Zanimljivost dana: Ovo su komercijalni Volkswageni za koje sigurno ne znate

Volkswagenova istorija je toliko puta ispričana da nam se čini da je teško da postoji neki detalj za koji nismo znali. Ona kratka priča kaže da je sve započelo kada je Adolf Hilter želeo nemački narodni automobila, posle čega je nastala „Buba“, da bi u posleratnom periodu, ponuda proširena na još neke zaista kultne modele kao što su Type 2 (Bus) i Karmann Ghia.

Posle su naravno usledili još veći uspesi kao što su Golf i Passat, pre nego što je Volkswagen postao gigant kakav je do današnjeg dana. Takva istorijska lekcija je ona izneta u kratkim crtama, ali ukoliko krenemo da ulazimo u detalje, shvatićemo da postoje još dosta četvorotočkaša koji su otvorili put firmi iz Volfzburga da postane današnja sila. U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na dva takva vozila koja su stigla od strane Volkswagenove komercijalne divizije.

Početkom šezdesetih godina prošlog veka, kompanija je u svojoj ponudi imala veoma uspešni model Type 2 i činilo se da je u stanju da zadovolji većinu zahteva malih firmi. Bio je dostupan u konfiguraciji kao radnički i putnički kombi, i bio je izuzetno popularan širom sveta.

Međutim, u februaru 1962. godine je stigla nova mušterija s dosta većim zalogajem postavljenim pred nemačku kompaniju. Reč je o zvaničnoj nemačkoj poštanskoj službi nazvanoj Deutsche Bundespost koja je želela nešto veći kombi za prevoz robe.

Volkswagenovo rešenje je bio model na priloženim fotografijama, onaj u žutoj boji nazvan Type 147 Kleinlieferwagen, ali će ga svet pamtiti pod imenom Fridolin. Za bazu je preuzet jedan drugi popularni Volkswagen i to Karmann Ghia, a zatim je njegova šasija proširena i produžena, tako da se dobije maksimalna dužina od oko četiri metra.

Fridolin je takođe bio relativno visok (oko dva metra) pa i pored toga što je imao motor postavljen pozadi, opet je oslobađao dosta prostora za svakodnevni razvoz pošte. Spomenućemo da je u početku motor bio 1,2-litarski i oslobođao je 34 konjske snage, a četvorotostepeni manuelni menjač je preuzet direktno iz „Bube“.

Proizvodnja je poverena partneru, firmi Franz Knobel & Sohn GmbH koji je danas poznatiji pod imenom Westfalia Werke. Reč je o veoma poznatoj kompaniji i njihovi kamperi izvedeni na temelju Volkswagena se mogu videti na putevima do današnjeg dana.

Prvi primerci su napustili fabriku 1964. godine i u narednih deset godina će 6.139 jedinica sići s proizvodne trake. Kao što smo spomenuli, poštanska služba Nemačke je kupila većinu primeraka, a među mušterijama se kasnije našla i zvanična poštanska služba Švajcarske.

Oni su zahtevali moćniji 1,3-litarski motor sa 59 „grla“ i disk kočnice, a mali broj jedinica je isporučen i zvaničnoj nemačkoj avionskoj kompaniji Lufthansi. Tek posle sedamdesetih godina prošlog veka, kada je kombi Transporter dobio na dimenzijama, Fridolin je polako izgubio smisao postojanja, pa je povučen sa ulica i uglavnom recikliran. Veruje se da je do današnjeg dana preživelo manje od 200 jedinica.

Dok se nekada razrušena Evropa uglavnom oporavila do sredine sedamdesetih godina, i kupci su krenuli da zahtevaju bolje, moćnije i luksuznije modele, širom sveta je i dalje postojao veliki broj tržišta u razvoju gde se Buba prodavala u rekordnih brojevima. Iz tog razloga, Volkswagenova komercijalna divizija je odobrila razvoj malog kamioneta koji bi bio jeftin za proizvodnju, održavanje i popravke, a kao rezultat je nastao jedan od najređih modela kompanije u dugogodišnjoj istoriji.

Njegovo zvanično ime je bilo EA489 Basistransporter i proizvodio se u Hanoveru od 1976. do 1978. godine. Već na prvi pogled EA489 je delovao kao osnovno prevozno sredstvo, ali je zapravo po mnogim detaljima bio izuzetno napredan za svoj period.

Primera radi, pogon je bio na prednjim točkovima, ogibljenje nezavisno, a 1,6-litarski benzinac se mogao pohvaliti sa 50 konjskih snaga. To je bilo dovoljno za maksimalnu brzinu od 85 km/h uz mogućnost da se poveze teret mase do jedne tone.

Nakon što je prvih 2.600 jedinica proizvedeno u Nemačkoj, Volkswagen je odobrio još jednu fabriku za montažu ovog vozila, i to onu u Meksiku gde je sa traka takođe silazila „Buba“. Ovi primerci nisu bili kompletirani već su se prodavali u delovima zainteresovanim mušterijama.

U periodu od 1977. do 1979. godine je isporučeno 3.600 takvih „sanduka“ sa svim delovima, a zanimljivo je da su nosili drugačija imena zavisno od tržišta. Primera radi, u Meksiku je bio poznat kao Hormiga („Mrav“), u Finskoj kao Teijo, u Filipinima kao Trakbayan („Seoski kamionet“), a u Indiji kao Mitra („Partner“).

Spomenućemo da se takođe izvozio i u Australiju, Novi Zelan, Novu Gvineju, Pakisan i Indoneziju. Oko dvesta jedina je proizvedeno i u Finskoj pod licencom, a zatim su poslati za Afriku kao deo paketa humanitarne pomoći. Bilo je takođe moguće naručiti primerak modela EA489 bez prikolice, pa su neke mušterije adaptirale ovaj četvorotočkaš da posluži kao ambulantno vozilo ili vozilo vatrogašne službe.

Ne znamo koliko je vozila ovog specijalnog kamioneta preživelo, ali kada smo upoznati s tim da su masovno korišćeni za poslove u državama trećeg sveta, šanse su male da je brojka velika. I sam Volkswagen nam kaže da, ako ga ikada sretnemo, kako treba da nam bude jasno da stojimo pred verovatno najređim modelom nemačke firme u istoriji…

Zoran Tomasović

(1070)