Iskreno, već sada mogu da čujem komentare tipa, „Ma tako nešto se može dopasti samo glupim i debelim Amerikancima, koji idu na događaje samo da žderu i da se napiju“.
Možda ste i u pravu i ne pamtim da sam ikada na jednom mestu video više „rednecks“ (osim možda na NASCAR trkama, ali to je priča za neki drugi put), ali daleko od toga da je reč o zabavi za glupe. Štaviše, kada sam malo proučio istoriju ovog takmičenja shvatio sam da je, kao i većina genijalnih ideja, nastao sasvim slučajno.
Šta je zapravo Monster Jam?
Monster Jam je šampionat osnovan 1992. godine pod okrivljem National Hot Rod Association (NHRA), koja između ostalog kontroliše profesionalno trkanje na četvrt milje (402 metra) u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD). Sezona ima veliki broj trka koje se voze ne samo u SAD već i u Evropi, Australiji, Meksiku, Kostariki, Filipinima, Saudijskoj Arabiji i Japanu, ali retko koji se vozač takmiči u svim etapama.
Kako Milvoki nije centar takvih dešavanja, za ovu priliku se prijavilo samo osam takmičara u pet različitih etapa. Šampionat je specifičan po tome što glavnu reč u bodovanju donose isključivo gledaoci i to preko aplikacije na mobilnom telefonu. Oni koji skupe najveći broj poena bivaju pozvani za veliko finale koje se krajem maja održava u Las Vegasu.
Spomenuto finale u saveznoj državi Nevadi se održava na stazi specifično izgrađenoj za Monster Jam, ali većina njih se vozi u regularnim arenama koje se uglavnom koriste za košarku ili hokej. Primera radi, događaj kojem sam prisustvovao se odigrao u novoj Fiserv Forum areni, u kojoj Milvoki Baksi igraju svoje NBA utakmice. To se možda ne može zaključiti na osnovu priloženih slika, ali ova arena je trenutno jedna od najmodernijih u Americi i izgrađena je pre svega nekoliko meseci. Radi bezbednosnih razloga, veliki broj sedišta sa košarkaških utakmica nije dostupan, dok je centar prekriven zemljom za koju organizatori troše velike sume novca. Ceo „teren“ možda deluje kao samo nabacana zemlja, ali kako sam saznao, liga ima tim inženjera čiji je posao da putuju sa timom i osiguraju da podloga bude dovoljno čvrsta i spreči povrede.
Kako je sve počelo
Iako je Monster Jam zvanično nastao tek 1992. godine, njegova istorija vuče poreklo još od 1975. Čovek po imenu Bob Čendler je živeo u saveznoj državi Mizuri i u slobodno vreme voleo da vozi porodični Ford F-250 iz 1974. godine po teškim terenima. Čendler je bio razočaran što u celoj Americi nije postojala firma koja bi proizvodila čvršće komponente za ljubitelje „off-road“ vožnje, pa je osnovao sopstvenu kompaniju pod imenom „Midwest Four Wheel Drive & Performance Center“.
Biznis je funkcionisao bez većih problema, a Čendler je tražio način da sa marketingom privuče nove mušterije. Tada na scenu stupa spomenuti F-250, koji biva značajno odignut od zemlje i parkiran ispred kompanije. Čendler mu je dao nadimak „Bigfoot“, ali ne po mitskom šumskom biću, već po svom stilu vožnje („big foot“ je izraz koji se koristi za agresivne vozače).
Bigfoot nije video akciju sve do ranih 1980-ih godina kada je Čandler snimio sebe kako njim prelazi preko dva automobila i uništava ih. Ovaj video je korišćen u marketinške svrhe, a postao je toliko popularan da su razni promotore počeli da ga plaćaju da se pojavljuje na određenim lokacijama i pred publikom prelazi preko vozila i uništava ih. To je privuklo pažnju i drugih ljudi, pa nije trebalo proći mnogo vreme pre nego što su stigle i prve imitacije.
