Zanimljivost dana: Sin najuspešnijih američkih „mišićavih“ automobila

Sigurno smo svi čuli za modele kao što su Plymouth Road Runner i Dodge Charger i to sa opravdanim razlozima. Reč je o nekim od najboljih četvorotočkaša koje je Detroit ikada imao da ponudi. Proslavili su se krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka s kombinacijom fantastičnog stila, moćnih motora i veoma pristupačne cene.

I dan-danas, ako želite ultimativni američki klasični automobil, šanse su velike da ćete čuti kako su Road Runner i Charger jedne od najboljih opcija. Štaviše, čak i autoru ove priče, koji je zakleti Fordovac, omiljeni „mišićavko“ je model Charger iz 1968. godine.

Međutim, o ovim automobilima se generalno jako malo zna nakon 1971. godine. Razlog leži u novim zakonima na račun izduvnih gasova, bezbednosti i ekonomičnosti, zbog čega su četvorotočkaši postali veći, teži i definitivno sporiji.

Nekada legendarni motori su kao što su Hemi i Super Commando su uglavnom nestali iz ponude, ali to ne znači da više nismo videli ni njihove naslednike. Takozvana platforma „B-Body“ će nastaviti da postoji sve do 1979. godine, a u ovom izdanju ćemo obratiti pažnju na jedan takav model. Zove se Dodge Magnum i dugo godina je bio poslednji klasik korporacije Chrysler sa „big block“ motorom.

Magnum je bio jedan od dva nova modela Dodgea 1978. godine zajedno sa Chargerom. Međutim, dok je Charger zapravo bio prepakovani Chrysler Cordoba sa nešto nižom cenom, Magnum je imao koliko-toliko sportskog duha i podsetio na slavnu prošlost.

Zapravo je predstavljao Dodge u šampionatu NASCAR s relativno dosta uspeha i sa njim je upravljao kralj ovog takmičenja po imenu Ričard Peti. Magnum je bio dostupan samo kao kupe, ali je pružao dosta prostora zahvaljujući dužini od 5,5 metara.

Ono što ga je posebno razlikovalo od konkurencije su bili njegovi farovi. Iako na prvi pogled izgledaju kao kod svakog drugog automobila, postojao je bezbojni plastični poklopac preko farova koji bi se otvarao kada su svetla upaljena. Dizajneri će kasnije reći da su preuzeli ovaj detalj, kao i masku hladnjaka, sa bratske divizije DeSoto i njegovih modela iz četrdesetih godina prošlog veka.

Većina prodatih Magnuma je stizala u paketu opreme XE gde je fokus bio na stilu, ali za dodatni novac, kupac je mogao da dobije i GT. Jedan od takvih kupaca je bio čovek po imenu Dejvid Hendriksen i Magnum sa priloženih fotografija pripada baš njemu.

Zaobišao je one bazne motore radne zapremine 318 kubnih inča (5,2 litre) i 360 kubnih inča (5,9 litara) i izabrao poslednji originalni „big block“ radne zapremine 400 kubnih inča (6,6 litara). Ako ste iz takvog agregata očekivali neku veliku snagu, moramo da vas razočaramo. Ovo je ipak bio spomenuti period kada su državni zakoni na račun izduvnih gasova ubijali performanse, pa je kranji rezultat bio 195 konjskih snaga i maksimalnih 414 Nm obrtnog momenta.

Uparen sa trostepenim automatskim menjačem, Magnum je mogao da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za 11,6 sekundi i da dostigne maksimalnu brzinu kretanja od 194 km/h. Ako nije bio brz, ovaj automobil je definitivno napravljen da izgleda dobro, i tokom 1978. i 1979. godine je bio jedan od najatraktivnijih velikih kupea koje je Detroit imao da ponudi.

Bazni Magnum je koštao 5.509 američkih dolara (današnjih 25.780 „zelembaća“), ali ako ste izabrali svaku opciju, cena bi rasla do 8.914 „zelembaća“ (današnjih 41.713 dolara). Radi poređenja, čak i novi primerak Chevroleta Corvette je bio za svega 700 najmanjih zelenih novčanica (današnjih 3.275 dolara) skuplji. Tokom dve godine proizvodnje, fabriku će napustiti 73.194 primerka pre nego što je Dodge digao ruke i odlučio da se fokusira na ekonomičnije modele posle još jedne od naftnih kriza.

Dejvidov Magnum je svakako specijalni automobil sa samo 14.400 kilometara na satu. Zbog već opisanih razloga, američki četvorotočkaši iz ovog perioda su izuzetno slabo popularni među kolekcionarima, s izuzetkom nekih specijalnih modela kao što je Pontiac Trans Am.

Pronaći neki primerak sa punom opremom i to u ovakvom stanju je nešto što se ne viđa svaki dan, pa je definitivno ređi nego njegov deset godina stariji predak Charger. A nekim kolekcionarima je takva informacija više nego bitna…

Zoran Tomasović

(567)