AR test: Kia Rio 1.4

Korejac uspešno preodeven u Evropljanina

Čini se da je Rio bio među prvim Korejcima na četri točka koji se uspešno ogrnuo plaštom evropskog kroja a kupcima preko noći postao zanimljiv i pre nego što su zvanično izvadili evropski pasoš otvaranjem fabrike u Slovačkoj 2006. godine. Izgleda da je ovo prilagođavanje kupcima sa Starog kontineta uspešno izvedeno, imajući u vidu da i danas posle toliko godina deluje privlačno, i može da bude zanimljiv izbor za gradskog polovnjka po pristupačnoj ceni.  

Ko se još seća Kije Pride, malog, jeftinog kockastog karavana koji je na prelazu iz prošlog u ovaj vek bio zanimljiva alternativa onima koji nisu želeli da poseduju neki Zastavin automobil, Ladu ili tada zanimljivi Wartburg sa Golfovim motorom.

Zapravo, više je bilo onih koji su molili Boga da im se roditelji odluče za neki” kršteni” polovnjak iz uvoza, nego bezličnu Kiju, koja je istini za volju magnetski privlačila povoljnom cenom. Nije šala. Nedavno mi je prijatelj ispričao sličnu priču!

Isto tako, malo ko se seća prve generacije Kije Rio, koja je iako hečbek, mnoge navela da pomisle da je reč o kompaktnom karavanu! Iako su navedeni modeli bez sumnje imali primamljivu cenu, nisu zagrejali srca kupaca, možda baš zbog sirovog istočnjačkog dizajna i nedostatka imidža, koji im danas svakako ne nedostaje  –  i to samo dve decenije kasnije.

Možda prva Kija koja je u obzir uzela ukus, navike i želje evropskog kupca, bila je druga generacija Rija, koja sa prvom vizuelno nije delila gotovo ništa. Dopadljiv dizajn, kompaktne dimenzije i više rafiniranosti, bile su prve naznake da bi Evropljani mogli da umesto Corse, Fieste ili Punta u osnovnoj opremi, mogli da izaberu solidno opremljenu Kiju Rijo.

Komponente je delila sa bratskim Hyundaijem Getzom kojem se bez sumnje smešio lep prijem kod kupaca. Iako dele osnovu, Rio je nešto komforniji i deluje kao ozbiljniji automobil. Getz je najčešće na našem tržištu uparen sa motorom od 1.1 sa 63 KS (nije dostupan kod Rija) koji se pokazao kao prilično pouzdan i kao mali potrošač.

Unutrašnjost

Zanimljivo je da je Rio na našem tržištu ponuđen sa prilično dobrom opremom, pa gotovo svaki primerak ima automatski klima uređaj, što kod Getza nije slučaj. Kada smo već kod opreme koja je bila prilično bogata za ono vreme, ističu se podizači na svim prozorima, ABS kao i podešavanje visine i nagiba vozačevog sedišta kao i visine upravljača.

I sve je zaista prilično dobro uklopljeno, tako da ni danas posle punih 16 godina ništa ne škripi i ne krcka. Plastika nije vrhunskog kvaliteta, ali bolju ne možete da očekujete a pri tome je pedantno uklopljena. Ovaj segment deluje dosta kvalitetnije u poređenju sa domaćim Puntom Classicom iz Kragujevca, koji uzgred budi rečeno, nije loš automobil.

Osim toga, posle toliko godina i pređenih 145.000 km, unutrašnjost izgleda još uvek sveže i očuvano. Da li je to do pedantne vlasnice koja ga je mazila i pazila pre nego što je došao u vlasništvo moje supruge ili do izdržljivih materijala, možemo da diskutujemo, ali bih blagu prednost dao azijskom osećaju za posvećenost da naprave najbolje što mogu.

