Kako kupovina automobila funkcioniše u Sjedinjenim Američkim Državama?

Pa, odgovor je dosta prost – platiš novac i dobiješ automobil, zar ne?

E, nije baš tako jednostavno i mnoga istraživanja pokazuju da je kupovina automobila jedan od najradosnijih, ali i najstresnijih dana za kupca. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da je u salonu potrebno provesti ceo dan i potpisati veliki broj papira pre neko što ljubimac postane vaš, a mnogobrojni detalji se razlikuju u poređenju sa Evropom. Krenimo redom …

Za početak, potrebno je odlučiti da li vam je potreban nov ili polovni automobil. U SAD, automobili se prodaju preko takozvanih dilera ili salona i svi se nalaze u privatnim rukama. Jedna vrsta dilera se bavi isključivo prodajom polovnjaka, koji su kupljeni na aukcijama i njihove cene su značajno niže. Ona druga grupa ima ugovore sa specifičnim kompanijama, pa tako većinom prodaju nove proizvode, ali imaju i sekciju polovnih automobila. Samo zato što takav salon prodaje isključivo recimo Ford, ne znači da u njemu nećete pronaći i Chevrolet, Toyotu i ostale marke. To je zato što mnogi kupci daju svoje automobile u zamenu (uz naravno doplatu) za novije, a saloni će ih uvek prihvatiti i preprodati.

U poslednje vreme sve popularniji način “kupovine“ je takozvani lease, kod nas poznat kao „lizing“. Stavljam reč “kupovinu“ u navodnike, pošto zapravo i nije reč o kupovini već više o iznajmljivanju na određeni period. Za lizing se uglavnom odlučuju oni koji ne mogu da priušte kupovinu i/ili žele da uvek voze nov(iji) automobil.

Lizing funkcioniše dosta jednostavno, pa tako vlasnik potpisuje ugovor po kojem će ga otplaćivati na određeni period (obično dve ili tri godine), posle čega ima opciju da ga kupi ili da ga vrati salonu. Ukoliko ga vrati salonu, onda uglavnom preuzima drugi i tako ukrug. Na taj način vlasnik uvek vozi nov(iji) automobil, sa garancijom i troškovima održavanja i plaća manju mesečnu ratu, ali automobil nikada nije vaš. Primera radi, Alfa Romeo ima neke od najboljih ponuda u automobilskoj industriji, pa se Giulia može voziti za samo 349 dolara mesečno na 24 meseca.

S druge strane, kupovina čak i osnovnog modela će vas koštati 38.195 dolara ili preko 700 dolara mesečno na pet godina. Lizing ima jednu veliku manu, a to je što limitira godišnju kilometražu na samo 12.000 milja (ili 19.200 kilometara), a za svaku ekstra pređenu milju naplaćuju 50 centi. Ukoliko pogledamo statistiku, za lizing se uglavnom odlučuju “kupci“ nemačkih premijum automobila, pa tako oko 65-70% svih novih Mercedesa i BMW-a su uzeti na lizing. To čini njihove polovne automobile izuzetno pristupačnim za kupovinu, pa tako Audi A4, koji je nov preko 40.000 dolara, posle tri godine vredi jedva 15.000 dolara.

Većina kupaca se odlučuje za klasičnu kupovinu i to uglavnom na kredit dužine pet godina. Mnogi će kontaktirati svoju ličnu banku da vide kolike kamate mogu da dobiju, ali ukoliko želite da preskočite taj korak, onda će diler to učiniti za vas i u većini slučajeva će vam pronaći najnižu kamatu. One se obično kreću oko 3,9% zavisno od kreditne istorije, a neke banke nude i svega 1,9% za izuzetno kvalifikovane kupce.

Prethodnih godina, određene firme su otišle toliko daleko da umesto popusta nude i kamatu od 0% ukoliko finansirate automobil preko njihovog finansijskog odeljenja, dok oni manji proizvođači, u želji da privuku nove kupce, nude kredite i do 84 meseca (to se pre svega odnosi na Mitsubishi).

