Zanimljivost dana: Pontiac Can Am – zaboravljeni mišićavi automobil mračnog doba

Svima nam je poznato da je Pontiac osnovao kategoriju pravih mišićavih automobila 1964. godine kada je debitovao s modelom GTO. Iako su postojali i raniji napori da se ponudi najveći motor u najmanjoj karoseriji, GTO je bio taj koji je pružao zaista veliku snagu (do 348 „konja“) na kompaktnom automobilu sa masom od samo 1,5 tone i sa cenom, tek nešto većom od one koja se traži za današnju Toyotu Corollu.

Ali do ranih sedamdesetih godina prošlog veka, GTO je poslat u penziju nakon novih zakona po pitanju izduvnih gasova i bezbednosti, a manji model Firebird i njegova verzija visokih performansi Trans Am je nastavila da osvaja kupce. Takve odluke američke vlade su najviše pogodile baš Pontiac, koji je izgradio imidž i reputaciju na snazi i performansama, pa je počeo da razmišlja kako da napravi naslednika GTO-a modernog doba.

Projekat je poveren čoveku po imenu Džim Vangers, a ovaj biznismen je već imao dugogodišnje iskustvo u tome kako napraviti specijalnu verziju od, ne baš preterano zanimljivih četvorotočkaša. Primera radi, dok je radio u Fordu bio je zaslužan za izdanje modela Mustang poznato pod imenom Cobra II, sa većim branicima, specijalnim grafikama i nešto više dodatne opreme, iako se mehanika u poređenju sa standardnim modelom uopšte nije izmenila u velikoj meri.

Sličnu strategiju je posle uspešno sproveo i na modelima kao što su Dodge Aspen R/T i AMC Hornet AMX, pa nije teško zaključiti zašto je Pontiac smatrao da je Vangers idealna osoba.

Ime noviteta je palo na Can Am što je bilo skraćenica za Canadian-American šampionat koji je u navedenom periodu uživao u velikoj popularnosti. Ovo zapravo nije prvi put da Pontiac bira imena na osnovu profesionalnog auto-moto sporta, pošto su modeli Trans Am, Bonneville i Grand Prix pratili istu strategiju.

Can Am je bio zasnovan na modelu LeMans Sport Coupe, ali sa nekoliko veoma bitnih stilskih izmena. Primera radi, pružao je mali spojler preuzet sa koncepta Grand Am All-American dok je imao i otvor na haubi po uzoru na spomenuti Trans Am. Tu su bile i felne takozvane „Rally II“ i posebne grafike dok je jedina boja automobila u izboru bila bela.

Naravno, od jednog mišićavog četvorotočkaša se očekivalo i da puca od snage, ali do kasnih sedamdesetih godina spomenuti zakoni o izduvnim gasovima su uglavnom uništili performanse. U slučaju Can Ama, izbor je pao na provereni V8 motor zapremine 400 kubnih inča (6,6 litara). Razvijao je 200 konjskih snaga, što je bilo za dvadeset „grla“ više nego isti agregat u LeMansu na kom je bio zasnovan, i takođe za 15 „konja“ više nego tada najmoćniji LeMans uparen sa Oldsmobileovim motorom zapremine 403 kubna inča (6,6 litara).

Potrebno je spomenuti da brojka jeste delovala kao mala za 1977. godinu, ali nije bila iznenađenje pošto je i sportista Chevrolet Corvette bio za svega deset konjskih snaga moćniji. U ponudi će se kasnije naći i spomenuti Oldsmobileov agregat i to uglavnom za američku saveznu državu Kaliforniju gde su zakoni o izduvnim gasovima bili najoštriji.

Prema fabričkim podacima, ubrzanje od nule do 100 km/h je trajalo 9,1 sekundi dok je maksimalna brzina iznosila 213 km/h. Jedini menjač u izboru je bio trostepeni automatski koji je prenosio snagu na zadnje točkove. Spomenućemo i cenu od 4.204 dolara (oko 19.030 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca) što je bilo za 375 dolara (oko 1.697 najmanjih zelenih novčanica) više nego što se tražilo za LeMans.

Proizvodnja će trajati svega šest meseci tokom 1977. godine i u tom periodu je prema zvaničnim informacijama prodato 1.377 primerka, od čega je samo 42 pružalo Oldsmobileov motor. S druge strane, tvorac Vangers je tvrdio da je prava brojka značajno niža i da je samo 1.133 Can Ama napustilo fabriku.

Razlog za gašenje nikada nije potvrđen, ali se dugo godina pričalo da su čelnici Pontiaca bili nezadovoljni što je gotovo svaki kupac Can Ama ranije posedovao skuplji Pontiac Grand Prix. Na taj način je zaključeno kako je ovaj sportista navodno krao mušterije od profitabilnijeg brata, mada sumnjamo u autentičnost takve priče pošto je Grand Prix ipak privukao približno 290 hiljada mušterija 1977. godine i sumnjamo da mu je zasmetalo par hiljada kupaca Can Ama.

Istovremeno, kada je odluka o prestanku proizvodnje postala javna, Pontiac je navodno već imao preko pet hiljada dodatnih narudžbi.

Bez obzira na razlog, mali brojevi proizvodenih jedinica su označili da je Can Am u današnjim vremenima veoma poželjan i skupoceni klasik. Tokom godina su viđene razne imitacije na bazama jeftinijeg LeMansa, a Pontiac će kasnije osnovati posebno odeljenje čiji je posao bio da utvrdi autentičnost svakog primerka.

Možda Can Am nije uspeo da zabeleži uspeh GTO-a na tržištu, ali nema sumnje da je njegova priča o usponu i padu svakako zanimljivija.

Zoran Tomasović

(412)