„Ne želim da ga prodam jer ću ga jednog dana restaurirati“

Sjedinjene Američke Države su pune starih klasičnih automobila koji su ostavljeni na trunu i da čekaju bolje dane. U većini slučajeva ih ne dočekaju pošto tvrdoglavi vlasnik ne želi da ih proda i ima dugogodišnji plan da ih restaurira sve dok jednog dana ne premine. Vozila onda zapadnu u ruke pokojnikove porodice koja shvati da je vozilo previše pojela korozija, i da može da se proda samo otpadu po ceni „na kilo“.

Jedan od takvih vozila je primerak iz naše priče. Reč je o modelu Plymouth Barracuda iz 1972. godine sa ipak pozitivnijom sudbinom.

Kategorija „pony“ će biti jako popularna tokom šezdesetih godina prošlog veka sa modelima kao što su Ford Mustang i Chevrolet Camaro, ali je Barracuda zapravo bila začetnik. Predstavljena je 1964. godine i to dve sedmice pre Mustanga.

Konkurenciji je uglavnom duvala u leđa sve do 1970. godine kada je debitovala generacija „E-Body“ zajedno sa blizancem Dodgeom Challengerom. Nažalost, ovo je takođe bio period kada su debitovali oštri zakoni na račun izduvnih gasova i bezbednosti, a naslućivala se i naftna kriza, pa kupci nisu reagovali onako kako je Plymouth želeo.

Takozvani „big block“ motori radne zapremine 426 kubnih inča (7,0 litara) i 440 kubnih inča (7,2 litre) su nestali nakon 1971. godine, pa se Barracuda mogla naručiti samo s manjim benzincima tokom naredne tri godine. Ostatak sveta će ih sigurno videti kao glomazne, ali za američke standarde zapravo i nisu bili toliko veliki. Njihova snaga je bila poprilično smešna za radnu zapreminu.

Primera radi, bazni V8 je razvijao svega 150 konjskih snaga iz radne zapremine 318 kubnih inča (5,2 litre), sledio ga je onaj zapremine 340 kubnih inča (5,6 litara) sa 240 „grla“, a u vrhu se nalazio benzinac zapremine 360 kubnih inča (5,9 litara) i 245 „konja“. Svega par godina ranije su bili daleko moćniji, ali zbog spomenutih zakona na račun izduvnih gasova, bilo je potrebno značajno smanjiti kompresiju motora.

Plymouth je prodao samo 18.490 primeraka Barracude te 1972. godine, od čega je 7.828 jedinica bila u konfiguraciji ‘Cuda. Ova značka nije bila skraćenica od reči Barracuda već je označavala da je reč o sportskoj verziji sa moćnijim motorom i luksuznijim enterijerom.

Tek 1972. godine ‘Cuda nije imala moć kao ranije, ali je i dalje pružala standardnih 240 konjskih snaga i dizajn kome se javnost i danas divi. Oko polovine spomenutih ‘Cuda je pružala i četvorostepeni manuelni menjač, a manje od 500 jedinica je naručeno u crnoj boji. Tako da pronaći dva takva primerka u šumama američke savezne države Virdžinije je svakako nešto što se ne dešava svaki dan.

O njima se ne zna mnogo, osim dostupnih onih generalnih informacija. Vlasnik je nekada koristio jednu ‘Cudu za ametarsko trkanje na pravcu, a drugu za svakodnevnu vožnju. Onda je ostario i parkirao obe na svom imanju uz već spomenutu priču u duhu „jednog dana ću ih restaurirati“.

Na sreću novih kupaca, Virdžinija ima veoma blage zime pa samim tim vozila ne pokazuju mnogo korozije, barem na karoseriji, ali će šasija definitivno morati biti zamenjena. Nove vlasnike svakako čeka težak posao restauracije, ali ne sumnjamo da će biti vredan kada znamo koliku vrednost klasični modeli Plymoutha danas imaju među kolekcionarima.

Zoran Tomasović

(32844)