Svi oni koji su makar jednom posetili Sjedinjene Američke Države će reći da je doživljaj kao biti na nekoj drugoj planeti koja nema ništa zajedničko s ostatkom sveta. Takav zaključak se često može doneti i na osnovu automobila, a jedan od najpoznatijih slučajeva se desio tokom 1969. godine.
Tada je Chrysler korporacija debitovala s modelom Dodge Charger Daytona, a godinu dana kasnije se pojavio i Plymouth Superbird. Cilj oba vozila je bila što bolja aerodinamika i dominacija na najbržim stazama u NASCAR šampionatu. Daytona će oboriti rekord kao prvi serijski automobil s maksimalnom brzinom od preko 200 mph (malo više od 320 km/h), a o ovome ste imali prilike da čitate u izdanju specijalno posvećenim takozvanim „aero ratnicima“ .
Za proizvodnju Daytone se postarala firma Creative Industries, pa bi Chrysler korporacija poslala standardni Charger, dok bi ovaj partner sa svoje strane dodao aerodinamičnu „njušku“, spojler i zadnje staklo. Kompletiran proizvod bi često morao biti gotov u rekordno kratkom roku, kako bi se blagovremeno homologovao za profesionani sport, pa pažnja nije previše obraćena na detalje. Štaviše, ona je bila toliko loša da bi se ispod nove farbe videla originalna, vrata se nisu mogla zatvoriti, a dobar deo elektronike nije funkcionisao.
To nas dovodi do primerka iz ove priče, a reč je o jednoj od samo 503 ikada proizvedene Daytone. Kao što se može zaključiti iz priloženih slika, originalna boja ovog automobila je bila zelena, a kada je Creative Industries odlučio da je prefarba u plavu, određeni detalji kao što je unutrašnja strana vrata prtljažnika je ostala u originalu.
Iako je reč o modelu iz 1969. godine, on nije pronašao kupca sve do pet godina kasnije. Ovaj događaj zapravo i nije iznenađenje pošto je loša završna izrada i čudan dizajn terao kupce što dalje od Daytone do te mere da su trgovci u mnogim izložbeno-prodajnim salonima skidali dodatne delove i prodavali ih kao standardni Charger. O jednom takvom primerku ste mogli da čitate na našem sajtu u prošlosti.
Sadašnji vlasnik je kupio automobil sredinom sedamdesetih godina prošlog veka sa 37.000 milja (59.200 kilometara) na satu. On je planirao da ga koristi za svakodnevnu vožnju, ali je brzo shvatio da je automobil jako nepraktičan. Ne samo što zbog dugačkog „nosa“ nikada nije mogao da vidi prednji kraj vozila, što bi često predstavljalo izazov pri pokušaju parkiranja, već je bio i izuzetno bučan. Posle svega nekoliko meseci vožnje, Daytona je parkirana u hangar i tu je provela narednih 45 godina.
Tokom protekle godine vlasnik se preselio iz američke savezne države Nju Džersi u Pensilvaniju, što je označilo da je automobil takođe promenio lokaciju, a Daytona počinje da posećuje razne skupove klasike. Vlasnik je imao u planu restauraciju, s ciljem da što više zaradi, ali nakon diskusije sa ekspertima je shvatio da veliki broj ljubitelja klasike preferira odlično sačuvane originale. Iako određeni delovi automobila pokazuju godine, podatak da nema ni malo rđe je svakako poželjna karakteristika.
Kada je reč o vrednosti, ona zavisi od toga koliko su kupci spremni da potroše novca. Restaurirane Daytone lagano ulaze u teritoriju od šest cifara, a one sa Hemi motorom zapremine 426 kubnih inča (7,0 litara) mogu da dostignu cifru i do 200.000 američkih dolara.
Primerak iz ove priče ima manje poželjan model s agregatom zapremine 440 kubnih inča (7,2 litre), ali njegova originalnost i trenutno stanje su dovoljni da bi bio izuzetno cenjen. Aukcija se trebala održati ovo leto, a verovatno će biti pomerena za kraj godine zbog epidemije korona virusa.
AutoRepublika
(3779)
