Džeremi Klarkson: „Kako su Italijani uspeli da održe svoje marke u životu kada mi (Englezi) nismo mogli?“ (VIDEO)

Kada je testirao kabriolet verziju modela Maserati MCPura Cielo, Džeremi Klarkson nije govorio samo o performansama, zvuku motora ili dizajnu jednog italijanskog superautomobila. Kao i mnogo puta do sada, automobil mu je poslužio kao povod za širu priču, ovoga puta o sudbini britanske auto-industrije i pitanju koje ga očigledno muči: kako su Italijani uspeli da sačuvaju svoje automobilske brendove, dok su britanski gotovo nestali?

Klarkson podseća da je Velika Britanija nekada bila prava automobilska sila. Imena poput Humbera, Rileyija, Wolseleyja, Austina, Morrisa, Hillmana, Sunbeama, Triumpha, TVR-a ili Bristola danas su uglavnom deo istorije. Čak su i MG i Rover završili pod kineskim vlasništvom, dok budućnost Jaguar deluje neizvesno.

Po njegovom mišljenju, uzrok nije pre svega ekonomski, već kulturološki. Britanci su, tvrdi on, automobil doživljavali prvenstveno kao industrijski proizvod. Ljubitelji su se divili mehaničkim detaljima, karburatorima, oslanjanju, anlaserima, ali je sam automobil kao celina ostajao u drugom planu. Kada je British Leyland propadao, javna rasprava se vodila o izgubljenim radnim mestima, a ne o izgubljenim automobilima. Auto nije bio deo nacionalnog identiteta, već samo fabrika koja mora da donosi profit. A kada profita nema fabrika se zatvara.

Nasuprot tome, u Italiji je automobil nešto mnogo više od prevoznog sredstva. Klarkson smatra da Italijani svoje brendove doživljavaju gotovo kao živa bića. Automobil ima dušu, karakter i prisustvo. Gašenje jedne marke iz finansijskih razloga bilo bi, slikovito kaže, kao da se rešite psa jer je hrana poskupela.

Italija, po njemu, ne čuva svoje proizvođače zato što su profitabilni, već zato što su deo kulturnog nasleđa. Automobilski brendovi su deo identiteta zemlje, isto koliko i umetnost ili gastronomija.

Kao primer navodi Lanciju. Danas ova marka praktično živi od jednog modela, Ypsilon, i to u ograničenim količinama. Finansijski gledano, njen opstanak deluje teško opravdati. Ipak, Lancia i dalje postoji.

Za Klarksona je to logično, jer je reč o brendu koji je svetu dao revolucionarna tehnička rešenja poput samonoseće karoserije i popularizovao V6 motor, ali i stvorio legendarne modele kao što su Lancia Stratos i Lancia Delta Integrale. U Britaniji bi, smatra on, marka koja pravi gubitke odavno bila ugašena. U Italiji bi to bilo ravno rušenju Koloseuma zbog proširenja saobraćajnice.

Još više ga fascinira sudbina marke Maserati. Nakon razlaza sa Ferrarijem, mnogi su očekivali da će Maserati teško opstati: novi motori, ogromna ulaganja i suženo tržište nisu obećavali svetlu budućnost. Ipak, marka je nastavila da postoji.

Čak i kada MCPura Cielo pokaže mane ili doživi tehnički problem, Klarkson priznaje da mu je teško da ostane ravnodušan. Automobil ima ličnost. Ima emociju. A izgubiti Maserati, po njegovim rečima, bilo bi kao zatvoriti muzej da bi se uštedelo na računu za struju.

Zaključak koji se nameće jeste da opstanak italijanskih brendova nije rezultat poslovne logike, već kulture i strasti. Dok je Velika Britanija automobile tretirala kao industriju, Italija ih je tretirala kao umetnost.

Sve dok ta razlika postoji, smatra Klarkson, italijanski brendovi će opstajati čak i kada brojke nisu idealne. Jer u Italiji automobil nikada nije samo proizvod. On je deo nacionalne priče, i to one koja se ne gasi lako.

AutoRepublika

(303)