Vozila
Monster Truck („Monster“ – čudovište, „Truck“ – kamion) su prošli kroz veliku evoluciju od kada je debitovao Bigfoot, a eksperti se slažu da postoje tri različite generacije. U onu prvu spadaju vozila baš kao što je Bigfoot, a reč je o fabričkim pikapima sa većim gumama, felnama i modifikovanim ogibljenjem. Takva vozila su uglavnom korišćena za vožnju preko automobila i njihovo uništavanje, iz razloga što još uvek nisu imali modernije bezbednosne mere. Usledila je druga generacija koja je i dalje pružala školjku fabričkih vozila, dok su celokupna mehanika i bezbednosni detalji bili potpuno novi. Sadašnja, treća generacija, nema nikakve sličnosti sa serijskim modelom s izuzetkom nekoliko dizajnerskih linija. Celo vozilo se vrti oko zaštitnog kaveza, s jednim sedištem i ogromnim 66-inčnim točkovima (od čega je svaki težan 290 kilograma). Iako je pogon na zadnje točkove, sva četiri točka su u stanju da skreću pod manjim uglovima.
Tehnički detalji
Zapremina agregata je ograničena na 540 kubnih inča (8,9 litara), a dok većina modela uglavnom ograničava snagu na 1.450 „konja“, neki od Monster Trucks razvijaju čak 1.700 konjskih snaga. Prosečan Monster Truck je dugačak 519 centimetara, visok 320 centimetara i širok 381 centimetar, uz težinu od 5,4 tone.
S dizajnerske strane, tu je školjka od fiberglasa s ciljem da liči na serijski model, ali vremenom. mnogi vozači su počeli da modifikuju izgled po sopstvenom ukusu. Primera radi, u Milvokiju samo četiri od osam predstavnika su ličili na fabričke modele. To su Blue Thunder i Monster Engergy (oba 2004-2008. Ford F-150), zatim Soldier Fortune (Hummer H3) i na kraju legendarni Grave Digger (1950. GMC Panel Van).
S druge strane, El Toro Loco (Bik), Monster Mutt (Rotvajler), Pirate’s Curse (Pirat) i Zombie (Zombi) su imali sasvim druge inspiracije. Na vlasnicima je da izaberu kako će vozila da izgledaju pa čak i u kom stilu će biti razvijena. Primera radi, vozač Frenk Šentini poseduje Monster Truck s nadimkom „Monster Jerky“, koji je specifičan po tome što je vozač u stojećem položaju tokom vožnje. Šentini kaže da su mu inspiracija bili motocikli i da mu se dopada ovaj stil zbog bolje vidljivosti.
Takmičenje
Svaki od vozača se takmiči u pet različitih etapa s minimalnom pauzom između njih. U prvoj etapi vozači se takmiče po brzini kruga unutar arene i na osnovu toga dobijaju poene. Zatim sledi trka takozvanih „ATV“-a između svih osam vozača, a onda i međusobni dueli, zavisno od ranijih rezultata.
Sledeća na redu je najbučnija etapa nazvana „Donut“ u kojoj vozač ima 20 sekundi da napravi što više krugova i na kraju slobodna vožnja na 90 sekundi.
U ovoj poslednjoj etapi su viđeni najveći skokovi i ono šta najviše uzbuđuje publiku – vožnja preko starih automobila (ovaj put peh je platio Volkswagen Passat). Dok su neke ocene zaslužene, druge su ipak subjektivne i publika uglavnom glasa za svog favorita, bez obzira kako se on pokazao na određenom turniru. To se videlo i ovaj put, kada je legendarni „Grave Digger“, koji je sigurno najpoznatiji Monster Truck današnjice, lagano pobedio, iako je, po subjektivnom mišljenju autora ovog teksta, imao više nego prosečno veče. Treba spomenuti da finansijske nadoknade ne bivaju dodeljivane na račun rezultata, već je jednako dele pa tako čak i na takmičenjima postoji prijateljski odnos.
Jednia velika mana ovog takmičenja je sama lokacija i košarkaške arene definitivno nisu idealno mesto. Čak i tokom vožnje jednog vozila, ostali bi morali da čekaju u tunelu dok njihov red stigne. Monster Jam je poznat i po dugačkim skokovima, koji su u arenama jednostavno nemogući. Ali kako naš narod kaže, „koliko para toliko muzike“, pa za mali grad kao što je Milvoki, ovakav događaj je vredan pažnje. Da, sigurno ćete videti dosta „rednecks“, možda malo i ogluveti od buke vozila i nabaciti koji kilogram od brze hrane i koka-kole ili piva. Međutim, u isto vreme ćete uživati u „predstavi“ koja se može videti samo u SAD i koja vas podseća zašto je ova država drugačija od ostatka sveta. Shvatite to na koji god način želite …
Zoran Tomasović
(380)
