Zanimljivost dana: Dan kada je AMC postao više od jeftinog prevoznog sredstva

Većina onih koji žive izvan Sjedinjenih Američkih Država gotovo sigurno nisu čuli za marku AMC i to iz opravdanih razloga. American Motors Corporation ili skraćeno AMC nikada nije bio veliki igrač čak ni preko bare, ali je ipak imao neke veoma zanimljve modele. To se posebno odnosi na kompaktne automobile čudnog dizajna iz sedamdesetih godina prošlog veka, kao što su Pacer i Gremlin kao i dugogodišnje vlasništvo nad brendom Jeep i ponude nekih Renaultovih modela pod svojom oznakom, ali tokom većeg dela svoje istorije AMC je samo pokušavao da preživi. 

Ovo je priča o modelu koji se prvi suprostavio značajno poznatijoj „velikoj trojci“.

AMC je nastao 1954. godine spajanjem dva posrnula samostalna brenda, Nasha i Hudsona. Njegov predsednik Džordž Mejson je imao planove da stvori imperiju sličnu onoj koju su General Motors, Ford i Chrysler imali, a to je razni broj divizija s modelima u svakom cenovnom rangu. Primera radi, veliki General Motors je negovao impresivnu strategiju gde bi prosečan Amerikanac mogao da provede ceo život vozeći samo njegove proizvode.

Startovao bi sa jeftinim Chevroletom, zatim prešao na sportski Pontiac, pa na mirniji Oldsmobile, luksuzni Buick i onda bi jednog dana, pred penziju čovek mogao da postane vlasnik skupocenog Cadillaca. Mejson je zeleo sličnu poslovnu strategiju, ali su mu nedostajali oni skuplji modeli, pa je pokušao da pripoji i Studebaker i Packard.

Nažalost, on je preminuo pre nego što je vizija postala realnost, a zamenik Džordž Romni je imao neke druge planove. Romni je brzo shvatio da AMC nikako ne može da se bori protiv konkurencije oličene u većim kompanijama i da mora da „napadne“ automobilske segmente koje su General Motors, Ford i Chrysler ignorisali.

Njegov najveći uspeh je bio kompaktni automobil Rambler, koga je Nash zapravo premijerno prikazao još 1950. godine, ali je Romni uspeo da proširi ponudu, i do 1961. godine Rambler je godišnje privlačio preko 400.000 kupaca i izbio na treće mesto najprodavanijih automobila u SAD.

Ali 1962. godine Romni odlazi sa čela firme, u želji da se koncentriše na politiku, a menja ga Roj Aberneti. Mnogi će se složiti da je tada krenuo pad AMC-a, od kog se praktično nikada neće oporaviti, i do kraja karijere će provesti sa „jednom nogom u grobu“.

Naime, Alberneti je primetio da američke porodice imaju sve više novca na rasplaganju za trošenje, i da AMC treba da se udalji od jeftinih kompaktnih automobila. Njegova želja su bili veći i profitabilniji četvorotočkaši, posebno nakon što su u „radničkoj klasi“ najavljeni neki noviteti kao što su Chevrolet Caprice, Ford LTD i Plymouth Fury VIP.

Dok je Alberneti pokušavao da sprovede svoju viziju u realnost, AMC je 1963. godine predstavio model Rambler Tarpon. Kao što su ime kaže, bio je zasnovan na platformi manjeg modela Rambler s dugačkim krovom u fastbek stilu i benzincem u konfiguraciji sa šest linijskih cilindara.

I pored čudnog dizajna, Tarpon je dobio odlične ocene medija i mnogi su mu nagoveštavali blistavu budućnost u jednakoj meri koju će rival Ford Mustang kasnije imati. Ali Alberneti je toliko očajnički pokušao da se udalji od imidža jeftinog brenda, da kada je odobrio serijsku proizvodnju, inženjerima i dizajnerima je naredio da koriste platformu većeg modela Classic.

Za dizajn se postarao Dik Tig koji je tokom pedesetih godina prošlog veka radio u korporaciji Chrysler i bio zaslužan za prelepi koncept Chrysler Norseman. Kao što smo preneli u jednoj od prethodnih zanimljivosti dana, Norseman se trenutno nalazi na dnu Atlantika, a mnogi će reći da je Tig pozajmio takav stil krova. Ovaj dizajnerski deo je menjan nekoliko puta pošto je Alberneti zahtevao da čak i visoki ljudi, kao što je i on sam to bio, mogu komorno da sednu na zadnja sedišta.