Pre nego što se uputite u salon poželjno je proveriti realnu cenu automobila koji planirate da kupite, a na internetu postoji nekoliko sajtova koji se time bave. Najpoznatiji od njih je KBB (Kelly Blue Book), koji generalno služi kao biblija za cene polovnih automobila. Tu su i NADA (National Automobile Dealers Association), Consumer Reports, Edmunds Used Cars i ostali. Ukoliko kupujete novi automobil sajt TrueCar vam može reći koliki su prosečni popusti i koliko su prethodni kupci platiti za specifičan automobil.

Svaki salon će vam pokušati prodati produženu garanciju, obično do 100.000 milja (160.000 kilometara) za 2.000 dolara, čak i ako je automobil nov. To nikako nije preporučljivo, pošto svaki novi automobil ima fabričku garanciju na minimalno tri godine ili 36.000 milja (57.600 kilometara), a produžena garancija se može doplatiti u svako doba – pa čak i kad fabrička istekne. Mnogi saloni se bave i preprodajom CPO (Certified Pre-Owned) automobila. Kao što im ime kaže, reč je o polovnjacima koje je fabrika dodatno pregledala i uklonila i najmanje kvarove, a na njih obično stiže i garancija na 100.000 milja.

U “radničkoj“ klasi među polovnjacima su najpopularniji Toyota i Honda pa samim tim, automobili ovih japanskih marki i najbolje drže cenu, tako da  čak i najveći eksperti u cenkanju neće uspeti da obore cenu u velikoj meri.

Amerikanci ipak najviše vole svoje pikape, krosovere i terence gde glavnu ulogu vodi Ford, ali na njihove automobile popust je poveći. Kao što smo spomenuli ranije, podatak da se nemački automobili uglavnom uzimaju na lizing, označava da su kao polovnjaci izuzetno pristupačni i nedavna istraživanja su pokazala da na listi vozila koji izgube najviše na ceni posle godinu dana uglavnom dominiraju Mercedes i BMW. U svakom slučaju – prostor za cenkanje je ogroman posebno tokom jesenjih meseci kada stižu modeli za sledeću godinu pa je salonima cilj da se reše zalihe. Prethodnih godina CarMax pokušava da promeni način prodaje automobila, pa su njihove cene (navodno) niže od konkurencije, ali pritom ne dozvoljavaju ni najmanje cenkanje. Ukoliko želite da salon prihvati vaš automobil, budite spremni na ponudu koja je 30-40% manja od realne cene.

Ok, dogovorili ste se oko cene i mesečne rate. Šta je sledeće? Pa, za početak dobro je znati da u Americi porez nije uključen u reklamiranu cenu i to ne samo automobila već svake robe, što znači ako nešto košta 100 dolara – to nije konačna cena. Porez varira zavisno o kojoj je saveznoj državi reč, a tamo gde autor živi (Viskonsin) je 5,6%. Na dogovorenu cenu je potrebno platiti i papirologiju dilera (obično oko 300 dolara) dok jedna od većih razlika u poređenju sa Balkanom leži u cenama registracije. Naime, svaki novi vlasnik je dužan da u roku od 30 dana registruje automobil na sebe bez obzira kada je to prethodni vlasnik uradio. Na sreću, cene nisu drastične i zapremina motora ne igra nikakvu ulogu već samo godište automobila. Čak i u najgorem slučaju, reč je o cifri od svega 120 dolara na godišnjem nivou. U spomenutu cenu registracije nije uračunato osiguranje, koje je zakonski obavezno u Americi. Cene osiguranja zavise od godina i istorije vozača i samog automobila, ali za neku prosečnu porodičnu limuzinu se može očekivati cifra od 50 dolara mesečno.

Treba spomenuti da u Americi ne postoje tehnički pregledi već automobil samo mora da prođe besplatan test za izduvne gasove svake dve godine.

Zoran Tomasović

(4522)