Pre nekoliko godina sam odlučio da sebe „nagradim“ novi(jim) automobilom da bi penzionisao svoju vernu, ali zastarelu Toyotu Yaris. Na kraju sam zadržao japanskog mališu kao vozilo sa strane, ono koje mogu da vozim kada ne želim da prljam onaj glavni automobil (i/ili kada se glavni automobil pokvari, jer se Toyota ne kvari hehe), a imao sam dva favorita.
Jedan je bio Dodge Charger, a drugi Ford Bronco. Problem sa Chargerom je onaj što je toliko popularan da ga je nemoguće pronaći u izložbeno-prodajnim, barem ne po normalnim cenama, dok je Bronco u to vreme tek startovao sa prodajom.
Ne samo što ga nije bilo u salonima, već i ako bih ga naručio morao bih da platim dva do tri puta preko cene koju je fabrika odredila. Na kraju sam izabrao onu treću opciju i u mojoj garaži je završio model Chrysler 300.
Kolege sa sajta Quantrell Auto Group su nedavno sproveli istraživanje s ciljem da vide koliko je kriza sa nestašicom delova učestvovala u odlukama Jenkija da kupe nov četvorotočkaš. Došli su do nekoliko zanimljivih zaključaka, kao recimo da se petnaest najpopularnijih modela trenutno prodaje između 18-24% iznad cene određene od strane proizvođača.
Ali to nije sve, pa su istraživanja pokazala da su neki kupci spremni da plate i do 39% preko fabričke cene. Nismo sigurni na koje konkretne četvorotočkaše se to odnosi, ali ćemo pretpostaviti da su oni luksuzni sa visokim cenama. Prevedeno na neki jednostavniji jezik, kada znamo da je prosečna cena novog automobila 48 hiljada dolara, to znači da je neko spreman izdvojiti 67 hiljada „zelembaća“ za njega.
Još jedan zanimljiv detalj je onaj da od 3.361 ispitane osobe, njih 35% je prizalo da su kupili automobil koji zapravo i nisu želeli, to jest nije im bio u glavnom izboru. U većini slučajeva bi završio u njihovoj garaži zato što njihov glavni izbor nije bio dostupan ili, kao u mom slučaju, cene glavnog izbora su se otele kontroli pa nije vredan onoliko koliko distributeri traže.
„Najluđi“ (da se tako izjasnimo) su kupci u američkoj saveznoj dravi Ajdaho, koji su priznali da bi platili čak 71% preko fabričke cene automobila, dok se u dnu nalaze oni u Južnoj i Severnoj Dakoti i Zapadnoj Virdžiniji, a oni bi izdvojili samo 11% više. Šta da kažemo osim, ludog li naroda…
AutoRepublika
(182)
Boga mi, mene „srce zaboli“ i od pomisli da bih za neko željeno vozilo bio prinuđen da platim i MSRP, a o planiranju preko toga zaista ne znam šta bi me na tako nešto podstaklo. Osim nekog stanja nužde. Ali, koliko god sam pre u glavi imao misao da bih se jako loše godinama osećao da kupim kola bez lepog popusta, očigledna nestašica vozila u smislu jako dugih rokova isporuke, a negarantovane cene koja u vreme proizvodnju i isporuke može biti ko zna kakva, dovode me u stanje svesti da bih danas ciljana kola bio spreman kupiti bez bilo kakvog… Pročitaj više »