Zanimljivost dana: Ford protiv Ferrarija, prva runda

Čak i ako niste izvrsni poznavalac automobilske industrije i ne pratite dešavanja iz prošlosti, teško da postoji neko ko ne poznaje rivalitet između Forda i Ferrarija na trkačkim stazama tokom šezdesetih godina prošlog veka. Za tako nešto je zaslužan film „Ford v Ferrari“ od pre nekoliko godina i iako poseduje dosta netačnih informacija radi holivudskog efekta, svakako je vredan gledanja.

Film demonstrira generalnu ideju o tome šta se tamo desilo, a to je podatak da Ford nije uspeo da kupi Ferrari, da bi ga onda porazio na trkačkim stazama. Ako vas interesuje da saznate šta se tačno desilo, preporučujemo vam da pročitate ovu priču.

U današnjem izdanju zanimljivosti dana ćemo opet pisati o rivalitetu dve firme, ali ne o modelima GT40 i 330 koje smo kasnije videli na trkama izdržljivosti. Zapravo, borba na stazama između dve ekipe je trajala i pre nego što je postojalo interesovanja Jenkija da kupe čuvenu italijansku firmu.

Ford je dominirao u gotovo svakom takmičenju gde je učestvovao početkom šezdesetih godina, ali uglavnom na domaćem tržištu. Nagla popularnost serije pod imenom Grand Touring ga je naterala da posveti pažnju i kategorijama sportskih četvorotočkaša iako u tom momentu nije imao model za takmičenje.

Ovo je ipak bio period kada Mustang još uvek nije ni postojao, a veza sa Kerolom Šelbijem je bila minimalna. U takvim uslovima je kontaktiran trkačkim tim po imenu Holman-Moody i isporučen im je model Falcon za 1962. godinu sa ciljem da naprave automobil koji će dominirati stazama.

Možda ljudima izvan Sjedinjenih Američkih Država ime Holman-Moody ne znači mnogo, ali ga Jenkiji doživljavaju kao božanstvo. Reč je o timu koji je pravio većinu Fordovih trkačkih automobila tokom pedesetih i šezdesetih godina, a kasnije će igrati veliku ulogu i sa modelom GT40.

Verujemo da im je Falcon bio veliki izazov pošto nije imao ni trunke sportskog života u sebi i napravljen je kao jeftino prevozno sredstvo. Izabran je samo iz razloga što je imao relativno skromnu masu od samo 1,1 tonu, ali sa 90 konjskih snaga ispod haube i maksimalnom brzinom od tek 137 km/h, svakako nije bio obećavajuća baza.

Holman-Moody se dao na posao i novitet je dobio ime Challenger. Urađene su mnogobrojne aerodinamične modifikacije, uključujući i takozveni „fastbekovski“ krov, a neki delovi školjke su razvijeni od aluminijuma. Ford je u ponudi imao motor Challenger (po čemu je automobil i dobio ime) radne zapremine 260 kubnih inča (4,3 litra), ali je kategorija Grand Touring ograničila zapreminu motora na 4,0 litre. Tim je na kraju izabrao jedan drugi motor Challenger, onaj radne zapremine 221 kubnog inča (3,6 litara), povećao dimenzije na 244 kubna inča (3,99 litara) i dostigao snagu od 230 „konja“.

Automobil se po prvi put pojavio na trci Dvanaest sati Sebringa, voženoj 1962. godine, ali je završio tek na 36. poziciji zbog mehaničkog kvara. Napravljen je i drugi Challenger II, ovaj put sa planom za serijsku proizvodnju, a pružao je spomenuti motor radne zapremine 260 kubnih inča, disk kočnice na sva četiri točka i bogatiji enterijer. Nažalost, nikada ga nećemo videti na ulicama, iz razloga što je Ford odlučio da razvije novi Mustang.

Najpoznatiji Challenger je onaj sa značkom Challenger III i možete da ga vidite na priloženim fotografijama. Pružio je karakteristike ranijih modela i planiran je sa idejom da bude dostupan i kao trkač i kao serijski model (slično kao i Ferrari 250 GTO). Američki proizvođač vozila je želeo da napravi sto jedinica da bi ga homologovao za razna takmičenja.

Challenger III je doneo još aerodinamičniji stil (iako je i dalje iz svih uglova izgledao kao Falcon), dodatne modifikacije na račun ogibljenja i kočnica i na kraju novi motor V8 radne zapremine 289 kubnih inča (4,7 litara). Kompletiran je u novembru 1962. godine pred takozvano takmičenje „sedmica brzine“ koje se svake godine održavalo na Bahamima.

Challenger III će imati veliku konkurenciju iz Ferrarija, koji se pojavio sa modelima 250 GTO, 250 TR i 250 GT SWB. I kako se onda ovaj specijalni Falcon pokazao? Pa relativno dobro kada znamo da je kompletiran na brzinu i šta mu je bila baza.

Uspeo je da pobedi u svojoj klasi i završi na ukupno petoj poziciji u preliminarnom takmičenju, ali na glavnoj trci dugačkoj 406 kilometara je morao da se povuče zbog mehaničkog kvara. Ford je originalno planirao da se takmiči u na trci Dvanaest sati Sebringa u martu 1963. godine, a zatim i na LeMansu, ali nedugo posle takmičenja na Bahamima, američki gigant je odlučio da povuče Challenger III sa staza i fokusira se na novi model GT40.

Sva tri automobila je trebalo da završe pod presom, ali ih je spasio inženjer Bil Klavson. Ford je pristao da ih proda za sumu od samo jednog dolara, pod uslovom da ih Klavson vrati za promociju svaki put kada firma to poželi.

Ovaj inženjer je takođe bio amaterski trkač tako da je koristio Challenger I i Challenger II za auto-moto sport. Challenger I je kasnije rastavljen i recikliran sa izuzetkom motora dok su mnogi delovi sa Challengera II preživeli, ali bez mehanike i šasije. Jedini koji je još uvek u originalnom stanju je Challenger III. Klavson ga je prodao 1984. godine i automobil je nakon toga nekoliko puta promenio vlasnike, a danas je u privatnim rukama.

Iako nijedan model iz programa Falcon Challenger nikada nije dočekao da se takmiči protiv Ferrarija ne LeMansu, ipak ga je nadmašio na Bahamima i samim tim zaslužuje svoje mesto u Fordovoj istoriji.

Zoran Tomasović

(207)