AR pijaca klasika: Da li se sećate kada je Fiat bio više od baznog prevoznog sredstva?
Iako javnost verovatno nema neko visoko mišljenje o njemu u današnja vremena, postojao je period kada je Fiat bio izuzetno napredan automobilski proizvođač. Ruku na srce, nikada se nije mogao pohvaliti nekom visokom pouzdanošću, ali ako bismo gledali njegovu istoriju, videli bismo mnoštvo modela koji su bili pioniri po pitanju tehničkih rešenja, i koji su postavljali standarde koje bi konkurencija pratila.
Takve detalje ćemo jednog dana opisati u posebnom istorijskom izdanju, a predmet današnje priče je model Dino Spider iz 1970. godine koji se trenutno prodaje posredstvom sajta „Bring a Trailer“.
Već na prvi pogled je jasno da Dino nije samo jedan u nizu jeftinih modela italijanskog brenda, i to sa opravdanim razlozima. Verovatno ćete se iznenaditi kada vam kažemo da se za njegovu proizvodnju postarao Ferrari, zajedno sa modelom „propetog konjića“ zvanog 246 GT.
Postojale su dve generacije, ona prva je izrađivana od 1966. do 1969. godine i koristila je 2,0-litarski motor, da bi godinu dana kasnije debitovao u novi 2,4-litarski motor koji će silaziti s traka sve do 1973. godine. Pa otkud to da Ferrari proizvodi Fiat? Razlog je veoma prost, pošto je Enco Ferari debitovao s novim V6 motorom pod kodnom oznakom Dino, i trebao mu je partner, da bi ga homologovao za takmičenje u profesionalnom auto-moto sportu.
Iako je zahtev predviđao samo 500 jedinica, popularnost je bila toliko velika da će fabriku kasnije napustiti 7.803 primeraka, od čega je roudster sa 2,4-litarskim motorom iz ove priče ubedljivo najređi, pošto se za njega odlučilo svega 420 kupaca.
Kupe je dizajnirao legendarni Đorđeto Đuđaro, koji je tada radio za čuvenu stilsku kuću Bertone, dok je za roudster bio zaslužan Filipo Sapino iz Pininfarine. Za standarde jednog Ferrarija, Dinov motor nije bio preterano moćan, a ni brz.
Spomenućemo da je 2,0-litarski benzinac razvija 158 konjskih snaga dok je kasniji 2,4-litarski bio za dvadeset „grla“ moćniji. Čak i u najbržoj konfiguraciji maksimalna brzina je iznosila svega 210 km/h. Razlog leži u podatku da je prva generacija bila siromašno opremljena, dok je druga bila napucana opcijama da bi se opravdala visoka cena, ali to je naravno oštetilo i ideju o maloj masi.
Primerak o kom danas pričamo se nalazi u gradu Inglvud unutar američke savezne države Kolorado, i proizveden je 1970. godine. To nam govori da ga pokreće 2,4-litarski benzinac. Kod njega se snaga prenosi na zadnje točkove preko petostepenog manuelnog menjača.
Nije nam poznato gde je originalno prodat, ali se u oglasu spominje da je uvezen u Sjedinjene Američke Države početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Nije nam poznato kako je neko u tome uspeo kada Jenkiji imaju veoma stroge zakone koji ne dozvoljavaju uvoz strancima osim ako su stariji od 25 godina.
Do sada je prešao oko 42 hiljade kilometara i uglavnom je u originalnom stanju. To možda nećemo primetiti na fotografijama, ali se navodi da se farba ljušti na nekoliko mesta i da će novi vlasnik u budućnosti morati da reši još nekoliko sitnih električnih pojedinosti. Ali, prodavac takođe kaže kako je mehanika besprekorna i da još uvek funkcioniše bez greške.
Četiri dana pre kraja aukcije najviša ponuda iznosi 70 hiljada dolara. Konačna brojka bi trebalo da bude za oko tri puta veća, što nam govori u kakvom ugledu Dino uživa kod kolekcionara.
Tako da sledeći put kada odlučite da se podsmevate Fiatu, zato što možda Tipo ili 500L ne mogu da pariraju nemačkoj konkurenciji, setite se samo da je vozila ovog brenda nekada proizvodio Ferrari i da je baš ta kompanija napisala mnoge stranice u istorijskim knjigama.
Zoran Tomasović
(327)