Novi AMC Marlin (ime je dobio po istoimenoj vrsti ribe) je debitovao u februaru 1965. godine i tog dana se pojavio u preko 2.400 novina i magazina širom Amerike. Sa dizajnerske strane je zadržao većinu linija sa ranijeg Tarpona, ali sa dužinom od približno pet metara je bio daleko gabaritniji.

I po pitanju stila je i dalje ličio na spomenuti AMC Classic, naravno sa izuzetkom krova, ali se takođe mogao pohvaliti i značajno bogatijom opremom. Primera radi, Marlin je mogao komotno da smesti čak šest odraslih osoba i stizao je s disk kočnicama, kožnim sedištima i s motorom u konfiguraciji od šest linijski postavljenih cilindara, zapremine 232 kubna inča (3,8 litara) koji je razvijao 145 konjskih snaga.

Za one koji su želeli više, AMC je takođe ponudio i dva V8 agregata. Onaj manji zapremine 287 kubnih inča (4,7 litara) je razvijao 198 „grla“ dok je moćniji sa 327 kubnih inča (5,4 litre) oslobađao čak 270 „konja“. Početna cena je iznosila 3.063 američkih dolara (25.310 najmanjih zelenih novčanica u današnjoj vrednosti novca).

U zvaničnom obraćanju medijima, Alberneti je izjavio da je Marlin namenjen onima koji žele da kombinuju sportski stil, a pri tom nisu spremni da se odreknu luksuza. Reakcije publike su bile promenjive, a među najvećim kritičarima je bio jedan od dizajnera Bob Nikson. On će kasnije reći da je napraviti Marlin bilo isto što i „spojiti Corvette i Buick u jedan automobil“ i da takva misija nikako nije mogla da donese dobre rezultate.

Mediji su bili manje kritični i najavili AMC-ov model kao fantastičan balans nekoliko različitih karakteristika. I pored višemesečnog štrajka u jednoj od fabrika, proizvođač je prve godine isporučio 10.327 primeraka, što je bilo dovoljno da AMC zabeleži profit od 5,2 miliona dolara (današnjih 43 miliona dolara).

Marlin se u izdanju za 1966. godinu nije izmenio u velikoj meri, ali je AMC proširio ponudu i jeftinijom verzijom koja je donela nižu cenu, i to na nivo od samo 2.601 dolara (20.900 dolara). Spomenuta godina je bila izuzetno loša za AMC, pa je prodaja Marlina pala na samo 4.547 vozila, a kao rezultat toga, Alberneti je zamenjen Rojem Čaplinom.

Tokom 1967. godine, Marlin dobija svoje prve dizajnerske izmene, a Čaplin odlučuje da ga prebaci na platformu modela Ambassador, koji je u spomenuto vreme bio najveći i najskuplji model AMC-a. Mehanika se nije izmenila u većoj meri pa je kupac ponovo mogao da bira između nekoliko benzinaca sa šest i osam cilindara.

Najmoćniji od njih zapremine 343 kubna inča (5,6 litara) je razvijao 280 konjskih snaga i pružao ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h za 9,6 sekundi. Bila je to ujedno poslednja godina za Marlin, a samo se 2.545 kupaca  odlučilo za ovaj automobil.

Iako su neke ideje Albernetija donele željene rezultate, posebno po pitanju modela Ambassador, većina njih se pokazala potpunim promašajem. Tokom spomenute 1967. godine je prodaja AMC-a pala na samo 229.058 vozila uz gubitak od čak 75,8 miliona dolara (današnjih 590 miliona najmanjih zelenih novčanica). Čaplin je pokušao da pronađe neku „zlatnu sredinu“, pa je odobrio moderne kompaktne automobile, ali nije zaboravio ni na one performantne kao što su Javelin i AMX.

Marlin je danas relativno nepoznat model čak i domaćoj javnosti, a cene su izuzetno pristupačne. AMC je pokazao koliko je ranjiv i da još uvek nije spreman da napadne ozbiljne igrače, a period sedamdesetih godina prošlog veka će proteći u traženju dobitne formule. Neki modeli su bili uspešni, drugi ne baš, ali AMC-ova logika je uvek bila da bude drugačiji i nema sumnje da se Marlin odlično uklapa u takvu strategiju.

Zoran Tomasović

(466)