AR pijaca klasika: Crna vremena
Ako pitate tradicionalnog američkog ljubitelja automobila za kojim brendom najviše žale što ga više nema, šanse su velike da bi vam rekli, „Pontiac“. I to sa opravdanim razlozima, pošto je Pontiac imao dugačku istoriju i imidž iza sebe. U ponudi General Motorsa je zauzimao poziciju brenda visokih performansi.
Njegovi kupci su uglavnom bili stari oko tridesetak godina i bratski Chevrolet im je bio previše „prost“, ali još uvek nisu bili spremni da pređu na mirniji Oldsmobile.
Ali kako je svet ušao u osamdesete godine prošlog veka, tako je Pontiac počeo da gubi svoju poziciju na tržištu. Promalo čudno pošto su bratski brendovi unutar General Motorsa kao što su Oldsmobile, Buick i Cadillac tada prolazili kroz najbolji period u svojoj istoriji.
Da vam ovako dočaramo situaciju – Pontiac je u 1979. godini isporučio 907.434 vozila, a samo dve godine kasnije, takva brojka se prepolovila. Bile su potrebne drastične promene da se vrati poverenje kupaca.
I jedan od takvih novih automobila je bila treća generacija modela Firebird. Proizvodio se od 1982. do 1992. godine zajedno sa mehaničkim blizancem pod imenom Chevrolet Camaro. Ono što ga je razlikovalo od prethodnika je svakako stil.
Nestao je hrom i ona tradicionalna američka dizajnerska škola. Štaviše, mnogi će reći da je delovao previše futuristički i kao da je došao iz Japana. Firebird je imao svoje momente slave, posebno nakon što se pojavio u legendarnoj seriji nazvanom Knight Rider.
Tamo je Firebird igrao ulogu KITT-a, vozila u posedu veštačke inteligencije i sa samostalnim umom, a izabran je baš zbog svog futurističkog stila. Ne možemo reći da je treća generacija bila neki veliki komercijalni uspeh, ali će 840.669 kupaca odlučiti potrošiti novac na ovaj Firebird tokom deset godina, što je za firmu u krizi, kao što je Pontiac bio, sasvim solidan rezultat.
Ovaj automobil se inače nudio sa nekoliko motora sa četiri, šest i osam cilindara. Najpoželjniji od njih je takozvani 20th Anniversary iz 1989. godine sa kojim je Firebird proslavio dve decenije svog ekstremnog izdanja pod imenom Trans Am. Zapravo nije imao V8 ispod haube kao što bi očekivali već Buickov turbobenzinac sa dva cilindra manje, ali većinu prodatih Firebirda ove generacije je pokretao 5,0-litarski agregat. Baš takav smo i izabrali za današnju pijacu. Napravljen je 1988. godine i do sada je prešao tek 49.600 kilometara.
Pošto pričamo o periodu osamdesetih godina, snaga i nije bila preterano impresivna. Ovaj 5,0-litarski benzinac je razvijao tek 170 „konja“ i maksimalnih 346 Nm obrtnog momenta. Pontiac je nudio i petostepeni manuelni menjač, ali je ovaj primerak sišao sa proizvodne trake sa četvorostepenim automatikom.
Fabričke informacije kažu da ubrzanje od nule do 100 km/h traje 8,3 sekunde uz maksimalnu brzinu od 218 km/h. Spomenućemo da je takvo zadovoljstvo koštalo 11.399 američkih dolara ili 29.584 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca.
Vozilo kao vozilo nema neke posebne karakteristike, pa tako i nije poželjniji paket opreme Trans Am, ali je neverovatno očuvan za svoje godine. Nalazi se u gradu Nju Hamburg unutar američke savezne države Njujork. Ovaj konkretni Firebird poseduje paket nazvan WS6 koji je dodao 16-inčne felne, disk kočnice na sva četiri točka, mali spojler, kožna sedišta i određene modifikacije na račun ogibljenja. Kod sadašnjeg vlasnika je od 1998. godine.
Aukcija je donela osamnaest ponuda, a najviša je iznosila petnaest hiljada američkih dolara.
Zoran Tomasović
(199)
Pontiak je imao klijentelu u najboljim godinama, izmedju 30 i 50! Jos uvek mi nije jasno kako je GMu uspelo da upropasti ovu marku?! Auto na slici je jako lep, moderan i pravi musclecar! Nos mu je malo predugacak, prednja osovina bi mogla da ode 150-200 mm napred. Enterijer deluje jeftino i ni malo privlacno. Cena od 15.000 $ je vise nego povoljna za ovakav auto.
Isto pitanje bi se moglo formulisati i kako je Fiat uspjeo da jednu slavnu Lančiu i ništa manje slavnog Alfa Romea dovode do današnjih dana.? Lančia ne postoji, Alfa tavori.Kako vam to pođe za rukom „majstori“???
Pontiaca su unistile promene u drustvu tokom 1980-ih godina. Ni jedan brend u toj „srednjoj klasi“ nije imao sanse da prezivi posle 1980-ih godina – ni Pontiac ni Oldsmobile ni Mercury ni Buick (Buicka je zapravo spasila Kina gde je iz nekog razloga neverovatno popularan).
Mislim da je presudila cijena, kvalitet i novija tehnologija japanskih uvoznih automobila.Tome je kumovala i tromost ovih proizvođača na promjene.
Japanci su igrali veliku ulogu u tome da se trziste bas promeni. Japanci su zbog trgovinskog dogovora izmedju SAD i Japana imali ogranicen broj vozila koliko smeju da uvezu. Mislim da je bilo 1,8 milion godisnje, ali nemoj da me drzis za rec. I da bi im se isplatio uvoz u Ameriku, poceli su da uvoze samo one vece i bogato opremljene modele, ali su takvi automobili opet bili jeftiniji jer su se proizvodili u Japanu gde je radna snaga bila daleko jeftinija. Tako da si odjednom imao Toyotu i Hondu sa daleko vise opreme nego Ford ili Chevrolet, a… Pročitaj više »