AR test: Alfa Romeo Tonale 1.6 MJTD 130 DDCT Ti

Dinosaurusi (još)nisu izumrli

Iako nova Alfa Tonale daje prednost hibridnom pogonu, na veliku radost mnogih vozača u Srbiji u ponudi je i dobro poznat „praistorijski“ dizel 1.6 MJTD od 130 KS.

Nakon dve hibridne verzije 1.5 MHEV od 130 i 160 KS, a sve u iščekivanju snažnog hibrida iz kategorije PHEV od 280 KS, red je došao na Tonale dizel 1.6! Opa bato, kažete, najzad nešto normalno, da, ali negde na „brdovitom Balkanu“, dok u zemljama EU ovaj agregat nije više na ceni.

Dočepaše se vlasti (i to ne samo u senci) raznorazni ekolozi, pravi ili kvazi, te nametnuše neke nove norme i pravila, koje se ne odnose samo na automobilsku industriju! I dok se Evropa nešto kao „trti i guzi“ da dokaže kako ima lidersku poziciju, to jest da se brine o štetnim izduvnim gasovima i globalnom zagrevanju planete, drugi baš i ne haju previše na sve to, tako da će na kraju ispasti kako je evropska automobilska industrija sama sebi isekla granu na kojoj sedi.

Naravno ne dobrovoljno, uprkos glasovima upozorenja da se s masovnom elektrifikacijom vozila ide prebrzo, što je propraćeno ogromnim troškvima za prestrukturiranje proizvodnje i otpuštanjem radnika, birokrate iz Brisela gluve se za takve vapaje.

Na stranu što elektromobili nisu ni iz bliza tako „čisti“ kao što ih predstavljaju, još manje praktični i dostupni za veliku većinu vozača, kada jednoga dana budu preplavili tržište, mogu se opkladiti da će neko opet odlučiti kako ni oni nisu više „politički podobni“, kao što je to danas s dizel agregatima!

Još „do juče“ hvaljeni na sav glas zbog niže potrošnje i manjeg nivoa izduvnih gasova (FAP filteri), ovi su u mnogim zemljama imali privilegovan status, izražen kroz niže akcize na gorivo. Francuska i nemačka autoindustrija ih je toliko forsirala da smo svojevremeno dizel motore mogli pronaći i u najnižem, A segmentu, da bi par decenija kasnije postali totalno nepodobni, do te mere da su ih mnogi proizvođači kompletno izbacili iz ponude!

Lično, nadam se da ću poživeti još deceniju-dve kako bi video i debakl elektromobila, ne zato što mislim da su ovi neefikasni i loši, već zato što su nametnuti na silu, brutalno i prebrzo, bez da su urađene ozbiljne analize u vezi iskopina sirovina neophodnih za izradu baterija (litijum, kobalt, nikl), proizvodnje čiste električne energije (naglašavam čiste) neophodne za njihovu montažu i punjenje, kao i probleme u vezi reciklaže baterija!

Elem, biće kako bude, za sada nema savršenih pogonskih jedinica, što se odnosi i na dizel agregate, bez obzira na napredak koji je postignut u poslednjh desetak godina. A one „stručnjake“ iz Volkwagena, zbog kojih je i krenula afera „dizelgejt“ (sećate se muvanja s programima koji su lažno prikazivali nižu količinu izduvnih gasova) zaista bi trebalo prokleti, mada su ljudi samo pokušavali nemoguće, odnosno ispuniti (pre)strogo zadate norme!

Na stranu pogonske jedinice, vratimo se modelu Tonale, koji su u Alfi očekivali kao Mojsija, jer poslednji novitet datira još od 2017. godine. Drugim rečima, otkako je 2020. godine Alfa Romeo prestala s proizvodnjom sportskog modela 4C, ponuda se svela na duo Gullia/Stelvio, nedovoljno da bi se na njega gledalo kao na „ozbiljnog“ proizvođača.

Zašto je tako i ko je krivac, duga je priča, činjenica je da Alfa nije što je nekada bila, na žalost brojnih poklonika, računajući i moju malenkost. Retki su dakle trenuci kada imamo jedan novitet kod Alfe, no da su Italijani i dalje majstori dizajna u to nema nikakve sumnje.

Na šta liči Tonale sada svi znamo, što me ne sprečava da istaknem nesvakidašnju i nadasve prepoznatljivu masku, kao i tanka svetla iz tri dela, koja neodoljivo podsećaju na nekadašnje modele SZ i RZ (Radster Zagato) iz osamdesetih godina. Zaobljena stražnica s isto tako orginalnom svetlosnom grupom deluje ujedno elegantno i snažno, sve u svemu po pitanju vanjskog izgleda, Alfa Tonale je tačno kakva bi trebalo da bude, zavodljiva i atraktivna.

