AR pijaca klasika: Poslednji ples vozila koje je podiglo razrušenu Evropu

Model Volkswagen Type 2 ili kako je u javnosti poznatiji pod imenima Transporter, Kombi, Microbus je možda najbitniji model nemačkog giganta u istoriji. Ne, nije se prodavao u brojkama kao Type 1 (Buba) ili kasniji modeli kao što su Golf i Passat, ali je osigurao budućnost firmi kada ona na papiru nije izgledala baš idealnom.

U ranim godinama posle Drugog svetskog rata, uvoznik Bube u Holandiju pod imenom Ben Pon je na njenoj bazi napravio lagano komercijalno vozilo i ulice nikada više nisu bile iste. Jer bez obzira kakvo mišljenje je javnost imala o Nemačkoj posle dugog niza godina ratovanja, niko nije mogao da ospori pouzdanost, praktičnost i pristupačnost Typea 2 i mnogi će reći da je obnovio Evropu.

Za našu priču je najbitnija treća generacija i proizvodila se od 1979. do 1991. godine u Evropi, odnosno još desetak godina u nekim državama Afrike pod kodnom oznakom T3. Iako je Volkswagen ranije imao planove da modernizuje ovaj model, treća generacija je ipak zadržala proverenu strategiju sa pogonom na zadnje točkove i motorom postavljenom pozadi.

T3 je takođe pružao agregate s vazdušnim hlađenjem s prethodnika, da bi kasnije prešao na motore s vodenim hlađenjem i čak pozajmio i neke motore sa luksuznog Audija. Kupac je mogao da dobije T3 u konfiguraciji kombija sa troje vrata i pikapa kamioneta s dvoje vrata.

Kao što smo spomenuli, standardan pogon je bio na zadnje točkove, ali je u ponudi bio i takozvani pogon „Syncro“ koji je prenosio silu motora na sva četiri točka. Za njegovu proizvodnju se postarala firma Puch u Austriji i uglavnom su napravljeni za vojsku i vladine origanizacije, ali ste ga mogli dobiti i u slobodnoj prodaji od 1984. do 1992. godine. Ovi primerci su takođe stizali i sa moćnijim motorima, boljim rasporedom težine, bogatijim enterijerom i još mnogo toga.

Za današnju prijacu smo izabrali T3 sa američkog tržišta gde je bio poznat pod imenom Vanagon. Napravljen je 1989. godine i trenutno se nalazi u gradu Korte Madera unutar američke savezne države Kalifornije. Ovo je ujedno najpoželjnija konfiguracija, pošto je reč o pikapu sa pogonom na sva četiri točka i petostepenim manuelnim menjačem.

Sa negativne strane, motor nije neki od fantastičnih Audijevih „petaka“ već 2,1-litarski benzinac sa tek 110 „grla“. Testovi iz navedenog perioda pokazuju da je ubrzavao za oko 16,5 sekundi od nule do 100 km/h i da je dostizao maksimalnu brzinu kretanja od 136 km/h, ali da nije preporučljivo kretati se brže od 120 km/h.

Pikap Syncro je koštao pomalo visokih 20.880 američkih dolara ili 51.820 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca. Primerak sa priloženih fotografija je do sada prešao približno 300 hiljada kilometara, ali to sigurno nećete primetiti prema njegovom stanju. Ono što je još impresivnije jeste podatak da praktično i nema korozije, iako je većinu života proveo u Švedskoj, a u Sjedinjene Američke Države je uvezen 2006. godine.

Aukcija je donela jedanaest ponuda, a najviša je iznosila 26.250 američkih dolara. Međutim, to vlasniku nije bilo dovoljno da se reši svog ljubimca…

Zoran Tomasović

(628)