u prve tri godine izgubiti oko 1,6 miliona dolara (današnjih 16 miliona) čak i ako ostvari zacrtani plan o godišnjoj prodaji od 1.600 primeraka.

Posle dužeg razmišljanja, Vilijam je timu objavio kakav automobil želi. On nije trebalo da ima previše hroma ili najmoćniji motor, ali je trebalo da ponudi čiste dugačke linije i da bude jako elegantan. Prvi prototip je pružao unapređene linije predratnog Continentala na šasiji Lincolna iz 1949. godine, ali Henri II nije oduševljen.

I pored toga razvoj je tekao dosta brzo, a veliko olakšanje, tim je imao u podatku da nije imao ograničen budžet. Tokom 1953. godine, mala kompanija Hess & Eisenhardt je proizvela šest prototipova, nakon čega je Henri II dao svoje mišljene kako bi konačan proizvod trebalo da izgleda. Po pitanju mehanike, ponovo je razmatran V12 motor, pre nego što je izbor pao na novi Lincolnov V8 agregat zapremine 368 kubnih inča (6,0 litara) i 285 konjskih snaga.

Međutim, Lincolnov i Continentalov motor su bili različiti po nekoliko mera. Ona glavna je bila da se Continentalov nekoliko puta rastavljao i testirao sve dok i najmanji problem nije otklonjen, a slična situacija je bila i po pitanju ostatka mehanike. Kada je reč o dizajnu. Vilijam je dobio ostvarenje svoje želje. Njegov automobil nije imao previše hroma i pružao je dugačke i elegantne linije. On takođe nije ličio na nijedan drugi automobil kompanije, a odlučeno je da dvobojna karoserija ne bude ponuđena.

Enterijer je bio jednako lepo urađen i pružao dugačku listu standardne opreme i bez opcija. Konačan proizvod je bio jako elegantan i jedan od najlepših automobila pedesetih godina. Jedan dizajnerski detalj koji je privukao mnogo pažnje je položaj gepeka sa rezervnom gumom, koji će kasnije postati zaštitni znak Lincolna sve do kasnih osamdesetih godina.

Da bi bio siguran da je i najmanji deo na novitetu bio perfektan, Vilijam je naredio da se svaka komponenta nekoliko puta rastavi, a ceo automobil je bio ručno sklapan. Na taj način, Continental je bio jedini takav američki automobil iz navedenog perioda, ali je takođe imao i neke od najviših proškova proizvodnje.

Na kraju, jedina dilema je ostala na temu izbora imena. Pošto se predratni Continental smatrao kao prva generacija, posle kraće rasprave je odlučeno da novi model nosi jednostavnu oznaku Mark II. Mark II je zvanično predstavljen na salonu automobila u Parizu 1955. godine da bi domaća premijera bila na mnogobrojnim privatnim skupovima istog dana, na koju su bili pozvani samo najbogatiji ljudi u Americi.

Vilijam se lično upoznao sa svim gostima i ponudio im test vožnju. Svoje narudžbe su potpisali Šah Irana, Frenk Sinatra i Cecil Demil već prvog dana, a lista poznatih imena je bila poduža. Kao što je i najavljeno, početna cena je iznosila oko 10.000 dolara, a jedina opcija je bila klima, za koju se odlučilo čak 75% kupaca. Novinari su takođe imali samo reči pohvale, ali su zaključili da iako je Mark II dvostruko skuplji nego sledeći najskuplji Lincoln, teško je zaključiti da je toliko i bolji.

Međutim, prodaja je startovala odlično i u prva tri meseca, Continental je dobio 1.300 narudžbina. Prve godine je prodato 1.007 primeraka, ali je prodaja naglo opala druge godine nakon što je prodato samo 672 vozila. Druge godine je stiglo nekoliko značajnih promena. Snaga motora je povećana na 300 „grla“ dok su i najmanje mehaničke boljke iz prve godine otklonjene.

Mnogi se pitaju šta je bio problem i zbog čega je Mark II ugašen posle samo dve godine. Veliki problem je predstavljala cena, pa je Ford gubio oko 1.000 dolara (današnjih 10.035 „zelembaća“) na svakom prodatom modelu. Dodatni problem je predstavljala i sama ponuda, a samo 652 od ukupno 1.300 izložbeno-prodajnih salona iz mreže Mercury-Lincoln, je želelo da prodaje Mark II. Tokom druge godine, kada je potražnja naglo pala, oni su počeli da nude i veće popuste, čime su najviše oštećeni kupci modela iz 1956. godine, koji su platiti punu cenu. Ukupno je isporučeno 3.005 primeraka modela Mark II.

Možda glavni razlog je ležao u ostatku Lincolnove ponude. Naime, do sredine pedesetih godina, Lincoln je u velikoj meri napredovao i stigao Cadillac po prodaji. Kada je Mark II debitovao 1956. godine, Lincoln je zabeležio svoju najbolju prodajnu godinu u istoriji s 50.322 prodata primerka. Zanimljivo je da je Continental radio na kabrioletu, kao i na modelu sa metalnim krovom koji se spuštao u gepek, u momentu kada je stigla vest da je kraj blizu.

Ova druga ideja nikada nije ušla u prototip fazu na modelu Mark II, ali jeste na Ford Skylineru iz 1957. dok je kabriolet urađen u samo jednom primerku. Pretpostavlja se da bi kabriolet koštao čak 18 hiljada dolara (današnjih 180.660 dolara), a jedini prototip je kasnije predat supruzi Vilijama Forda za njenu ličnu upotrebu. Špijunske slike kažu da je urađen i jedan prototip za 1958. godinu, koji je trebalo da deli više linija sa ostatkom Lincolnove ponude, ali dolazak Roberta Meknamere na mesto predsednika je u većoj meri samo zakomplikovao situaciju.

On je smatrao da bi automobili trebalo da budu jednostavni i nije želeo proizvode koji ne donose visok profit. Za 1958. godinu, divizija Continental je spojena sa Lincolnom, a na sledeći automobil iz serije Mark, publika je morala da čeka deset godina. Tada je debitovao Mark III, kao kupe verzije Continentala, ali se ovaj automobil razlikovao od Marka II po veoma pristupačnoj ceni i silazio je sa proizvodne trake kao i svaki drugi Lincoln.

Continental Mark II i danas privlači mnogo pažnje svojom pojavom, a pretpostavlja se da je oko 1.500 jedinica preživelo. Međutim, njihove cene su poprilično velike i kreću se od 70.000 dolara za model u originalnom stanju do 200.000 dolara za restaurirane primerke.

Ford je na Marku II izgubio veliki novac, ali je prava katastrofa usledila sa divizijom Edsel, koja je opstala u prodaji samo tri godine i u tom periodu koštala američkog giganta preko 400 miliona dolara (današnje četiri milijarde „zelembaća). Ipak, Mark II ostaje bitan automobil u istoriji američke automobilske industrije i podsetnik na dan kada su najbolji svetski automobili dolazili iz američke savezne države Mičigen.

Zoran Tomasović

(313)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments