Zanimljivost dana: Ducati Apollo – ubica Harley Davidsona

Ducati je u svetu motocikala poznat uglavnom po sportskim proizvodima koji su osvojili 14 vozačkih i 17 titula u konkurenciji konstruktora u „Superbike“ šampionatu i pobedili u rekordnoj 341 trci.

Međutim, krajem 1960-ih godina, ovaj slavni italijanski proizvođač je bio u velikoj krizi, koja ga je naterala na neke nekada nezamislive poteze. Za tako nešto je zadužan inženjer Fabio Taglioni, koji je tokom 30 godina u Ducatiju (od 1954. do 1984.) razvio preko 30 različitih motora. Samo tri su imala agregat od četiri cilindra, a najpoznatiji od njih je bio Berliner 1260 Apollo.

Priča o ovom motociklu počinje 1957. godine, kada je Fiat predstavio novi 500. Dovoljno jeftin da privuče kupce koji su u prošlosti mogli da priušte samo motocikle, 500 je u velikoj meri oštetio italijanske kompanije kao što su Ducati, Gilera i Moto Guzzi – toliko da su se sve tri kompanije morale povući iz MotoGP šampionata. To je označilo da se Ducata sada više nego ikada pre morao osloniti na američko tržište, gde je završavalo oko 85% svih proizvoda kompanije.

Tada na scenu stupa Berliner Motor Corporation, zvanični uvoznik ne samo za Ducati već i za J-Be, Matchless, Moto Guzzi, Norton, Sacks i Zundapp. Osnovan od strane dva brata iz Mađarske (koji su izgubili 16 članova porodice u nemačkom logoru Aušvic), Berliner je na taj način imao veliku moć i često bio u stanju da „natera“ kompanije da razviju proizvode koji verovatno ne bi ušli u serijsku proizvodnju na bilo koji drugi način. Ducati Apollo je bio jedan od njih.

Takozvani američki „anti-trust“ (antimonopolski) zakoni su zahtevali da nijedna kompanija nema kompletnu dominaciju na tržištu, pod uslovom da konkurencija postoji. Berliner je shvatio da američki policajci vole veće motocikle, a kako je Harley Davidson bio jedini koji je imao takve proizvode – on je imao i kompletnu kontrolu nad tržištem. Berliner se prvo oprobao sa Zundappom, ali je brzo postalo jasno da motocikl mora da ima motor zapremine minimalno 1.200 ccm i 16-inčne felne. Zatim su u pomoć pozvani Italijani, a Berliner je isporučio po jedan Harley Davidson dvema kompanijama – Ducatiju i Moto Guzziju. Moto Guzzi je brzo odustao dok je Ducati pristao tek kada je Berliner pristao da pokrije sve troškove razvoja.

Braća su izabrala Apollo ime po jednoj od misija putovanja kroz svemir, a oni su imali samo jedan zahtev: naime, zapremina motora je morala da bude veća čak i od najvećeg motora u ponudi Harley Davidsona, koji je u tom periodu bio FL zapremine 1.215 ccm. Ostale tehničke podatke je doneo Taglioni, koji se odlučio za V4 motor po uglom od 90 stepeni. Sa težinom od 260 kilograma, ovaj motor je bio za 18 kilograma lakši u poređenju sa spomenutim manjim FL motorom kod Amerikanaca. Kao što mu ime kaže, zapremina je iznosila 1.260 ccm, a snaga impresivnih 100 ks na 7.000 obrtaja. Kada se zna da je američki rival razvijao „samo“ 55 ks, postalo je jasno koliko veliki posao je Ducati uradio.

Test vozač, Franko Farni, je navikao da vozi manje motore, pa je tokom prve test vožnje izjavio da se Apollo ponaša na putu kao kamion i da je pravo čudo kako se nije slupao. Međutim, on je takođe uspeo da dostigne maksimalnih 192 km/h, što je u svoje vreme bio impresivan rezultat.

Farni je ostao zaprepašćen da su se pneumatici skoro raspali tokom kratke vožnje pa je postalo jasno da tehnologija još uvek nije napredovala dovoljnom brzinom. Snaga motora je snižena na 80 konja, a onda i na 65 ks nakon što rezultati nisu bili obećavani. Čak i u takvim uslovima Ducati je imao prednost nad Harley Davidsonom, ali ne i u odnosu na nemačke i japanske rivale, koji su imali manju težinu.

Koliko je Berliner bio zainteresovan za serijsku proizvodnju najbolje govori podatak da je predstavio Apollo 1964. godine i spremio brošuru po kojoj je obećavao cenu od 1.500 dolara. To bi bilo dvostruko više nego bilo koji Harley Davidson, pa je iz Italije brzo stiglo naređenje da čak i ako postoji veliko interesovanje policije, Ducati jednostavno ne bi mogao da opravda troškove proizvodnje i napravi profit.

Ducati je na kraju proizveo dva motocikla i još dva dodatna motora. Šta se desilo sa prvim Apollom je misterija do današnjeg dana i njegova sudbina se trenutno ne zna. Berliner je zadržao onaj drugi prototip i stajao je u čošku hangara sve do 1984. godine kada je distributer bankrotirao, a osoba po imenu Hiroaki Ivašita, kupio je celu kolekciju odbačenih motocikala. Među njima je bio i Apollo za koga je ovaj kupac iz Japana morao da izdvoji 17.000 dolara. Ivašita se nije hvalio sa motociklom sve do 1995. godine kada ga je izložio na jednom od skupova klasike u Tokiju. To je privuklo pažnju Ducatija koji je ubrzo kupio Apollo i u međuvremenu ga restaurirao.

Ducati Apollo danas važi za lepotana koga je samo nedostatak tehnologije pneumatika sprečio da pokaže svoju silu, ali je kasnije inspirisao buduće modele kompanije. A Berliner je konačno uspeo u svom pokušaju da američkoj policiji prodaje italijanske motore kada je debitovao Moto Guzzi V7.

Zoran Tomasović

(689)