Zanimljivost dana: Zagato kao derivat Fiće!?

Kada spomenemo Zagato, verovatno pomislimo na neki skupoceni egzotik prelepog stila, i s mnogo snage. Naravno, sve to s opravdanim razlozima. Slavna italijanska dizajnerska kuća iz Milana je osnovana još 1919. godine i od tada smo mogli da vidimo njene kreacije na raznim modelima kompanija kao što su Fiat, Lancia, Alfa Romeo, Lancia, Ferrari, Maserati, Jaguar, Volvo, Lamborghini i mnogih drugih.

Ali, tokom jednog kratkog perioda sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, Zagato je predstavio model koji svakako nije bio nešto što smo navikli da vidimo od ove dizajnerske kuće. Zvao se Zele i Elcar, zavisno od tržišta, i ukratko ćemo ga analizirati u ovom izdanju zanimljivosti dana.

Kao što nam je poznato, period ranih sedamdesetih godina je doneo veliku naftnu krizu uzrokovanu ratom na Bliskom istoku. Ne samo što su cene benzina skočile u velikoj meri preko noći, već takođe mnoge pumpe nisu ni imale „crno zlato“, pa smo videli premijere mnoštva manjih automobila sa obe strane Atlantskog okeana.

Ruku na srce, takvi modeli su postojali u Evropi i ranijih godina, ali su se Amerikanci sreli sa njima tek u ovom periodu. Tada je nekome u Zagatu palo na pamet da bi mali gradski automobil na električni pogon bio idealno rešenje kao alternativa svima onima koji nisu želeli da troše novac na pumpama.

Izbor imena je pao na Zele dok je određeni broj primeraka uvezao i u Sjedinjene Američke Države pod imenom Elcar, što je bila skraćenica za „electric car“. Dok bi neki drugi proizvođač odbio da stavi svoju značku, iz straha što bi uništio imidž onih skupljih modela, Zele je uvek sa ponosom nosio ime Zagata i bio je često reklamiran u medijima.

U razvoju ovog mališana, kompanija je preuzela jedan drugi legendarni gradski model za osnovu. To je Fiat 500, sa kog je zadržana samo šasija, a onda su na nju ugrađena viša skoljka razvijena od plastike ojačane staklenim vlaknima. To je u dodatnoj meri oslobodilo više prostora za vozača i jednog putnika, pošto je Zele imao samo dva sedišta.

Lokacija gde su se nalazila zadnja sedišta na Fiatu je iskorišćena za motor i baterije, dok prtljažnik praktično nije ni postojao. Automobil je bio dugačak nešto više od dva metra uz širinu od 1,3 metra i visinu od 1,6 metara, a masa je iznosila relativno visokih 495 kilograma.

Spomenućemo da model 500 nije bio jedini Fiat koji je Zagato „očerupao“ ovom prilikom, pošto su i određene komponente ogibljenja pozajmljene, „ukradene“ s modela zvanog Fiat 124, a isto se može reći i za svetlosne grupe.

Za mehaniku se postarala firma Marelli i razvijao je svega 0,15 konjskih snaga. Radi poređenja, to je slabije nego moderni usisivači, doduše sa značajno većim obrtnim momentom. Maksimalna brzina je iznosila 40 km/h, a sa jednim punjenjem baterije je mogao da pređe 80 kilometara.

Zatim bi bilo potrebno između osam i dvanaest sati da se baterije napune na kućnom punjaču. Zele je imao trostepeni menjač, a ako je vozač želeo da ide u rikverc, morao je da koristi posebnu polugu u enterijeru. Postoje i priče da je postojao i dvostruko moćniji agregat koji bi povećao maksimalnu brzinu na 48 km/h, ali ovaj mališan je toliko slabo dokumentovan da informacija nikada nije potvrđena.

Proizvodnja će trajati od 1974. do 1976. godine, a u tom periodu Zele će pronaći oko 500 kupaca. Nismo sigurni koliko je koštao na Starom kontinentu, dok su Jenkiji morali da izdvoje 6.430 dolara (oko 32.670 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca). Svakako visoka cifra kada znamo da su popularni gradski automobili kao što su Volkswagen „Buba“ ili Ford Pinto bili oko tri puta jeftiniji, pa nas ne iznenađuje što je Zele zakazao kod kupaca.

Na prvi pogled je svakako bio jedan u moru sličnih modela koja su razvile kompanije koje su želele da iskoriste krizu i da profitiraju na nećemu novom. Zagato ga se sigurno neće danas sećati, ali u svoje vreme je bio bitniji za firmu nego saradnja s bilo kojim zvučnim partnerom.

Zoran Tomasović

(1825)