Današnja realnost je takva da ukoliko želite sportsku novu Hondu zabavnu za vožnju, najbolje je da kupite jednu na dva točka, s izuzetkom Civica Type R.
Soičiro Honda svakako ne bi želeo da čuje tako nešto. Osnivač drugog najvećeg japanskog proizvođača vozila je oformio kompaniju s idejom da proizvodi inovativna vozila zabavna za vožnju. Možda najbolji pokazatelj navedene rečenice je bio model 1300 Coupe, poslednji automobil čiji razvoj je Soičiro Honda lično nadgledao i uz koji je stavio tačku na veoma impresivnu karijeru.
Kao sin lokalnog kovača, Honda je zarađivao za život popravljajući bicikle od starih delova, a prva ljubav mladog Soičira je bio Ford Model T. U knjizi „Šest ljudi koji su stvorili modernu automobilsku industriju“, Honda kaže da nije mogao da shvati kako motor automobila funkcioniše i da je jurio Model T koliko god su ga noge nosile. Kada je konačno sustigao automobil, Honda je osetio miris ulja – momenat koji će promeniti njegov život.
Posle završene srednje škole, 1922. godine, Honda se preselio u Tokio sa 16 godina i dobio posao u lokalnoj fabrici alata. Mladi Soičiro je počeo s osnovnim poslom kao što su izbacivanje smeća i čišćenje podova, ali je brzo stigao do pozicije šefa smene, gde je stekao potrebno iskustvo da otvori svoju firmu u rodnom gradu Hamamacuu. Soičiro stiče iskustvo u proizvodnji trkačkih motora i dobija posao kao mehaničar u trkačkoj firmi Shokai, a kasnije i kao vozač.
Počeci legende o čuvenom Hondinom kvalitetu
Međutim, nakon težeg sudara u kojem je umalo izgubio život, Soičiro odlučuje da se penzioniše kao vozač 1936. godine. Zatim odlučuje da se vrati u školu i unapredi svoje mehaničko znanje i njegovo ime polako počinje da biva poznato širom Japana. Domaći gigant, Toyota, naručuje čak 50.000 klipova za motore, ali povlači narudžbu kada su samo tri od ukupno 50 poslatih klipova za analizu prošli Toyotinu inspekciju.
Soičiro odlučuje da proda klipove manjim firmama i uspeva da usavrši njihovu proizvodnju, a njegovu firmu kupuje Toyota po završetku Drugog svetskog rata. Godine 1946. Soičiro, sa 20 radnika, osniva kompaniju za proizvodnju motora, a tri godine kasnije na tržište stiže prvi proizvod, model koji se zvao Dream Motorcycle od 98 ccm. Kompanije je ubrzano sticala imidž proizvođača veoma kvalitetnih proizvoda i 1962. godine odlučuje da se oproba i u proizvodnji automobila sa modelom S500, malim sportskim dvosedom sa motorom radne zapremine 0,531 litra (44 ks) i četvorostepenim manuelnim menjačem. Četiri godine kasnije je usledio N360 Kei automobil i Honda počinje da sarađuje s Formula 1 timovima.
Iako su S500 i N360 bili solidni mali automobili, Soičiro je želeo veći proizvod koji će biti praktičniji za svakodnevnu vožnju. Njegova želja je bio veći porodični automobil, dostupan kao kupe i sedan, kao konkurent popularnim Toyota Coroni i Datsun Bluebirdu, koji će se uspešno prodavati i izvan Japana.
Honda baca u senku veliku Toyotu s modelom 1300
Takav automobil je stigao 21. oktobra 1968. godine na Salonu automobila u Tokiju. Soičiro je predstavio svoj novi automobil 1300, dostupan kao coupe i sedan, kao porodični automobil sa sportskim stilom koji može da stigne samo iz Honde.
Niko sigurno nije bio više iznenađen nego Eiđi Tojoda, osnivač i predstavnik najvećeg japanskog proizvođača vozila -Toyote. Tojoda je prvih deset minuta zagledao 1300, a onda upitao svoje inženjere kako njegova kompanija nije u stanju da izvuče 100 ks iz 1,3-litarskog motora kao Honda. Čak je i japanska vlada od Toyote očekivala da bude kompanija koja će modernizovati automobilsku industriju u ovoj azijskoj zemlji, razrušenoj posle Drugog svetskog rata, ali čak i najmoćniji 1,6-litaraski motor u modelu Corona, razvijao je samo 90 ks.
Međutim, to je bio samo početak za Hondu i nekoliko meseci nakon zvaničnog predstavljanja modela 1300 je stigla i još moćnija verzija sa 116 ks. Zahvaljujući relativno maloj masi od samo 893 kilograma, ubrzanje do 100 km/h je iznosilo solidnih 11,6 sekundi. Honda 1300 je opstala u proizvodnji od 1969. do 1973. godine, kada je zamena za sedan stigla u vidu model Accord, dok je publika morala da čeka do 1978. godinu za zamenu kupea (Prelude). U navedenom periodu je proizvedno oko 53.000 Coupea i svi su imali volan s desne strane. Samo 1.053 primerka je izvezeno izvan azijskog i australijskog tržišta, a zanimljivo je da su dva primerka završila u Severnoj Americi, a vlasnik oba modela je Majron Vernis, koji živi u američkoj saveznoj državi Ohajo.