Ni šira publika nije ostala imuna prema njoj, odmah po pojavljivanju, Tonale je osvojio titulu „Best New Design 2022“ u kategoriji kompaktnih SUV-ova, koji su joj dodeli čitaoci popularnog nemačkog časopisa „Auto Motor und Sport“.

Tim bolje po njih jer u segmentu je zaista „gužva pred golom“, pored nemačke premijum trojke koja uključuje Audi Q3, BMW X1 i Mercedes GLA, tu su Volvo XC40 i Range Rover Evoque, te brojni azijski i francuski konkurenti. Što se tiče spoljašnih dimenzija, Tonale spada među korpulentije bebe u segmentu (4,53 m), za neupućene, kao osnova je poslužio Jeep Compass, s tim da je kod Italijana platforma znatno izmenjena.

Pored poznatog dizela 1.6/130, benzinski blok u Tonaleu isti je kao kod Jeepa, dakle 1.5 Turbo, potpomognut električnim motorom od 20 KS, koji se napaja iz litijumske baterije kapaciteta 0,77 KWh. Tonale je tako prvi model proizvođača koji je na izvestan način elektrifikovan, pored spomenute jedinice nazvane 1.5 Turbo, tu je i verzija PHEV s pogonom na sva četiri točka, „navijena“ na 280 KS, uskoro i slabija od 190 KS. Sama proizvodnja se obavlja u fabrici Pomiligliano d’Arco pored Napulja, a kad smo već kod fabrikacije recimo da Tonale ima garanciju od 5 godina ili 200.000 pređenih kilometara.

Proverena mehanika

Ukoliko me pamćenje dobro služi, 1.6 MultJet po prvi put je ugrađen 2008. godine u Fiat Bravo, s tim da je od tada doživeo brojne izmene i poboljšanja. Već u startu se odlikovao tehnologijom modernijom od konkurentskog sistema common rail koji vrši jedno ubrizgavanje goriva po ciklusu, dok se MultiJet (JTD kod Fiata) može pohvaliti i do osam istih!

Više ubrizgavanja po ciklusu, barem teoretski, ima brojne prednosti, između ostalog obezbeđuje se niži nivo štetnih izduvnih gaova (bolje sagorevanje), bolje funkcionisanje hladnog motora i performanse u najnižem režimu rada, kao i smanjen nivo buke! Manje-više mogu se složiti sa svim navedenim, osim stavke u vezi buke, ovaj agregat je sve samo ne diskretan, posebno dok ne dostigne radnu temperaturu!

Nema greške, čim su mi ga dovezli, s distance od desetak metara čulo se prepoznatjivo brektanje dizela. Slično je i kada se smesti za upravljač, pravi šok nakon jednosedmične test vožnje „bešumne“ Astre 1.6 PHEV/180, kojom sam ga zamenio na istom parkingu.

Iskreno govoreći kada sam pre par meseci pročitao informaciju da se počinje s ugradnjom dizela verovao sam da je ispod haube poznati dizel bivše grupacije PSA 1.5 BlueHDi, iste snage. To mi je delovalo nekako logično, no Alfa, Fiat i Jeep još uvek se nisu „srodili“ s Francuzima, za sada nastavljaju da „furaju svoj fazon“…

Što da ne, iako se francuski dizel blok odlikuje kultivisanijim radom, u šta sam se uverio kada sam ga opet na istom parkingu zamenio za Peugeot 308 SW 1.5 BlueHDi/130. Kazem diskretniji ne i bolji, oba agregata spadaju u najperformantnije u segmenu s 300 i 320 Nm obrtnog momenta. Elem, pored buke mogu se osetiti i lake vibracije, sve u svemu italijanski blok ne spada u najprijatnije dizele koje sam imao prilike voziti.

Naravno da se zahvaljujući sistemu Stop&Start ugasi po zaustavljanju, no isti je spor i prodrma vozilo kada se agregat ponovo aktivira, te sam ga u gradskoj vožnji često isključivao. U vožnji na otvorenom putu može se reći da je agregat prijatan, no u visoke obrtaja ne ide rado, crveno polje počinje već od 4.500 o/min.

Po mom mišljenju problematičan je pre svega automatski menjač s dvostrukom spojnicom, koji za današnje norme poseduje skromnih šest prenosnih odnosa. Sve dok je vožnja „penzionerska“ korektno obavlja svoj posao, no čim se ritam pojača oseti se manjak „brzina“ i nelogično programiranje.

Naravno da mnogo toga zavisi od izbora programa vožnje, kao i kod ostalih Alfi kružnom sklopkom moguće je izabrati jedan od ukupno tri. U standardnom, ubrzanja su korektna (11 sekundi do 100 km/h), no čak i ovde menjač kasni da prebaci u viši prenosni odnos, što će reći da često zadrži angažovanje sve do 2.500 o/min, bez obzira što je pritisak na pedalu gasa umeren.