Istina, u unutrašnjosti preovlađuje jednolični sivi tonovi, ali začudo to ne smeta opštem utisku, kao kod prve generacije. Tako ni jednostavan dezen sedišta ne ostavlja otužan utisak i pokazao se kao prilično izdržljiv. Sedišta su nešto tvrđa i ne ostavljaju utisak da su u fabrici u okolini Seula, gde se ovaj Rio proizvodio, previše obraćali pažnju na udobnost, jer su ista za moj ukus malko tvrđa.

Iako to ne bih naveo kao manu, ne mogu da ne primetim. Pozicija za upravljačem se brzo i lako pronađe i imate utisak da ste se sa Rijom već negde upoznali. Pri tome je sve prilično pregledno (što posebno važi za same satove) i na dohvat je ruke.

Upravljač ima prilično dobro odmeren servo, koji daje korektne povratne informacije sa puta. Pri tom, menjač ide glatko i lako i to je još jedan mali plus za ovog gradskog mališana iz daleke Južne Koreje. Tu je još i sasvim optimalan broj pregrada pa nemate neki problem sa smeštajem manjih ili većih sitnica.

Još jedan plus, posebno za jedan mali automobil je i naslon za ruku između prednjih sedišta. Danas to nije vredno pomena ali za jednog kosookog mališana iz B klase tog vremena, jeste svakako. Na preglednost nemam zamerke, a zahvaljujući kompaktnim dimenzijama lako se parkira, što pripadnicama lepšeg pola posebno prija.

Jedan od šampiona u pomenutoj oblasti je Opel Agila prve generacije koji je supruga vozila pre Rija. Sa dimenzijama koje obeležava dužina od tek 3,5 metara i ravno odsečenim zadnjim delom, bez problema je mogao da se parkira i vozač kojem se mastilo na dozvoli još nije sasvim osušilo.

Motori u dugoj generaciji Rija

Sve u svemu, supruga je zadovoljna Rijom. Doduše, potrošnja je kako kaže – poprilična. Što će reći daleko od deklarisane, a bliže realnim vrednostima ne bi pomogli ni savremeniji standardi WLTP. Zapravo, stvar je u tome što itinerer u najvećem broju slučajeva obuhvata gradski režim vožnje između semafora, pa potrošnja koja varira između 7.5 i 9 litara i nije tako neobična.

Posebno kada imamo u vidu da se ispod poklopca motora “krije” benzinac sa zapreminom od 1.4 litra, 16 ventila i bezmalo 100 KS. A to će reći da performanse i nisu tako loše. Ipak, ovde ne treba očekivati razgoropađenu neman, već jedan sasvim običan agilan gradski automobil. Ni manje, ni više od toga.

Ako tražite žustriju vožnju, jasno je da morate da pritisnete gas jače i zađete u visoke obrtaje. Dakle, za najveći broj kupaca polovnjaka optimalna i najčešća motorizacija, barem kada je naše tržište u pitanju. U vreme kada se Rio uvozio u našu zemlju, u periodu između 2006. i 2011. godine, prodato je oko 800 jedinica.

Pretpostavljam u najvećem broju slučajeva s motorizacijom i opremom kao što je ima primerak na testu, računajući tu i karoserijsku varijantu zvanu hečbek. Osim nje, u ponudi je i limuzinska verzija zastupljena u daleko manjem broju.

Primerci pogonjeni snažnijim benzincem od 1,6 litara gotovo da nema na oglasima a jedini dizelaš u Riju prisutan je u manjem broju primeraka. I upravo to je agregat, za koji su serviseri spremni da palac okrenu na gore! Pomalo neočekivano, imajući u vidu da Korejci nemaju predugu tradiciju u proizvodnji motora pogonjenih naftom. Reč je pre svega o pouzdanom motoru (1.5 litara i 109 KS) za koji serviseri kažu da prelazi velike kilometraže.

