Zanimljivost dana: Plymouth Barracuda i Dodge Challenger koje nismo dočekali da vidimo

Ako bismo ikada pravili listu najskupljih američkih automobila u istoriji, šanse su velike da bi na njoj videli modele kao što su Plymouth Barracuda i Dodge Challenger. Neka baš retka izdanja umeju da koštaju i do četiri miliona dolara, što je pomalo iznenađujuće kada znamo da nijedan od njih nije doživeo veliki komercijalni uspeh u svoje vreme.

Barracuda je opstala jedanaest godina, a Challenger svega pet, pre nego što su poslati u penziju. U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo sagledati situaciju o naslednicima koji nažalost nikada nisu dočekali da vide svetlost dana.

Barracuda je zapravo bila prvi takozvani „pony“ automobil, a tek kasnije su usledili Ford Mustang, Chevrolet Camaro, Mercury Cougar, Pontiac Firebird, AMC Javelin i drugi. Međutim, dok su se rivali potrudili da sakriju svoju vezu sa jeftinijim četvorotočkašima na kojima su bili zasnovani, Plymouth je uzeo model Valiant, na njega dodao produženi krov i nazvao ga imenom Barracuda.

Prodaja je naravno izostala, da bi korporacija Chrysler krajem šezdesetih godina prošlog veka investirala poveće sume novca u novu platformu E-Body na kojoj su debitovali Barracuda i mehanički blizanac Dodge Challenger 1970 godine.

Nažlost, pojavili su se u prodaji baš u vreme kada su usledili novi zakoni na račun izduvnih gasova, bezbednosti i cena usluga osiguravajućih kompanija, pa ni oni nisu opravdali očekivanja. Kada je proizvodnja E-Body okončana 1974. godine, tržište je bilo sasvim drugačije, pa su neki rivali nestali, a oni drugi su bili samo senka svojih prethodnika. Primera radi, Mustang za 1974. godinu se nije nudio sa motorom sa osam cilindara, dok je najmoćniji „šestak“ razvijao tek 105 konjskih snaga.

Ali ono o čemu se malo zna jeste informacija da je korporacija Chrysler zapravo krenula da radi na naslednicima nedugo nakon što su modeli vezani za E-Body debitovali tokom 1970. godine.

Plan je zahtevao da nova generacija bude predstavljena pet godina kasnije i da se u većoj meri fokusira na luksuz prestiž, završnu izgradu i „civilizovanost“ umesto sirove snage prethodnika. Detalje je otkrio stilista Karl Kameron u svojoj knjizi i za neuspehe će kriviti „glavonje“ u samoj firmi kojima je bilo bitnije da se prošire u Evropi umesto da investiraju novac na američkom tlu.

Na priloženim fotografijama možemo da vidimo neke od ideja. Primetićemo da je prednji deo prototipova bio značajno aerodinamičniji i u nekim slučajevima imao skrivene farove. Sa zadnjim delom se nije previše eksperimentisalo i u velikoj meri je ličio na prethodnike.

Postavljalo se samo jedno pitanje, a to je na kojim modelima bi bio zasnovan. Kada znamo da tržište sportskih automobila nije bilo preterano veliko u navedenom periodu, šanse su velike da bi bilo nužno da pozajme platforme sa nekog drugog koncepta. Chrysler je u spomenuto vreme radio na paru noviteta koji će kasnije debitovati pod imenom Plymouth Volare i Dodge Aspen, ali će oba imati dosta opoziva i biti generalno na našem glasu po pouzdanosti.

Zatim, Kameron kaže da se ni inženjeri dve firme unutar iste korporacije nisu mogli složiti u kom pravcu će projekat da ide. Dodge je smatrao da bi Challenger trebalo da bude veći i širi, da bi se opravdala i drastičnija cena, što se inženjerima Plymoutha nikako nije dopalo.

Čak i da jesu ugledali serijsku proizvodnju, bili bi samo senke svojih predaka pošto su spomenuti Volare i Aspen nudili samo nekoliko „osmaka“ u izboru. Najmoćniji od njih je bio onaj radne zapremine 360 kubnih inča (5,9 litara) sa samo 170 konjskih snaga.

Za kraj, Kameron spominje još jednu situaciju kada su projekti poslati u grad Klivlend da se uvidi reakcija izabrane publike, a komentari su bili uglavnom negativni. On smatra da su kupci u ovom gradu dosta konzervativni i da bi reakcije bile mnogo pozitivnije u Los Anđelesu.

Bilo kako bilo, Chrysler je otkazao novu generaciju početkom sedamdesetih godina i nije se orijentisao na ovu kategoriju sve do pre dvanaest godina kada je predstavljen moderni Challenger. Tokom kratkog perioda sedamdesetih godina je ista značka iskorišćena i za prepakovani Mitsubishi Gallant. S druge strane, celokupan brend Plymouth je ugašen nakon 2001. godine, pa i ne možemo očekivati da ćemo ikada više videti Barracudu.

Javnost je u današnje vreme promenjena mišljenje. Jedni smatraju da je novac trebalo da bude potrošen na ekonomičnije automobile koji su dominirali ulicama Detroita u navedenom periodu nakon dve naftne krize, dok će drugi reći kako su Mustang, Camaro i Firebird doživeli „novo ožlvljenje“ krajem sedamdesetih godina, i da je Chrysler propustio zlatnu priliku.

Nažalost, nikada nećemo saznati ko je u pravu, a priložene fotografije nam daju neku generalnu ideju šta je moglo biti.

Zoran Tomasović

(271)