Srbija u rašljama elektrifikacije

Evropljani hitaju ka električnoj mobilnosti, to je već postala činjenica. Srbija je na nekom drugačijem putu raščerečena između male platežne moći stanovništva i privlačnih “KAO NOV FABRIKA” polovnjaka iz razvijenijih zemalja sa našeg kontinenta.

Kada bih pokušao da izbrojim silne nebuloze koje domaći digitalni mediji ispišu na dnevnom nivou verovatno bih morao biti daleko strpljiviji nego što jesam. Svi smo dobro čuli šta nameravaju Evropljani koji su već presudili SUS motorima…

Dakle, ili “strujaći” ili ništa. Jaki izbori slobodnog i demokratski nastrojenog sveta. I istina je da je u evropskim metropolama sve više električnih automobila i prateće infrastrukture. Moj kolega Perica Rajković je u njegovim slikovitim recenzijama naširoko pisao o nedaćama čoveka koji poseduje jedan baterijski četvorotočkaš u Parizu, a nema u svojini garažu.

Oslanjati se na mrežu javnih punjača i dalje je isuviše velika avantura. Čak i u velegradovima poput francuske prestonice. Ali, kako stoje stvari na brdovitom Balkanu? Ili bolje reći u onom gradu gde se Sava uliva u Dunav?

Počnimo od šire slike i Srbije. Nedavno pročitah da je prošle godine na Koridoru 10 funkcionisalo isto toliko javnih punjača za električna vozila. Plan je bio da se do ove godine postavi još stanica za dopunu strujom “ekološki” nastrojenih EV modela.

Da li je taj plan sproveden u delo ne znam, ali sam podatak je groteskan. Celih deset punjača na putnom pravcu kojim verovatno  “struje” stotine hiljada vozila!

Kako moj novi posao nalaže da često moram prošetati centralnim ulicama Beograda, ne mogu da kažem da se kojekakvi hibridi i električni automobili ne mogu sresti u našoj prestonici. Malo po malo, uhvatim da se neko vozilo šunja iza ili pored mene.

Ne znam da li me više uplaše razni električni trotineti čiji su vlasnici odnosno vozači sve bahatiji i ne poštuju nikakva pravila, čak ni ona koja su stvar osnovne kulture ili bešumne Toyote koje se odjednom stvore na pešačkom prelazu, baš onda kada ih ne očekujete.

Pre svega nekoliko dana jedan klijent upitao me je ključno pitanje koje me je navelo da napišem ovaj tekst. “Da li će u tom novom naselju biti postavljeni javni punjači za električne automobile?”

Ovo pitanje i dalje mi zvoni u ušima jer se ne sećam da sam sa nekim u Beogradu imao prilike razgovarati o javnim punjačima. To me navede na razmišljanje, gde se bre uopšte može napuniti neki plug-in hibrid ili EV u glavnom gradu Srbije?

Za početak da isključim javne garaže i nekoliko tržnih centara. Tu postoje stanice za punjenje ovakvog tipa vozila. No, razne naizgled smešne fotografije ljudi koji se po Beogradu snalaze sa dopunom baterije preko raznolikih gajtana i produžnih kablova na ulici nisu nimalo naivne, jer je ovakva aktivnost pre svega vrlo opasna.

Na stranu moje mišljenje o električnim vozilima, očito je da nas belosvetske birokrate teraju u ovakav tip mobilnosti. Ekološki ili ne, i to je ozbiljna dilema… Ali, šta ako stvarno više ne budemo imali izbor između SUS vozila i EV četvorotočkaša?

Ne marim ja za evropsku “gospodu”, snaći će se oni nekako. A šta da radimo mi? Iskoristih pri istraživanju aplikaciju PlanPlus koja mi saopšti da u Beogradu ima celih dvadesetak javnih punjača. Verujem da ih ipak ima malo više, ali čak i da je dvostruko više, brojka je smešna.

Ko nije pokušao da u šest popodne pronađe parking mesto na Dorćolu taj ne zna šta je pakao. Muke Tantalove! E sad, dodajmo na to eventualni niz električnih automobila koji su zakačeni na neke, za sada imaginarne, javne punjače.

Rezultat je jasan – apsolutna katastrofa. Šta reći dalje, ostatak Srbije ni ne misli o električnim automobilima. Tu i tamo se pojavi neki javni punjač, čisto da se stvori narativ o državi koja pokušava da održi korak sa “naprednim” zemljama Evrope.

Da li su električni automobili zaista korak napred, to je stvar za neki drugi tekst… Izneo bih samo malu anegdotu. Pre svega par dana uputih se na Kosmaj, auto-putem ka Mladenovcu. Na drumu sretoh Teslin Model X norveških tablica.

Kako se taj električni gigant dovukao do Srbije isprva mi je bilo nejasno. Primetih ga u desnoj traci, tik iza jednog kamiona. I tada mi se “javi”! On se kretao dovoljno sporo da drži tempo kamiona. Moj 20 godina star dizelaš, a ni ja, nemamo živaca za takve avanture te obiđosmo bez po muke ovog “naprednjaka”.

Kako će se taj Skandinavac dovući do svoje domovine i koliko će dugo trajati to njegovo putešestvije ostaje misterija. “Korak napred, nazad dva”, pomislih u sebi dok sam se prisećao kako je moj otac “terao” našu Zastavu 128 celih 110 km/h (doduše odveć retko) dok smo putovali na crnogorsko primorje krajem 20. veka.

Pa, gde je na kraju Srbija u ovom lavirintu elektrifikacije? Izgubljena, kao i svi ostali, samo što mi se čini da smo mi svesni svoje pogubljenosti, dok će Evropljani morati da udare glavom u zid nekoliko puta pre nego što shvate da su sami sebi “pucali u nogu”.

Srećom, mi smo manje ili više napredni u odnosu na EU, naravno, zavisi koga pitate. “Napredni” smo predugo, ili se to samo meni čini?! Ako nastavimo da ovakvim tempom sustižemo i prestižemo evropske divove, da li to znači da će i punjači nicati u srpskim gradovima kao pečurke posle kiše?

Za početak, možda bi mogli da svedu račune na domaćim drumovima, dovedu putnu infrastrukturu makar na nivo pristojan za 20. vek, (ne nisam pogrešio vek), pa da se dalje uopšte priča o ekološkim dobitima koje bi eventualno mogle nastati prelaskom na električna vozila.

Do tada, javni punjači zadavaće glavobolju samo nekolicini onih koji ih u Srbiji mogu priuštiti. Velika većina i dalje će gledati “NOVE UTEGNUTE” polovnjake uz nadu da ga je nekadašnji vlasnik iz Dojčlanda zaista mazio i pazio kao ćerku jedinicu kako kaže Šapčanin na auto-placu.

Đorđe Platiša

(1055)