AR pijaca klasika: Kako na klasiku za samo tri godine izgubiti 1,2 miliona američkih dolara?
Plymouth Superbird je jedan od onih automobila koji je retko ko voleo (a još ređe kupovao) kada je bio nov, ali tako mali brojevi koji ilustruju obim proizvodnje su mu omogućili kultni status klasika. Bio je deo serijske proizvodnje samo 1970. godine i napravljen je kao par takozvanih „repatih ratnika“ od strane korporacije Chrysler (preostali model je bio Dodge Daytona) s ciljem da dominira na najvećim i najbržim stazama u šampionatu NASCAR-a kao što su Daytona, Talladega i Charlotte. Više o njemu možete da pročitate ovde.
Dizajn je očigledno bio u drugom planu, a inženjeri su posvetili pažnju samo aerodinamici. „Spljošteni“ nos i ogroman spojler su dali rezultate pošto je Superbird mogao da juri više od 320 km/h, a Plymouth je morao da napravi određeni broj drumskih primeraka da bi se mogao takmičiti na stazama.
Zaustavio se na brojci od 1.935 jedinica (po jedan za svaki izložbeno-prodajni salon) za američko tržište i još između 34 i 47 za Kanadu. Čak i sa tako limitiranim brojevima, nije bilo lako ubediti kupce da potroše novac, pošto je poslednji nov primerak prodat, verovali ili ne, tek 1985. godine.
Ali vremena su se promenila i Superbird je postao izuzetno redak i poželjan kolekcionrski primerak (barem do sada – o tome za par minuta). Štaviše, čovek po imenu Bobi Knadsen je oborio svetski rekord kada je za Superbird sa priloženih fotografija pre tri godine platio čak 1,65 miliona američkih dolara.
Automobil je inače u originalnom stanju, sa samo 33 hiljade milja (oko 52.800 km) na satu i veoma poželjnim motorom Hemijem radne zapremine 426 kubnih inča (7,0 litara). Reklamiran je kao da razvija 425 konjskih snaga, mada je realna brojka bila barem za 20% veća.
Takođe je uparen sa trostepenim automatskim menjačem, a za takvu kombinaciju motora i menjača se odlučilo tek 58 kupca te 1970. godine. Hemi je generalno veoma redak motor (samo 135 Superbirda je napustilo fabriko sa takvim agregatom) i većina mušterija se odlučila za nešto veći, ali slabiji benzinac radne zapremine 440 kubnih inča (7,2 litra) u konfiguracijama sa 375 ili 390 „grla“.
Ako premotamo život tri godine unapred, nažalost Bobi Knadsen više nije među živima, a njegova porodica je odlučila da proda kolekciju od 25 klasična četvorotočkaša. Među njima je bio i Superbird, ali je konačna brojka bila više nego neočekivana. Kupac je uspeo da postigne „dil veka“ pošto je platio „samo“ 418 hiljada dolara.
Dosta ljudi će reći da je Knadsen pre tri godine debelo preplatio „repatog ratnika“ pošto se i tada vrednost procenjivala tek na oko 990 hiljada „zelembaća“, ali čak i u tom slučaju, ovaj retki Plymouth je mnogo izgubio na vrednosti tokom poslednje tri godine.
Spomenućemo da je još jedan Superbird, u identičnoj konfiguraciji, ali sa manjom kilometražom, promenio vlasnika proteklog vikenda za sumu od 550 hiljada najmanjih zelenih novčanica. Ovo je još jedan slučaj kako cene klasika mogu da variraju, pa ne sumnjamo da je hladan znoj oblio sve one koji su kupili stari automobil, videvši ga kao investciju, i s ciljem da se jednog dana penzionišu i uživaju do kraja života novcem stečenim od prodaje istog…
AutoRepublika
(113)
Mene samo interesuje kako se vozi ovaj auto sa celih 3 brzina. Ima preveliku snagu za svakodnevnu vožnju… A 3 brzine…
Poenta je da ima dovoljno momenta da njemu ne treba previse stepeni prenosa da bi mogao u svakom trenutku da pruzi to sto se od njega trazi. Zato EV imaju jednu brzinu, realno im ne treba vise
Ma kapiram ja Nm ali ne kapiram rpm?
Na kojim obrtajima je u toj trećoj, pri npr 100, 150 kmh?
Moj ’71 Chevrolet El Camino je isto imao 3 brzine automatik. Treca brzina je jako dugacka, bukvalno mozes voziti u njoj od 50-150 km/h.
Ovo su auti koji su nastali u vreme kada je max brzina na auto-putevima bila tek 55 mph (88 km/h), tako da vecina njih nije imala neku veliku max brzinu.