Kažu da je fasciniranost moći glavna odlika diktatora. Ipak, rekao bih da je to glavni atribut koji karakteriše onaj mediokritetski ljudski sloj generalno, jer, među vojskovođama i političarima nije bilo genija, bilo ih je samo malo više ili malo manje inteligentnih i prevejanih.
No, ljudi koji vole moć i uživaju u njoj, često su ljubitelji fascinantnog „prevoza“, možda na pomalo iskrivljen način u odnosu na nas, obične smrtnike, a istorija im je gledajući s današnjeg aspekta prilepila različite etikete. Vama ću ovoga puta ostaviti da donesete konačan sud o tome da li je neko bio „pozitivan“ ili „negativan“ s istorijske tačke gledišta. Ovoga puta ćemo se više posvetiti njihovim „prevozima“.
Današnja zapadna „demokratija“ diktatore mahom opisuje kao utopiste, koji su se trudili da od očiju sveta sakriju „reke krvi“ koje su tekle iza zavese glamura, bogatstva i prefinjenosti. Često je to zaista bilo tako, međutim, ponekad baš i nije, što je znalo da se zloupotrebi.
Činjenica jeste da su raspolagali (ili raspolažu) materijalnim sredstvima, sasvim dovoljnim da priušte onaj krajnji luksuz, „creme de la creme“ ere u kojoj su živeli, te impresioniraju sve oko sebe, što naravno uključuje i transportna sredstva.
Napoleon Bonaparta
Kažu da je začetnik krvne linije diktatora. Međutim, Evropa nije imala problema da se pod njim ujedini u (neuspešnom) napadu na Rusiju. Ovaj Korzikanac omanjeg rasta (po današnjim merilima) je u međuvremenu postao kulturna ikona i stereotipni alter-ego stanovnika ustanova u narodu poznatih kao ludnice.
Što je i prirodno i u skladu s vremenom u kojem je živeo, Napoleon nije bio vlasnik bilo kakvog automobila a kamoli nekog motorizovanog prevoznog sredstva. Međutim, bio je vlasnik impresivne ergele koja je brojala 80 grla.
Krv koju je Napoleon koristio se većinom sastojala od sivih arapskih i berberskih konja. Ove pasmine su poznate po izdržljivosti i tome što nisu previsoke, što je navodno imperatoru omogućavalo da se popne na njih vez većih muka. Mada danas vlada mit o Napoleonovom „nedostatku“ visine, on je zapravo bio nešto viši od muškog proseka (1,68 metara) za vreme u kojem je živeo. Ovaj mit su pokrenuli Englezi, da bi ga diskreditovali i omalovažili, što naravno nije bilo prvi put da Ostrvljani tako nešto rade. Da je kojim slučajem bio Englez, danas bi bio slavljen više od Aleksandra Makedonskog…
Dakle, konji nisu odabrani zbog visine, već zbog svoje prefinjenosti, poslušnosti i sjajnih atletskih sposobnosti. Nema šta, Napoleonu svaka čast za dobar ukus.
Njegov omiljeni konj se zvao Marengo, mada u registru Napoleonove ergele ne postoji takvo ime. To je bila plemenita životinja s kojom je prošao kroz većinu svojih kampanja. Zbog činjenice da je Napoleon imao običaj da daje nadimke živim bićima oko sebe, smatra se da je Marengo zapravo bio ždrebac Ali, upravo onaj kojeg je jahao u bici kod Marenga.
Vladimir Iljič Lenjin
Prvi šef Sovjetskog Saveza i jedan od najuticajnijih ljudi 20. veka, bio je tokom cele svoje političke karijere ljubitelj Rolls-Roycea. Lenjin je za vreme svoje vladavine bio vlasnik ni manje ni više nego devet primeraka.
Najomiljeniji mu je bio carev Silver Ghost. Ograničen restrikcijama svog vremena, Lenjin je bio prisiljen da modifikuje Rolls i opremi ga čitavim nizom neobičnih detalja, uključujući pogon na alkohol (koji je bilo mnogo lakše napraviti od benzina tokom građanskog rata). Međutim, promena koja je bila groteskna je bila uslovljena oštrom ruskom klimom.
S obzirom na činjenicu da RR nije bio predviđen za vožnju po snegu, Lenjin se našao pred dilemom. Da li ostaviti automobil takav kakav je ili ga učiniti sposobnim da se kreće po snegu? Vladimir Iljič se ipak odlučio za ovo drugo, tako da je primenio „taktiku industrijskog vandalizma“. Na svetlosivi luksuzni automobil su umesto točkova montirane skije napred a gusenice pozadi.
