Sav besmisao kasko osiguranja i testiranja automobila

Koliko smo samo puta čuli reklamne poruke koje sadrže tvrdnje da uplata polise kasko osiguranja donosi miran san i štiti od nepredviđenih šteta. Međutim, to ni približno nije tako, čak iako zanemarimo očigledne činjenice da šteta svakako nastaje odlivom novca uslovljenim kupovinom usluge osiguranja, i da osiguravači postoje zarad profita, a ne da umiruju osiguranike pred spavanje.

Zamislite da imate kasko osiguran automobil, koji ste dali prijatelju da se istim malo posluži i da ode negde. Ili, možda čak i da sa tim automobilom uradi nešto za vašu ličnu korist. Praktično, da on za vaš interes, odnosno da vama odradi neku uslugu. Samo da bude vozač.

No, došlo je do nezgode, za koju nije krivo bilo koje treće lice. Prijatelj je možda pri parkiranju zakačio žardinjeru, sleteo je sa kolovoza ili se desilo nešto drugo usped čega je došlo do štete na vašem vozilu, a za šta očito nema dokaza da je kriv neko treći. Pošto je vozilo „pod kaskom“ pozvana je policija, odradila je uviđaj, pa je utvrđeno i da vaš prijatelj nije bio pod uticajem alkohola ili narkotika.

Ko je kriv za nezgodu? Vaš prijatelj, zar ne? Treće lice nije. Jer, nema dokaza da je kriv neko treći.

Kako imate kasko osiguranje, bez ugovorenog učešća osiguranika u šteti, nemate nameru da od prijatelja potražujete bilo šta. Razmišljate: „Ma, platiće osiguravač“. I zaista. Odradite proceduru prijave štete, vozilo bude popravljeno u ovlašćenom servisu, osiguranje isplati kuću koja je licencirana za održavanje vozila. Sve bez troška za vas. Ili za vašeg prijatelja. Do tog trenutka!

No, onda vaš prijatelj dobije pismo od osiguravača, u kome osiguravač zahteva da on u potpunosti regresira osiguranju sav iznos koji je osiguranje isplatilo na ime troškova opravke vozila i drugih vezanih troškova koje ste vi imali kao vlasnik u vezi sa tom nezgodom.

Vi i vaš prijatelj se odjednom nađete u čudu i pitate se kako je to moguće i koji je onda smisao kasko osiguranja!!! Pa, moguće je i sve je to „po zakonu“, jer je zakonom propisano da „isplatom naknade iz osiguranja, prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu.“

I na kraju je vaš prijatelj sve to platio. I sve po zakonu.

Ali, ne brinite, da ste dali kola vašem detetu (ili zaposlenom), kasko u pravilu ne može da se regresira od njega, jer zakon kaže da „izuzetno od pravila o prelazu osiguranikovih prava na osiguravača, ova prava ne prelaze na osiguravača ako je štetu prouzrokovalo lice u srodstvu u pravoj liniji sa osiguranikom ili lice za čije postupke osiguranik odgovara, ili koje živi sa njim u istom domaćinstvu, ili lice koje je radnik osiguranika, osim ako su ta lica štetu prouzrokovala namerno.“

Zašto vam sve to govorimo. Najpre da biste bili dodatno oprezni u saobraćaju, a i da biste doneli pravu odluku u vezi s tim da li službeni automobil registrujete na pravno lice ili na vas (fizičko lice), a onda i da biste imali potpunu osnovu kada donosite odluku o tome koje osiguranje uplatiti, obavezno ili ovo „što donosi miran san“.

Lepota testiranja i regresiranja i refundiranja

Pored pobrojanog, ovo sve je od odraza i na naš rad, to jest naš hobi. Kažemo zato što vam je tako i prilikom testiranja vozila i „podele odgovornosti“ za zajednički interes. Mada se tu u osnovi radi o ekonomskom interesu uvoznika i brenda čije vozilo je ustupljeno na test, na strani onih koji faktički testiraju uvek stoji rizik da će u slučaju bilo kakovg oštećenja vozila koje bi nastalo njihovom krivicom (ili bar uz njihov doprinos nastanku štete), čak i ako su ta vozila kasko osigurana, testeri biti u situaciji da moraju da plate svu nastalu štetu u celosti.

Pride, i nešto što nema veze s regresnim, već sa poreskim pravom. Naime, u kontekstu promocija nekog novog vozila ili porodice modela, moguće je da se događaju situacije da proizvođač, posredstvom distributera, organizuje skup svetske, evropske ili regionalne premijere na nekoj lepoj i toploj destinaciji. Nominalno (i hiptotetički) opet, sve troškove pokriva distributer koji vas je pozvao, a on se refundira od proizvođača.

Međutim, ukoliko bi pravno lice – distributer, plaćalo za vas kao fizičko lice, troškove smeštaja, prevoza, ishrane i ostale prateće troškove, onda bi na tako isplaćeni zbirni iznos, oni bili u obavezi da isplate dodatne poreze i dažbine na lična primanja, jer fizičko lice koje je počinilo trošak nije zaposleno u pravnom licu koje pokriva troškove, odnosno nije zaposleno kod distributera.

I umesto da urade tako, možda je bilo slučajeva da distributeri prenesu novčana sredstva po tom osnovu na pravno lice koje stoji iza redakcije. I sve je to ok, do trenutka spoznaje da fizičko lice koje u ime redakcije prisustvuje događaju možda uopšte i nije u radnom odnosu s pravnim licem koje stoji iza redakcije i koje je primilo novac na ime refundacije troškova, jer je ovo u velikom broju slučajeva „hobi biznis“.

Poenta je da tada poreske obaveze prelaze sa distributera na redakciju, jer je redakcija, iako nominalno na fakturi distributera piše „usluge promocije upravo lansiranog modela“, jasno i lako dokazivo da se radi o plaćanju troškova koje je načinilo lice „za interes redakcije“, a koje nije zaposleno u redakciji. Kako bilo, u ovoj analiziranoj situaciji je sav rizik na redakciji, koja u suštini za promociju proizvoda ne dobija ni dinar, jer je osnovna premisa tržišne ekonomije (i poreskog zakonodavca) da se radi za pokriće troškova i standardnu stopu dobiti povrh toga.

Rekosmo da je lako dokazivo, jer poreska uprava ima pristup evidencijama prevoznika i lako može da utvrdi ko je konkretno bio na letu, ili u hotelskoj sobi (ako je u zemlji). A onda, poreske vlasti i suštinski imaju jasnu sliku, jer su navodno plaćene „usluge promocije“ jednake vrednosti samih troškovi putovanja, gde nema pokrića čak ni ostalih varijabilnih, a kamoli fiksnih troškova, a o profitu da ni ne pričamo. On je smišljen samo za proizvođače i trgovce. Ostali ne bi trebalo da zarade po osnovu svog rada…

Eto, na kraju čoveku dođe da se upita „A za čije babe zdravlje sve to?“ Čak i ako testeru u slučaju štete koja nastane njegovom krivicom, sve oprosti uvoznik za čiji interes (i interes proizvođača) je taj test i rađen, osiguravač sigurno neće. A ni poreska uprava neće. Ni dinara. Oprosta greha nema, kao što ga nema za nemar ili nepažnju, tako nema ni za glupost koja podrazumeva preuzimanje (tuđih) rizika.

AutoRepublika

(2840)