Navode primer Rija koji je redovno servisiran u ovlašćenom servisu a prevalio je 600.000 km bez problema koji su validni za unošenje u servisnu istoriju. Dakle, osim što je pouzdan, imajući u vidu snagu i značajan obrtni momet (235 Nm pri 2.000 o/min.), Rio je potentniji sa dizelašem ispod haube. Nažalost, manji broj primeraka i viša cena otežavaju mogućnost da se lako nađete za upravljačem Rija kojeg pogoni pomenuti agregat.

Održavanje

Odmah po preuzimanju Rija, morali smo da se pozabavimo šumovima vetra koji su se javljali u kabini svaki put kada bi brzina prelazila preko 100 km/h. Ko je vlasnik Rija ili je to bio u prošlosti, zna da su mu  jedna od tipičnih boljki pohabane zaptivke (kederi) sa spoljašnje strane prozora na zadnjim vratima, usled kojih se javlja fijukanje vetra.

Neki su to, kako sam saznao, pokušavali da reše silikonom a većina se postarala da pronađe ovaj deo u prodavnicama u kojima inače nabavljaju delove za Japance i Korejce. Ja sam se priklonio većini ali nisam uspeo iz prve, iako sam okrenuo telefone većine prodavnica za koje sam pretpostavljao da imaju traženi deo.

Na kraju kedere niko nije imao, niti je mogao da ih nabavi. Zapravo niko do ovlašćenog uvoznika vozila marke Kia iz Zemuna gde sam na kraju i naručio. Set zaptivki za prozore zadnjih vrata koštali su, koliko me sećanje služi negde oko 11.000 dinara. Sama zamena je iznosila 5.000 dinara a obavljena je kod majstora koji je nekad radio u ovlašćenom servisu, a sada ima privatnu praksu.

Inače, kod ovlašćenih servisera ova intervencija bi koštala dvostruko više. Nakon ove zamene tišina se vratila u unutrašnjost a Rio je mogao da “zaplovi” visokim putnim brzinama a da ne narušava komfor putnicima.

Veliki servis se obično obavlja ubrzo nakon kupovine vozila, kako to dobar običaj nalaže. Unašem slučaju nije obavljen iz prostog razloga jer je prethodni vlasnik ovu operaciju obavio u specijalizovanom servisu (dodatno provereno u servisu).

Tom prilikom je zamenjen zupčasti kaiš, klizač i zatezač, dva PK kaiša, klizač, pumpa za vodu kao i svećice. Osim toga zamenjen je i set kvačila (korpa, lamela i potisni ležaj). I to na 115.000 km, što je neuobičajeno skromna kilometraža za jedan tako važan deo.

Ne bih želeo da budem pogrešno shvaćen, ali napomenuću da je prvi vlasnik bila gospođa u zrelijim godinama, pa to donekle pojašnjava situaciju. Svakako, tako značajne intervencije na vozilu uz dokumentaciju koja to potkrepljuje a izvršene od strane validnog servisa, novopečenom vlasniku mogu samo da izmame osmeh na lice. Meni, jesu svakako…

Ne računajući redovne servise koje se obavljaju na svakih 10.000 km, najobimnija opravka je uključivala zamenu prednjih diskova i pločica, kočnog ulja i reparacija kočionih klješta sa zamenom gumica. Tada, međutim nisu zamenjene i zadnje pločice ali ništa zato – zamenjene su isti dan, nakon neuspešnog prolaska na tehničkom pregledu.

U prvom, to jest najbližem servisu, primljeni smo preko reda. Pločice su što se kaže “legle ko guza na nošu”, (bar sam tako zamišljao) tehnički je prošao u najboljem redu a na pločice smo konačno mogli da zaboravimo…. Tačnije, sve do pre neki dan, kad mi je supruga gotovo panično saopštila da prilikom kočenja čuje veliku škripu iz pravca zadnjeg točka, i čini mi pre nego što je uspela da završi rečenicu, dodala: “Zašto ne zoveš majstora, šta čekaš!?

