Zanimljivost dana: Omiljena žrtva trojke iz emisije Top Gear

Model Morris Marina je većini nas poznat kao omiljena žrtva ekipe iz serijala Top Geara na koji uvek padne klavir, ali malo ljudi zna koliko je ovaj automobil bio bitan za celu britansku automobilsku industriju. On ne samo što je trebalo da zameni mnogo hvaljeni model Morris Minor, već je trebalo i da predvodi i napad novonastalog British Leylanda u osvajanju Evrope.

Na žalost, do toga ipak nije došlo i Marina se danas smatra za jedan od najgorih, ikada proizvedenih britanskih automobila i za automobil koji je zabio poslednji ekser u kovčeg njihove automobilske industrije.

Marina je nastala u vreme kada je britansko tržište prolazilo kroz velike promene. Njihovi proizvođači su uvek ciljali na luksuznije modele, pošto su sebe videli kao gospodu i nisu se mogli pohvaliti jeftinim gradskim četvorotočkašima, sve do naftne krize iz pedesetih godina. To je rezultiralo time da bude krerirana firma British Motor Corporation (BMC) 1952. godine, kada se Austin udružio sa grupom Morris (Morris, MG, Riley i Wolseley), a kasnije im se pridružio i Jaguar.

Paralelno sa njim je postojala i firma Leyland Motor koja je u svom vlasništvu imala brendove Standard, Triumph, Alvis i Rover. Dve firme su se udružile 1968. godine i formirale tada jednog od najvećih automobilskih proizvođača na svetu pod imenom British Leyland Motor Corporation (BLMC).

Glavni ljudi nove firme su se našli u šoku kada su primetili da kompanija gotovo i nema u planu nove proizvode. Sa izuzetkom modela Austin Maxi (koji je bio u završnoj fazi razvoja), firma nije imala nijedan drugi novi model u planu. To i ne bi bio problem da je novi BLMC imao moderne proizvode u svojoj ponudi, ali to i nije bio slučaj, posebno sa proizvodima za šire narodne mase.

Predstavnici konstruktora u navedenoj klasi su bili Morris Minor sa poreklom još iz 1948. godine, kao i nekoliko limuzina srednje klase „Farina“, pod značkama Morrisa i Austina koji su takođe bili stari najmanje desetak godina. Iz navedenog razloga BLMC je odlučio da u najkraćem mogućem roku razvije novitet koji će da zameni Minor i Farine barem na kratko (spominjao se period od pet godina) pre nego što stignu moderne zamene. Projekat je dobio i svoje zvanično ime ADO28 (Amalgamated Drawing Office projekat broj 28).

Da bi razlikovao svoje brendove, BLMC je odlučio da podeli ponudu zavisno na koje kupce cilja. Morris je tako trebalo da predstavlja osnovnu stepenicu u ponudi sa starijom i proverenom tehnologijom, s ciljem da zadrži svoju nisku cenu, dok bi Austin bio stepenica iznad sa modernijom tehnologijom i dinamičnijom vožnjom.

ADO28 je bilo zamišljeno da se suprostavi tradicionalnim jeftinijim vozilima na britanskom tržištu, kao što su Ford Escort i Vauxhall Viva, što znači da je trebalo da pruža pogon na zadnje točkove. Iz navedenog razloga, odluka je pala da će se ADO28 prodavati samo kao Morris, a razlog je ležao i u prodatku da je on viđen da igra veliku ulogu i u izvozu.

Naime, Južnoafrička Republika, Australija i Novi Zeland su bila veoma značajna tržišta za BLMC, ali njihovi kupci nisu voleli napredne i komplikovane proizvode koje je proizvodio Austin. Kompanija je odlučila da pozajmi proverene delove iz svojih ostalih vozila i da se na taj način dobije veoma kvalitetan automobil.

Motori su trebali biti pozajmljeni iz Morrisa Minora i MG-a MGB-a, menjač iz Triumpha Dolomitea, dok je ostatak mehanike iz prethodnih modela Leylanda. Za dizajn se postarao Roj Hejnes, koga je BLMC uspeo da privuče iz Forda, a ovaj potez je bio veoma bitan, pošto je ADO28 trebalo da napadne dva proizvoda koje je upravo Hejnes dizajnirao – Escorta i Cortinu.

Ovaj podatak će se kasnije pokazati veoma problematičnim. Naime, BLMC nije imao finansijske moći da razvije dva noviteta pa je odluka pala da ADO28 bude veći od Escorta, ali manji od Cortine, čime bi bio konkurencija protiv oba Fordova velikana.

Hejnes je dobio otkaz kada je želeo da iskoristi delove školjke sa drugih modela, a na njegovo mesto je postavljen Heri Vebster. Ovaj je napravio dosta promena, do te mere da je razvoj Marine koštao više nego kod nekih drugih značajno modernijih modela.

Odluka da se proizvodnja obavlja u gradu Kovli je takođe bila kobna i BLMC će morati da uloži poveće sume novca da je modernizuje. Vebster ipak nije dobio sve svoje ideje. Možda najveća od njih se ticala odustajanje od novog manuelnog menjača sa četiri stepena prenosa, a jednako veliki problem je bio da kupe deli identična vrata kao i limuzina.