Prelaskom u eko režom „problem“ nestaje ali je agregat osetno „mekši“, i kao takav pogodan samo za gradsku vožnju, odnosno na putu po klizavoj podlozi, kako bi se izbeglo proklizavanje točkova. Kome je do performansi tu je i sportski program (oznaka „d“ kao dinamično), odziv na gas je evidentno ubedljiviji, no morate se pomiriti da angažovani prenos ostaje još duže aktuelan, što se manifestuje većom bukom u kabini.

Izborom ovog programa pod stopalom se odmah oseti priliv snage, turbo snažnije duva, ujedno oslabi i električna asistencija upravljača. Zaista su mi nedostajale ručice pored upravljača kako bih korigovao izbor menjača (nisu predveđene kod dizela), te sam ponekad posegnuo za samom ručicom, to jest prešao na manuelno menjanje, povlačenjem iste napred-nazad.

Izvodljivo ali zaboga neću se valjda maltretirati menjačem ukoliko je automatski i navodno inteligentan, dok manuelni ni nije predviđen. Uz odličan EAT8, koji ugrađuju francuski proizvođači, verujem da bi utisci bili znato bolji…

Priču o agregatu zaključujem konstatacijom da je dovoljno snažan za većinu vozača, ubedljiv prilikom međubrzanja, no pravi „Alfisti“ sigurno će poželeti više snage, jedan 2.2 MJTD, koji i dalje pronazimo kod Giulie i Stelvia, legao bi mu „k’o šamar budali“!

Rekao bih „sindikalni minimum“, no dobro, ovde se radi pre svega o jednom porodičnom i nadasve ekonomičnom krosoveru, performanse su u drugom planu. Vožnjom po putevima drugog reda i prigradskim autoputevima, gde je brzina ograničena na 90 i 110 km, potrošnja se lako spusti ispod 5 lit, da bi na autoputu porasla na 6,5 lit.

Po gradu se kreće između 7,5 i 8 lit, sve u svemu moj prosek iznosio je 6,8 lit, no kako dosta vremena provedoh u gradskoj vožnji, u povoljnim okolnostima može biti osetno niža. Ukratko, 1.6 dizel namenjen je pre svega vozačima koji prelaze ozbiljnu kilometražu, i ne pripadaju kategoriji seniora! Kažem ovo jer mu udobnost nije jača strana, Tonale je prilično tvrd, posebno kada je obuven u točkove od 19 i 20 cola (voženi s gumama dimenzija 235/45 R19).

Živa muka s njima, „felne“ su osetljive i nepilagođene penjanju po trotoarima, dodajmo na to i prevelik prečnik okretanja (čitavih 13,6 m), što dolazi do izražaja pre svega u gradskoj vožnji. Pored ogibljenja, tvrda su i sedišta, za uzvrat ponašanje na putu je besprekorno.

Tonale ima vrlo jak sportski naglasak s malim naginjanjem karoserije i brzim reakcijama na upravljaču, koji se pokazao veoma direktnim. I kočnice zu za pohvalu, kao što se može primetiti na fotografijama iz tradicionalnih felni s pet kružnih otvora proviruju ogromne crvene kočione čeljusti.

Na autoputu teško mu je pronaći veću zamerku, u konstatnom režimu rada agregat postaje diskretan, iako se pri brzini od 130 km/h vrti na (pre)visokih 2.500 o/min (za jedan dizel blok). Sistem za poluautonomnu vožnju, poslednje generacije, funkcioniše odlično, osim što održava željenu distancu s vozilom ispred, drži ga u sredini saobraćajne trake.

Kao sto rekoh dobra mašina za duga putovanja, nažalost ne iskoristismo ga da skoknemo do mora udaljenog više stotina kilometara, retko ružno vreme za pred kraj jula odvratilo nas je od putovanja. Vozikah ga tako čitavu sedmicu po šumama i gorama u okolini francuske prestonice, kao i kroz polja zlatnog suncokreta, koji su mi ujedno poslužili kao dekor za fotografije.

Ubih tako dve  muve jednim udarcem, umesto da potrošim kamaru para u cvećari za jedan prelep buket suncokreta, „kupih“ ga gospođi Rajković onako usput… Kako ne bi bilo zabune ovaj Tonale nije nikakv „džip“ s kojim se može otisnuti u bespuća, niti poseduje integralni pogon, niti je dovoljno visok, jednostavno salonski krosover za asfaltirane i eventualno zemljane puteve.

S ukusom i stilom

Za upravljačem Tonalea evidentan je sklad između autentičnog stila Alfe i njene tradicije, s primesama najmoderenije tehnologije koja se danas podrazumeva. Komandna tabla je recimo koktel klasičnih formi i hi-tech detalja, teško da se nekome neće dopasti!