Istine radi, moram da naglasim da mi je supruga opuštena i jednostavno rečeno –  super osoba, ali kada je neki gorući problem s automobilom, ne znam zašto se setim reklame gde za živopisnog lika iz čuvene reklame kažu: “Kad je gladan nije sav svoj!“

Brzo sam se “nacrtao” kod majstora… Samo posle nekoliko desetina metara vožnje, reče da mu je sve jasno i da će odmah da naruči zadnje pločice. Ako je majstoru bilo jasno – meni baš i nije… Samo malo, kakve pločice, mislim se, pa menjao sam ih pre osam meseci a supruga je od tada prešla jedva 7.000 km! Zaboga – nije vozila Nisan GT – R na Nirburgringu!

Međutim, sve je bilo jasnije kada su pločice skinute i kada sam video da izgledaju kao da su zaista skinute sa nekog trkačkog automobila a sve to zbog jednog zaribalog klizača! Isti je razrađen i sve je poprilično brzo završeno a zamenjeni su i diskovi. Rio je konačno mogao bešumno da zakoči a supruzi da se konačno vrati osmeh na lice… A ja sam mogao da odahnem…

Rezime

Šalu na stranu, za nepune dve godine i pređenih skoro 20.000 km, Rio je opravdao naša očekivanja. Ko zna, možda baš zato što nisu bila visoko postavljena. Zapravo, ciljali smo na nekog Evropljanina iz B klase a na kraju smo samo klasu potrefili!

Ništa zato. Imamo egzotičnog ljubimca na četri točka koji je na Balkan stigao iz daleke Koreje i koji je prilično povoljno pazaren u vreme dok je korona bila još u punom jeku, a cene polovnjaka nisu pokazivale nenormalan rast. Na održavanje nismo previše uložili, uglavnom delovi mogu da se nabave u prodavnicama koji su specijalizovane za vozila sa istoka i iako nešto skuplja nisu u tolikoj meri koja bi apriori bio razlog da vas odbije od kupovine.

Ipak, specifični delovi mogu da budu skupi i da se teško nabavljaju, kao što smo videli u slučaju zaptivki zadnjih prozora. Svakako majstora nema na svakom koraku kada treba da se obavi neka specifična operacija, a sa druge strane, redovan servis i manje popravke mogu da vam završe i serviseri iz kraja.

Prednost bi trebalo da bude pouzdanost koja se uobičajeno veže za vozila sa dalekog istoka. Istina je da zbog skromne pređene kilometraže nismo u poziciji da to potvrdimo i ličnim primerom. Ali da je Rio sasvim solidno napravljen to je bilo jasno već u prvim danima eksploatacije.

Mana je to što će vlasnik jednog ovakvog osedelog kosookog polovnjaka potencijalnog kupca čekati verovatno duže nego što očekuje. Siguran sam da vlasnici novijih Korejaca nemaju takav problem, ali to je neka druga priča.

Plus – izdržljivi i prilično kvalitetni materijali, zadovoljavajući komfor,preglednost, snažan motor

Minus – nešto viša potrošnja, neki delovi mogu da budu skupi

Tekst i fotografije: Vladimir Ristić

Tehnički podaci:

Karoserija dimenzije masa

Spoljašne dimenzije – D/Š/V

3.990/1.695/1.470

Međuosovinsko rastojanje:

2.500 mm

Zapremina prtljažnika:

270/1.145 l

Masa praznog vozila:

1.154 kg

Motor:

Broj cilindara/tip motora

R4/benzin

Radna zapremina:

1.399 cm3

Snaga:

71.3 KW (97KS) 6.000 o/min,

Maks. obrtni moment:

125Nm/ 4.700 o/min.

Pogon:

Na prednje točkove

Menjač:

Manuelni, pet stepeni

Kočnice:

Kočnice napred/nazad:

Disk/disk

Pneumatici: 185/65  R 14

Performanse:

Ubrzanje 0 – 100 km/h

12.3 s

Maks. brzina: 176 km/h

Potrošnja i emisija:

Gorivo: benzin 95 oktana

Prosečna potrošnja goriva:

6.2 l

(2294)