Zanimljivost dana: Zašto su komunisti Istočne Nemačke voleli Volvo?

Ukoliko sagledamo vozni park komunističkih država koje su služile kao „kolonije“ Sovjetskog Saveza tokom Hladnog rata, izbor zapravo i nije bio toliko veliki. Trabant i Zaporožec su bili rezervisani za „obične smrtnike“, nešto iznad su se nalazili Lada i Škoda, a oni nešto imućniji su mogli da dobiju i Wartburg. Ako ste bili član partije, izbor bi padao na ZIL ili možda na neki od GAZ-ovih modela.

Naravno, svako nepisano pravilo je imalo svoj izuzetak, pa se činilo da je svaki komunista koga Sovjeti nisu kontrolisali posedovao Mercedes 600 ili možda neki Cadillac ili Lincoln.

Ali, komunistička partija Istočne Nemačke je barem po pitanju automobila bila posebna. Iako „kolonija“ i pod uticajem Sovjeta, često su imali neku slobodu i mogli su da izaberu ono šta žele, pod uslovom da ne naljute velikog brata. Iz tog razloga, kada je došlo vreme da se izabere sastav voznog parka, nisu smeli da se voze u Mercedesu ili BMW-u, ali takođe nisu želeli ni neki od ZIL-ovi ili GAZ-ovih automobila. Izbor je pao na, verovali ili ne, Volvo i njegovu legendarnu seriju 200.

Ovaj legendarni model se proizvodio od 1974. do 1993. godine i u tom periodu je pronašao više od 2,8 miliona kupaca, što ga je tada učinilo najpopularnijim modelom kompanije. Upravo je serija 200 proslavila Volvo po pitanju bezbednosti i kvaliteta, a na njegovoj bazi je debitovao i legendarni model 262C. Ovaj prelepi kupe je razvijen u saradnji sa čuvenom italijanskom stilskom kućom Bertone i ranije ste imali prilike da čitate o njemu na našem sajtu.

Kada su „glavonje“ iz vrha komunističke partije Istočne Nemačke zatražili od Volvoa da im razvije limuzinu, Šveđani su ponovo pozvali Bertonea upomoć. Na taj način je nastao model 264TE, koji je bio ništa više nego standardna limuzina sa dužim međuosovinskim rastojanjem za oko 70 centimetara (ukupna dužina automobila je iznosila 5,6 metara), i to da bi se osloborio prostor za još jedan red sedišta.

Proizvodnja će se odvijati od 1976. do 1981. godine i u tom periodu fabriku će napustiti oko 300 jedinica (neke priče kažu 325), od čega je većina završila u rukama političara. Ovaj švedski automobil je bio toliko popularan u komunističkoj partiji da je predeo Berlina nazvan Vandlitc, gde su lideri partije uglavnom uživali, nosio nadimak Volvograd.

Ostali primerci su uglavnom završili u rukama švedskih diplomata širom sveta. Prema slabo dostupnim informacijama na internetu, Volvo bi poslao automobil u Italiju, a Bertone bi ga onda produžio i vratio nazad u Švedsku da bude prodat kupcima.

Ispod haube se krio poznati 2,7-litarski motor sa šest cilindara koji je razvijao 138 konjskih snaga i maksimalnih 203 Nm obrtnog momenta. Zahvaljujući masi od preko 1,6 tona, 264TE je bio nešto sporiji nego model na kojem je bio zasnovan, ali i pored toga je dostizao maksimalnih 175 km/h. Jedini menjač u izboru je bio trostepeni automatski.

Možda je veliko iznenađenje što su čelnici neke komunističke države vozili automobil sa zapada, ali u Demokratskoj Republici Nemačkoj, takav trend zapravo i nije bio retkost. Primera radi, prvi čovek ove države, Erih Honeker zapravo posedovao i Citroen CX.

Većina prodatih primeraka je preživelo i, zahvaljujući političkim vezama su uglavnom održavani bez greške, pa ih je danas moguće pronaći u besprekornom stanju.

Tako da, ako vam je Mercedes ili BMW previše običan, to jest prečest na putevima, Volvo modifikovan od strane Bertonea je odlična alternativa. Nema sumnje da ćete biti primećeni na svakom čošku, i da će vas svako pitati o istoriji takvog četvorotočkaša. Evo, zajedno prođosmo i koju rečenicu na ovu temu.

Zoran Tomasović

(5252)