Dok je Mercedes-Benz bio automobil po izboru glavešina Trećeg rajha, Boljševici su gajili emocije prema Rollsu. Ko li je tu imao više stila, pitamo se? Da li su bili inspirisani svojim liderom ili ne, to nije poznato, ali i druge važne ličnosti komunističkog režima su koristile automobile britanske marke. Do 1919. automobili koji su bili konfiskovani i oduzeti nesrećnom caru, bili su gotovo uništeni, a Sovjet narodnih komesara je naručio još 70 primeraka iz Londona…
Josif Visarionovič Staljin
Lenjinov naslednik, zbog ubrzanog razvoja automobilske industrije, imao je nešto širi izbor kada je o dostupnim vozilima reč. Mada strast prema Rolls-Royceu nije iščezla s Lenjinom, Staljinova kolekcija je bila nešto sveobuhvatnija, jer tu su bili Packardi, Lincolni i Cadillaci.
Kažu da mu je omiljen bio Packard V12 iz 1937., koji je dobio na poklon od američkog predsednika, Frenklina Ruzvelta. Ovaj automobil je jedan od samo 25 ikada proizvedenih, s mornarsko plavom karoserijom, smeđim krovom i svetlocrvenim enterijerom.
Staljinova ljubav prema Packardima je dovela do kreacije modela ZIS-110, proizvoda Zavoda Imeni Likhacheva. 110 je bio sovjetski automobil, dizajniran na osnovu Packard Super Eighta iz 1942. Bio je pogonjen 6,0-litarskim, osmocilindarskim motorom sa 140 konja. Mogao je da pojuri preko 140 km/h.
Adolf Hitler
Čuveni Austrijanac, koji je promenio svet, bio je prvi diktator koji je na jedan drugi način kreirao imidž o samom sebi. Zajedno s italijanskim kolegom, Benitom Musolinijem, bio je harizmatičan, lukav, okrutan, ali u isto vreme druželjubiv.
Da bi demonstrirao svoju moć, Hitler je najčešće koristio Mercedes-Benzova vozila. Prvi koji je kupio 1925. , bio je na kredit. Navodno, nakon što je učestvovao u saobraćajnoj nezgodi, iz koje je automobil izašao praktično neoštećen, odlučio je da ostane u potpunosti veran proizvođaču iz Štutgarta. Posedovao je najmanje devet Mercedesa, a ova marka je uskoro postala glavni snabdevač Trećeg rajha.
Za potrebe u to vreme popularnih parada, njegov omiljeni izbor je bio Grosser Mercedes 770K iz 1939., pogonjen 7,6-litarskim, rednim osmocilindarskim motorom, uparenim s petostepenom menjačkom kutijom, gde je peti stepen zapravo bio takozvani „overdrive“ (štedni hod). Kod „overdrive“ menjača izlazna osovina se kreće većim brojem obrtaja od kolenastog vratila. Na ovaj način se štedi snaga motora a time smanjuje potrošnja goriva. Isporučivao je 155 ks pri 3.000 o/min bez kompresora, odnosno 230 konja pri 3.200 o/min s njim. Mogao je da dostigne 80 km/h, dok je potrošnja bila prava „sitnica“ – 30 litara na 100 kilometara, i to u slučaju „obične“ verzije, dok je blindirana trošila 40 litara…
Još jedan od Hitlerovih omiljenih automobila je bio Auto Union D-Type iz 1939. Kao ljubitelj trka, „Firer“ je prosto obožavao trkački program, naravno finansiran od strane države. Type D o kojem je reč, bio je pogonjen zadnje postavljenim, 3,0-litarskim, dvofaznim, kompresorskim V12, koji je vozio Hitlerov omiljeni trkački vozač, Hans Štuk.
Mada je bio automobilski entuzijasta i čovek koji je stajao iza stvaranja Volkswagena („narodnog automobila“), Adolf Hitler nije voleo da vozi. Pored toga, iz bezbednosnih razloga, radije se odlučivao za šofera.
Benito Musolini
„Il Duče“, verovatno je jedna od najkontroverznijih ličnosti 20. veka. Kao što mnogi ljubitelji automobila znaju, bio je strastveni ljubitelj Alfe Romeo. Dakle, dobar ukus i stil mu se ne mogu poreći. Ono što je Mercedes bio za Hitlera, Alfa je bila za italijanskog fašističkog vođu.