Ovaj podatak je uštedeo na troškovima, ali kupe ADO28 nikada nije postao poželjni sportista kome se BLMC  originalno nadala. Ponuda motora se takođe zasnivala na ostalim modelima, a odnosila se na tri benzinca. Ona je startovala sa 1,3-litarskim motorom sa 60 konjskih snaga, a za dodatni novac, kupac je mogao da dobije par 1,8-litarskih agregata sa 80  i 96 „grla“. Na papiru svaki od spomenutih motora je bio zadovoljavajući i davao je ovom 945 kilograma teškom automobilu maksimalnu brzinu od 160 km/h.

ADO28 je zvanično predstavljen u aprilu 1971. godine pod imenom Morris Marina. Kupac je u samom početku mogao da bira između limuzine, kupea, malog pikapa i kombija, dok je karavan stigao oko godinu dana kasnije. Britanski kupci su bili veoma zadovoljni onim šta su videli i Marina je na papiru delovala jednako dobro kao i konkurencija iz Forda i Vauxhalla.

Iako ona nije bila zabavna, pa možda ni lepa, za prosečnog kupca koji je želeo jednostavno prevozno sredstvo, Marina se činila kao idealan automobil. Međutim, mediji nisu imali iste reči pohvale. Kada se zna da je Marina požurena u serijsku proizvodnju, niko nije bio iznenađen kada je prvih 30 hiljada primeraka moralo biti povučeno sa ulica zbog problema sa ogibljenjem.

Opcioni 1,8-litarski motori su imali dosta skandala oko curenja ulja, mada se osnovni 1,3-litarski benzinac pokazao kao jako kvalitetan. Ali to nije bilo bitno i prodaja je počela više nego zadovoljavajuće i biće potrebno manje od dve godine da Marina pronađe 250 hiljada kupaca.

Kao i što je najavljeno, Marina se prodavala i na tržištima Australije i Novog Zelanda. Ona je debitovala 1972. godine pod imenom Leyland Marina sa identičnim motorima kao u Evropi, ali je godinu dana kasnije stigao i novi 2,6-litarski benzinac sa šest cilindara kao odgovor na popularnost Forda Falcona i Holdena Torane.

Sa 121 konjskom snagom ispod haube, Marina je mogla da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za ispod devet sekundi. Ovaj automobil će opstati u prodaji u Australiji do 1975. godine i do tada će biti prodato oko 30 hiljada primeraka. Marina će trajati nešto duže na tržištu Novog Zelanda (do 1981. godine), a na kratko će se prodavati i kao Morris 1700.

Model Marina je debitovao i u Severnoj Americi 1973. godine u konfiguracijama sa dvoje i četvoro vrata, ali se prodavao pod imenom Austin Marina. Američke verzije su bile dostupne samo sa najmoćnijim 1,8-litarskim motorom, ali su se jako slabo prodavale i tiho su povučene posle 1975. godine.

Marina će opstati na tržištu sve do 1980. godine, što je daleko duži period nego što je originalno planirano. BLMC nikada neće imati finansijske moći da predstavi planiranu zamenu, posebno sredinom sedamdesetih godina kada je upao u nove finansijske probleme. Jedine promene je ovaj automobil dobio 1977. godine kada je novi 1,7-litarski motor motor sa 87 „grla“ zamenio problematične 1,8-litarske agregate, a na kratko, u ponudi je bio i 1,5-litarski dizel sa 40 konjskih snaga.

U periodu od 1971. do 1980. godine je prodato preko 807 hiljada Marina na evropskom tržištu, što čini ovaj automobil jednim od bestselera „kod kuće“, ali do današnjeg dana je preživelo manje od 500 jedinica. Pored već spomenutih problema sa mehanikom, Marina je takođe imala i veoma lošu zaštitu protiv korozije.

Ni sam BLMC nije poživeo mnogo duže, a na Marini je izgubljen veliki novac. Naime, niko u kompaniji nije imao predstavu po kojim cenama bi se automobil trebalo prodavati, a iako je menjao vlasnika za planiranih 620 funti, gubici su ipak ostvareni.

BLMC će kasnije da krivi veliki broj štrajkova koji su potresali Britaniju kao ključni problem. U svakom slučaju, Jaguar se odvojio od BLMC-a već 1984. godine, a komercijalna divizija tri godine kasnije. Do 1988. godine BLMC je bio mrtav, a kompanija je promenila ime u Rover Group. Nju je odmah kupio BMW sa ciljem da dobije uspešni Mini i Land Rover, a ostale divizije su ugašene. Britanska automobilska industrija je danas gotovo nepostojeća i onaj mali broj kompanija koje su preživele se danas nalaze u privatnim rukama.

Marina ostaje u sećanju kao poslednji pokušaj Britanaca da se suprostave ostatku sveta u jeftinoj klasi, ali kao i mnogo puta pre toga, sve se završilo na najgori mogući način. Ako ništa drugo, ukoliko se ikada uželite ovog automobila, uvek možete da gledate kako Džeremi Klarkson, Ričard Hamond i Džejms Mej bacaju klavir na njega.

Zoran Tomasović

(3693)