Zanimljivost dana: Audi oživeo automobil poslednji put viđen 1935. godine

Postoje automobili koji su brzi, a postoje i oni koji menjaju tok istorije. Auto Union Lucca pripada ovoj drugoj kategoriji. Njegova priča nije samo priča o brzini, već o rivalstvu, inovaciji i eri u kojoj su proizvođači automobila pomerali granice fizike kako bi dokazali tehnološku nadmoć.

Da bi se razumelo zašto je Audi odlučio da oživi Luccu, potrebno je vratiti se u tridesete godine prošlog veka. Tada je Audi bio deo grupacije Auto Union, zajedno sa još tri brenda, što je i danas simbolično prikazano kroz četiri prstena u logotipu. U to vreme, trke u šampionatu Grand Prixa postajale su sve popularnije, a performanse su bile najjače marketinško oružje. Rivalstvo sa Mercedesom pretvorilo se u otvoreni rat brzine.

Auto Union je 1934. godine, modelom Type A postavio tri svetska rekorda, ali je Mercedes brzo uzvratio specijalno konstruisanim automobilom koji je ostvario prosečnu brzinu od 316.569 km/h na distanci od 1,6 kilometara s „letećim startom“. To nije bio samo izazov, već direktan poziv na nadmetanje.

Inženjeri Auto Uniona su tokom zime osmislili odgovor. Polazeći od trkačkog modela Typea A s otvorenim točkovima, razvili su potpuno novu, aerodinamički optimizovanu siluetu. Prednji točkovi dobili su aerodinamičke diskove, dok su zadnji bili potpuno zatvoreni. Karoserija je bila uska, gotovo poput projektila, a kabina sužena do minimuma potrebnog da primi vozača. Dva mala kružna otvora na zadnjem delu služila su za dovod svežeg vazduha do karburatora, dok su završeci cevi za odvod izduvnih gasova izlazili sa obe strane, neposredno ispred zadnjih točkova.

Lucca je u trenutku kada je krenuo u obaranje rekorda, raspolagao sa 369 konjskih snaga. Motor, 16-cilindarski agregat preuzet iz automobila iz šampionata Grand Prixa, bio je povećane zapremnie na 5,0 litara. Automobil je težio nešto više od 900 kg, uz dimenzije koje su i danas impresivne: dužina od 4.570 mm, visina od svega 1.200 mm i širina od 1.700 mm.

Nakon nekoliko neuspelih pokušaja zbog lošeg vremena i tehničkih problema, tim Auto Uniona stigao je 15. februara 1935. godine na pravac auto-puta u blizini italijanskog grada Luke. Za volanom je bio Hans Erih Karl Jozef Štuk. Rezultat je bio istorijski. Postignuta je prosečna brzina od 320.269 km/h i maksimalnih 326.975 km/h. Time je Lucca postao najbrži drumski trkački automobil svog vremena.

Istovremeno, drugi primerak „Rennlimousine“ predstavljen je na Sajmu automobila u Berlinu. Oba automobila učestvovala su, kasnije te godine, na petoj međunarodnoj trci AVUS u Berlinu, jednoj od najneobičnijih staza tog vremena, sa dva duga paralelna pravca i oštrim okretima na krajevima. Iako su pokazali ogroman potencijal i borili se za pobedu protiv Mercedesa, mehanički problemi su sprečili trijumf, jedan automobil je odustao zbog pucanja gume, dok je drugi imao kvar na sistemu hlađenja.

Sudbina originalnih automobila ostala je nejasna, ali kontekst tog vremena daje prilično jasan trag. Kao i mnogi eksperimentalni trkački i rekordni automobili iz perioda pre Drugog svetskog rata, Lucca nije bio tretiran kao istorijski artefakt koji bi trebalo sačuvati. Automobili tog tipa često su modifikovani, korišćeni za dalji razvoj ili jednostavno rastavljani kako bi njihovi delovi poslužili novim projektima.

Veliki broj trkačkih automobila Auto Uniona je, tokom ratnih godina i haotičnog posleratnog perioda, izgubljen, uništen ili je jednostavno nestao bez traga. Zapravo, većina je uništena u posleratnom periodu kada se Istočna Nemačka (gde je inače originalno bilo sedište Auto Uniona) nalazila pod sovjetskom kontrolom. Ova specijalna vozila su često poslata nazad u Sovjetski Savez kao ratni plen, zatim testirana, i onda poslata pod presu. Pretpostavlja se da je i Lucca doživeo sličnu sudbinu, verovatno nestajući u vrtlogu događaja koji su izbrisali čitave generacije tehnologije.

Upravo zbog toga, odeljenje Audi Tradition odlučilo je da ispravi istorijsku prazninu. U njihovoj kolekciji nije postojao nijedan primerak trkačkih ili rekordnih automobila iz rane ere Grand Prixa. Projekat rekonstrukcije Lucce poveren je britanskoj kompaniji Crosthwaite & Gardiner, specijalizovanoj za istorijske trkačke automobile, istoj onoj koja je radila i na Typeu 52.

Timovi iz Nemačke i Velike Britanije, koristeći retke fotografije i dostupnu dokumentaciju, radili su duže od tri godine kako bi stvorili vernu repliku. Rezultat je automobil izrađen u potpunosti ručno, sa pažnjom posvećenom svakom detalju. Karoserija u prepoznatljivoj silver boji, pažljivo brušena i lakirana, verno oslikava duh originala, dok su svi mehanički delovi izrađeni specijalno za ovaj jedinstveni projekat.

Savremena interpretacija zadržava i tehničku suštinu. Motor zapremine 6.005 cm³ sa 16 cilindara i kompresorom razvija 512 „konja“ pri 4.500 obrtaja u minuti, koristeći specifičnu mešavinu goriva od metanola, benzina i toluena. Uprkos koeficijentu otpora vazduha od 0,43, koji danas deluje skromno, ovaj automobil i dalje odiše sirovom snagom i inženjerskom hrabrošću.

Premijerno pojavljivanje obnovljene Lucce planirano je na festivalu brzine u Gudvudu, gde će publika po prvi put imati priliku da vidi ovaj istorijski automobil u pokretu. Kada ponovo krene putem, gotovo vek nakon što je prvi put probio granicu od 320 km/h, Lucca neće pokušavati da obori nove rekorde, već će podsetiti koliko daleko su inženjeri tog vremena već stigli.

Zoran Tomasović

(172)