Na masivnoj centralnoj konzoli je dovoljno velik ekran od 10,25 inča (Alfa naime ne želi ogromne „televizore“), ispod kog su elegantni izduvi za topao/hladan vazduh, s retko lepim i kvalitetnim dugmićima za njihovo podešavanje (čitajte otvaranje/zatvaranje i smer vazduha), a još malo niže izdvojene funkcije klima uređaja, to jest grejanja.

Ako ništa drugo, barem su one direktne i jednostavne za upotrebu, jer na centralnom ekranu je meni dugačak kao gladna godina, treba vremena i volje da se pronađu određene funkcije, kao što je izbor dekorativnog osvetljenja kabine (pet boja). Instrument tabla je sa svoje strane zaista primer kako bi trebalo izgledati jedna numerička, opet se radi o suptilnoj kombinaciji tradicije i digitalne tehnologije.

Smešteni ispod  dvostrukog „kačketa“, savršeno imitiraju klasične isntrumente s kazaljkama, uz još gomilu važnih i interesantnih informacija, kao što je napon baterije, temperatura ulja, pritisak turbo punjača, obrtni moment…

Tonale je dakle moderan SUV, bogato opremljen, predviđen da funkcioniše u paru s vašim smartfonom, koji se može bežično napuniti na centralnoj konzoli između sedišta, potpomognut konekcijama Apple Car Play i Android Auto. Mnogima će biti mnogo važnije da u rukama imaju lep sportski upravljač s integrisanim dugmetom za startovanje motora s leve strane, koje se koristi levom rukom (palcem u principu).

Atraktivno, ali prođe bogami cela sedmica pre nego li sam po navici prestao tražiti kontakt se desne strane. Uvaljen u savršeno oblikovano kožno sedište sa snažnim bočnim osloncima i svim mogućim električnim podešavanjima, koje je ujedno grejano i ventilirajuće, vozač do nekih 1,9 m visine oseća se savršeno.

Sve što je vidljivo u unutrašnjosti deluje lepo i kvalitetno, kako na oko tako i na dodir, računajući i centralnu armaturu od mekane plastike, prošivenu koncem. Osim što deluje privlačno enterijer je i veoma praktičan, prostora za odlaganje sitnica ima u izobilju. Ni putnici pozadi nisu zapostavljeni, no Tonale se na ovom polju ne može nadmetati s tenorima u segmentu.

Prostora ima dovoljno za četiri prosečno korpulentne osobe i nihov prtljag, zapremina prtljažnika iznosi „lepih“ 500 litara, pa čak i malo više, što zavisi od položaja police koja ga deli po horizontali. Naravno da se nasloni obaraju i da je dobijena površina ravna, dok je u središnjem delu naslona otvor za skije i duže predmete.

U dnu već kao po običaju ne pronađoh rezervni točak, no prostora ima za jedan „ćopavac“, koji ne smanjuje ukupnu zapreminu. Tonale je u Srbiji ponuđen u tri  završna nivoa (Sprint, Ti, Veloce), s osnovnom cenom za benzinski 1.5 MHEV/130 i dizel blok od od 36.500 evra (barem tako piše na sajtu uvoznika za Srbiju, ukoliko u međuvremenu nije poskupeo).

Za voženi Ti treba 39.000 evra, naravno bez brojnih i skupih opcija.  Detalje možete pronaći na sajtu uvoznika za Srbiju, ja ću ipak navesti nekoliko, kao što je paket s kožnim sedištima i odličnim hi-fi sistemom Harman Kardon (2.500 evra), paket Driving assistance (1.500 evra), spomenuti naplaci od 20 cola i kočne čeljusti Brembo (690 evra), panoramik krov (1.700 evra)…

Mnogo ili ne procenite sami, u svakom slučaju za te pare dobijate jedan od najprivlačnijih i najšarmantnijih SUV-ova u segmentu, ne i najprostraniji i najperformantniji! No, dizel agregata je sve manje u ponudi (ukoliko ih uopšte ima), tako da je na kraju sve stvar ukusa i prioriteta.

Da se razumemo, iako me ovaj Tonale nije oduševio, nije me ni razočarao, rado bih ga zadržao više narednih godina, sve dok dizele ne zabrane u Francuskoj! Navedene mane treba dakle relativizovati, moje previše osetljivo uvo i ostala čula su verovatno profesionalna deformacija ili sam se jednostavno „razmazio“…

Tekst i slike: Perica Rajković

	Dobre strane:
	Dizajn, vozna dinamika, potrošnja, kvalitet i dizajn enterijera, oprema, prtljažnik
	Loše strane:
	Bučan agregat posebno pre nego dostigne radnu temperaturu, nedovoljno reaktivan automatski menjač sa samo šest prenosnih odnosa, prostor za putnike pozadi, (pre)tvrdo ogibljenje

(4231)