Automobili koje je Musolini posedovao pre nego što je bio upucan, prebijen i ispljuvan, obešen naopačke na kukama za meso, danas predstavljaju ponos i radost aukcijskih kuća. Jedan od njegovih omiljenih primeraka je bila Alfa Romeo 2300 MM iz 1937., koja se na eBayu našla u prodaji s cenom od 1.200.000 dolara.
Model koji je u pitanju je epitom Musolinijeve strasti. On ne samo što je voleo automobile, već je o njima znao više nego na primer Hitler ili Staljin. Čista trkačka italijanska krv je tekla njegovim venama. Alfa je 1937. učestvovala u čuvenom Mille Miglia trci, i to u okviru Musolinijevog sopstvenog tima, koji je vodio njegov lični šofer i rođak, Erkole Borato.
Od svih diktatora u ovom članku, Musolini je bio najveći poznavalac automobila i bio je najstručniji kada je o njima reč. Alfa Romeo, koja je bila u vlasništvu države, bila je zapravo njegov lični hobi, gde su iznedrena izuzetna vozila iz karoserističkih „ateljea“ kao što su Touring of Milan i Pinin Farina, naravno za one s dubokim džepom.
Nikolae Čaušesku
Rumunski diktator je još jedan među onima koji su na kraju nesrećno završili, od ruke sopstvenog naroda. Bio je poznatiji po tome što je bio strastveni ljubitelj vina nego automobila. Ipak, njegov najveći „dragulj“ u četvorotočkaškoj kolekciji je bio Buick Electra iz 1974. Limitiran striktnim načelima komunističkog režima na čijem je čelu bio, Čaušeskuu nije baš bilo lako da poseduje preskupe automobile i vozika se u njima po siromašnoj zemlji. Bio je to prizor koji definitivno nije bio omiljeni u očima naroda.
Ipak, stvari su počele da se menjaju 1969. Te godine, po prvi put još od Jalte (1945.), američki predsednik je posetio jednu komunističku zemlju. Kasnije, kao znak zahvalnosti za Čaušeskuovo razumevanje svetskih problema, predsednik Nikson mu je uručio skupoceni poklon: Buick Electru iz 1974. Automobil je posedovao opremu o kojoj su Rumuni mogli samo da sanjaju, uključujući klima uređaj i kožni tapacirung. Potrošnja takođe nije bila nimalo u skladu sa skromnim komunističkim načelima – 40 litara na 100 kilometara, ali gorivo definitivno nije predstavljalo problem za rumunskog diktatora.
U međuvremenu, Rumunima je pružena Dacia, lokalna marka, koja je zbog odstustva bilo kakvih unapređenja decenijama, postala jedna od najomraženijih i najprezrenijih na svetu. Vikendima, automobilima je bilo dozvoljeno da tumaraju javnim putevima, u zavisnosti od broja na registarskoj tablici. Jedne sedmice bi to bili parni a druge neparni brojevi.
Idi Amin
Nekada običan čovek iz Ugande, postao je jedan od najokrutnijih vladara u istoriji sveta. Veruje se da je tokom osmogodišnje strahovlade pobio nekih 400.000 ljudi, a ni kanibalizam mu nije bio stran, mada je svojevremeno izjavio da je ljudsko meso suviše slano za njegov ukus. Glave svojih političkih protivnika je voleo da čuva u frižideru. Amin, nakon što se dočepao vlasti, nije mnogo mario kako će ga javnost doživljavati. Poput Sadama Huseina, imao je „bezbroj“ vozila, od kojih je većina pripadala ljudima koji su isterani iz zemlje 1972.
Novopečeni vozni park Idi Amina je bio toliki da je u međuvremenu shvatio da je sasvim korisno da brojne četvorotočkaše poklanja. U znak zahvalnosti, poklanjao ih je generalima koji su ga podržavali, i to luksuzne primerke, uz povlastice i obezbeđivanja profitabilnih poslova.
Navodno, slaba tačka su mu bili Mercedesi. Ipak, Aminova strast za automobilima međutim nije donela neke posebne beneficije proizvođačima širom sveta. Umesto da ih kupuje, on je više uživao u tome da ih otima ili da ih dobija na poklon.