Vernis je bio dugogodišnji kolekcionar, koji se uglavnom kocentrisao na ređe nemačke automobile s kojima se sretao u Drugom svetskom ratu, ali je nedavno proširio svoju kolekciju i na klasične japanske automobile. Na pitanje zašto se baš odlučio na 1300, Vernis je rekao da u Americi svako može da kupi klasični Ford Mustang ili Chevrolet Corvette, ali redak japanski automobil, za koji mnogi čak i na domaćem tržištu ne znaju, je ipak veća atrakcija na skupovima klasičnih vozila.
Vernis je dozvolio test vožnju oba modela novinarima koji nisu krili oduševljenje. Pre svega, sportska sedišta su veoma slična onima koji su se tokom 1970-ih i 1980-ih godina koristila u trkačkim terenskim automobilima kroz pustinje Australije. Okretanjem ključa, maleni 1,3-litarski motor pokazuje svoj zvuk koji zvuči slično kosilici modifikovanoj od strane Formula 1 inženjera. Zahvaljujući podatku da razvija maksimalnu snagu na visokih 7.200 o/min, 1300 i nije preterano civilizovan automobil za gradsku vožnju. Ipak, on se na putu ponaša kao i svaka druga moderna Honda i sa lakoćom prolazi kroz četiri stepena prenosa. Međutim, tek preko 5.000 o/min 1300 počinje da pokazuje svoju pravu lepotu i sve vreme tera vozača da ga testira do maksimuma. Iako 1300 može da se vozi i kroz ulične gužve, izlazak na stazu najbolje potvrđuje viziju koju je Soičiro Honda imao pre više od 40 godina.
Cenjen klasik
Kao što smo spomenuli, 1300 Coupe je bio poslednji proizvod Soichira pre nego što se penzionisao 1973. godine i čini se da je svo svoje znanje „ubacio“ u ovaj automobil. Soičiro je pokazao svetu kako pravi sportski automobil treba da bude urađen, a inženjerima najveće svetske automobilske kompanije u tom periodu, General Motorsu, da nije potrebno da automobil bude skupocen da se dobro ponaša u krivinama. Naime, američki gigant je u istom periodu prolazio kroz skandale vezane za loše ponašanje u krivinama Chevrolet Corvaira i tvrdio da je modernija tehnologija ipak preskupa za jeftini koncept. Spomenućemo i par reči na račun dizajna, za koji mnogi tvrde da podseća na BMW sa po dva fara sa svake strane, ali treba spomenuti da je Soičiro Honda bio veliki ljubitelj američke automobilske industrije i da je za dizajnersku inspiraciju koristio svoj lični Pontiac Firebird. Američka inspiracija je još očiglednija na zadnjem delu vozila zahvaljujući fastback stilu, koji se značajno razlikovao od tradicionalnih „kockastih“ automobila iz Japana u navedenom periodu.
I pored originalnih planova da postane globalni automobil, 1300 ipak nije postao svetski hit u meri u kojoj se Soičiro nadao (tu čast je imao model Civic nekoliko godina kasnije). Kao razlog se pominje ne baš niska cena, koja je u Australiji dostizala $3.180, kao i podatak da mnogi potencijalni kupci ipak nisu razumeli Hondinu savremenu tehnologiju. Danas je 1300 Coupe jedan od najvrednijih japanskih klasičnih automobila, a cene u Australiji, gde se većina preživelih modela nalazi, se kreću do $40.000, zavisno od stanja.
Ukoliko živite na nekom drugom kontinentu spomenućemo da je import iz Australije dosta jednostavniji od japanskog. Iako je danas preko 40 godina star, 1300 Coupe je i dalje veoma moderan automobil, zabavan za vožnju. Kao većina sportskih Hondi iz prošlosti, lepota 1300 Coupea nije u vidu brojki na papiru već u pažnji za najmanji detalj koji ćete osetiti tokom vožnje.
Autor: Zoran Tomasović
Uredio: Pavle Barta
(432)
„Generacija“ ove lepe honde je bila i „Mazda Luce 1800 Super Deluxe“. „Izvlačila“ je „samo“ 100 ks iz motora od 1.796 ccm. Za ono vreme ( 1969. ) to je bila dosta brza „limuzina“ ( 165km/h), koja je zahvaljujući maloj masi, bila veoma startna. A i neverovatno ekonomična. To je prvo vozilo koje sam (doduše, greškom) „provozao“ u svom životu. Bijah baš malo dete, kada mi rekoše da „upalim kola“ ( otac i prijatelj stajaše pored kola, a prozor otvoren). Taj čovek kroz prozor uhvati za ručicu menjača, da proveri da li je u leru i reče „pali“ ( misleći… Pročitaj više »
Moj brat je tako upalio i „odvezao“ do prvog kontejnera dedinu narandzastu Granadu sa crnim krovom.
A ja sam 78. sa dve godine razbio soferajbnu svojom glavom na isto dedinoj VW bubi. E sad zamislite kakav je to kvalitet glave kad razbije nemacki automobil sa dve godine 🙂