Pored brojnih vozila koje je otuđio od deportovanih lica, Amin je navodno dobio Mercedes-Benz 300 Coupe od Al-Kadafija i Cadillac Eldorado Convertible kao bonus na kupovinu dva nova Boeinga 707 i Lockheed Herculesa C-130. On je takođe posedovao konvoj Mercedes-Benza 240 a neki kažu i sedam Citroena SM. Naravno, ništa bez moćnog vojnog Jeepa…
Sadam Husein
Među malobrojnim diktatorima koji su (po samurajskim merilima) doživeli tu sramotu da su bili uhvaćeni od strane neprijatelja, irački diktator je definicija „luksuza za sve pare“. Kada je o automobilima reč, i veličini personalne flote, Sadam Husein nema premca. Do danas je nepoznat ukupan broj četvorotočkaša koje je posedovao.
Inicijalne procene kažu da je Sadam bio ponosan vlasnik najmanje 60 luksuznih vozila, od autentičnih londonskih taksija do Rolls-Royce Silver Shadowa. Većina tih vozila je uništena u ratu, zapaljena ili „raskupusana“ od strane lopova.
Ono što je takođe interesantno je da je većina vozila pod Sadamovim krovom prešla manje od 2.000 kilometara. Po nalazima savezničkih trupa, sva vozila su imala ključeve u bravicama za startovanje motora. Ironija je bila u tome, s obzirom da je Irak 3. među zemljama OPEC-a po proizvodnji nafte, što je većina bila gotovo ili potpuno praznih rezervoara.
Veoma je teško reći koji od automobila je bio najbliži srcu iračkog diktatora. On je bio ponosan vlasnik Packard „woody“ karavana i bagija…
Kim Džong-Il
Bivši vladar sada jedine zemlje iza „Gvozdene zavese“ na planeti je bio 100-odstotni ljubitelj Mercedes-Benza. U zemlji sa sjajnim putevima, s gotovo potpunim odsustvom privatnih vozila, Kim Džong-Il je mogao u potpunosti da uživa u svom Mercedes-Benzu SEL 500. Automobil je , sudeći po svedočenju šačice ljudi koji su uspeli da izađu iz zemlje, izložen u Mansusan memorijalnoj palati.
Premotajmo vreme unazad do 1983., kada je njegov otac, Kim Il-sung, na svoj način sinu obezbedio ekskluzivan poklon. On je kupio 99 specijalno dizajniranih Nissanovih vozila (40 minibuseva, 50 karavana i 9 specijalnih vozila) da budu korišćeni na ceremoniji zakazanoj za 42. rođendan Džong-Ila.
Da bi osigurao da to ne bude njegov poslednji rođendan, Kim Il-sung je zatražio da specijalna vozila budu modifikovana na sledeći način: jedan četvorosed, kompjuterizovan, blindirani sedan za Džong-Ila, dva naoružana vozila za telohranitelje, dva vozila za obedovanje, dva kao pokretne kuhinje i dva kamperska primerka. Sve u svemu, Severnokorejci su potrošili 2 miliona funti sterlinga za ova vozila, i to 1983…
Muamer el-Gadafi
Libijski lider, koji je na čelo ove zemlje došao 1969., nije imao sopstveni automobil. Njega, kao ličnost, ne bih lično stavljao u isti koš s prethodno navedenim diktatorima, već bih ga pre okarakterisao kao tragičnu ličnost, ujedinitelja koji je na kraju završio na način koji predstavlja sramotu za civilizovani (zapadni) svet, ali i sam libijski narod.
Elem, s vremena na vreme, Gadafi je dolazio u centar pažnje sa sopstvenim kreacijama uz atribute „najbolji“, „najsnažniji“, „najbezbedniji“ itd. Jedno od njegovih postignuća se zove „Libijska raketa“.
Na arapskom „Saruk el-Džamahirja“, ova limuzina s pet sedišta je bila poput svake druge u smislu izgleda, sem činjenice da su joj prednji i zadnji deo bili odrađeni u stilu rakete (otuda i naziv). Svrha ovog automobila je zapravo bila da smanji broj poginulih na libijskim putevima. Vozilo je bilo rezultat dugog i dubokog razmišljanja kako „sačuvati ljudske živote širom sveta“, što je rekao Duhali Al-Megref, predsednik Libyan Arab Domestic Investment, kompanije koja je napravila prototip.
Priredio: Pavle Barta
(1231)
