Zanimljivost dana: Kada je potezanje pištolja rešilo pitanje ko će na čelo Forda

Da, dobro ste pročitali. Ford, brend koji je „postavio Ameriku na noge“ i omogućio svakom Jenkiju da poseduje lični prvi automobil, se nalazio u tolikom rasulu tokom Drugog svetskog rata da niko nije bio siguran da li će uopšte nastaviti sa poslovanjem kada ratne godine budu okončane. Takvoj situaciji su prethodile godine lošeg poslovanja Henrija Forda i ignorisanje izmena na tržištu koje su se dogodile, što je išlo do te mere da je kao svog naslednika izabrao kriminalca bez ikakvog iskustva.

Na sreću firme, i druga strana je imala svog asa, a njegovo ime je Džon Bjugas, bez koga Forda danas možda ne bi ni bilo. Ovo je priča iz 1945. godine kada su dve visoko rangirane osobe unutar kompanije potegle pištolje jedan na drugog u obračunu koji je definisao američku automobilsku industriju.

Većini nas je Henri Ford poznat po Modelu T i tada nečuvenoj dnevnici od pet američkih dolara (više nego dvostruko više u poređenju sa najbližim konkurentom), ali je istovremeno imao i svoju mračnu stranu. Bio je otvoreni rasista, kasnije podržavao i Adolfa Hitlera i nikako nije mogao da se pomiri sa modernim dešavanjima u pogledu načina života koji je pogodio Ameriku tokom dvadesetih godina prošlog veka.

Primera radi, njegovi radnici stariji od 22 godine su morali biti oženjeni i imati decu, njihove kuće su zatim trebalo da budu uredne, deca da redovno idu u školu i da budu zdrava, cela porodica je morala nedeljom ujutro biti u crkvi.

Dalje, od radnika se očekivalo da obezbede da u njihovoj porodici muž i žena imaju životno osiguranje, a svako konzumiranje alkohola i cigareta je bilo strogo zabranjeno. Štaviše, jedina zabava u njihovom životu je bila ples uz klasičnu muziku i nikako uz onu moderniju kao što je bio tada popularan džez.

Da bi bio siguran da svi zaposleni prate takva pravila, Henri je osnovao posebano odeljenje u firmi nazvano u slobodnijem prevodu „Odeljenje za procenu društvene podobnosti radnika“ (Sociological Department – SD), čiji je posao bio da prave iznenadne posete u kuće zaposlenih u bilo koje doba dana i noći, kako bi proverili da li se poštuju propisana pravila.

Henriju je bila potrebna osoba koja će voditi odeljenje SD, a njegovo ime je Heri Benet. Iako je bio visok svega 168 centimetara, Benet se bavio boksom dok je bio član američke mornarice, a zatim je predvodio lokalne mafijaške grupe po Njujorku.

Nepoznato je kako je Henri upoznao Beneta, a po nekim pričama to se desilo još 1916. godine i tada mu je ponudio da zauzme poziciju telohranitelja u jednoj od fabrika. Benet je vremenom napredovao i do ranih dvadesetih godina je postao veoma blizak saradnik Henrija i predvodnik spomenutog odeljenja SD. Većina zaposlenih nije volela Beneta pošto je koristio agresiju da rešava sve probleme, a pritom nije imao nikakvo znanje u pogledu toga kako voditi firmu ili generalno šta je potrebno da automobil napusti fabriku. Posebno se istakao u borbi protiv sindikata koji su bili Henrijeva najveća noćna mora.

Dok je Benet jačao, Ford je prolazio kroz veoma težak period. Iako su tokom tridesetih godina debitovali neki zaista kultni modeli, posebno oni u periodu od 1932. do 1934. godine, Henri nije razumeo (ili nije želeo da razume) da sve veći broj Amerikanaca ne želi samo jeftini narodni automobil već i stil, snagu, pouzdanost i možda najbitnije od svega – prestiž.

Peh je uglavnom plaćao njegov jedini sin Edsel, koji je bio predsednik Forda na papiru, ali se zapravo jako malo toga pitao. Henri ga je obično sramotio pred svojim kolegama i nikada mu nije oprostio što je insistirao da se penzioniše Model T 1927. godine.

Do početka Drugog svetskog rata Ford je mesečno gubio oko deset miliona dolara (oko 199 miliona „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), a niko u firmi nije znao koliko proizvodnja četvorotočkaša košta i koliko plaća svakom dobavljaču. Firmu je zapravo spasio početak rata, pošto su dobili skupocene državne ugovore, ali do 1943. godine Ford je imao novi problem. Naime, Edsel je preminuo, a stariji Henri je tada imao već 80 godina, pa se otvorila priča o tome ko će biti prvi čovek kompanije.

Tu spomenuti Benet dolazi u centar pažnje pošto je Henri insistirao da bude promovisan. S druge strane, Fordova familija (u čijem kompletnom vlasništvu se kompanija još uvek nalazila) je želela Edselovog najstarijeg sina Henrija II, koji se tada još uvek bio u američkoj mornarici i borio se protiv Japana na Pacifiku. U želji da ne vidi sina kako završava istom sudbinom kao muž, Edselova udovica Elenor je zapretila da će prodati svoj deo vlasništva u kompaniji čime Fordova familija po prvi put ne bi imala kompletnu kontrolu.

Henri je popustio, ali je problem i dalje ležao u spomenutom Benetu. Niko nije ni očekivao da će se pomiriti sa otkazom, ali istovremeno niko se nije ni usudio da mu saopšti vest iz razloga što je Benet u svojoj kancelariji čuvao veliku količinu oružja.

Tada u celu priču stupa spomenuti Džon Bjugas. Stigao je u Ford početkom četrdesetih godine nakon dugogodišnjeg iskustva rada u FBI, a zaposlio ga je baš Henri radi bezbednosti svoje familije. Bjugas je brzo postao blizak prijatelj sa Edselom i mnogo ga je pogodila njegova prerana smrt, pa je samim tim prihvatio odgovornost da zaštiti Henrija II od svih neprijatelja.

A u navedenom periodu nije imao većeg neprijatelja od Beneta, koji je odbijao da se povuče i da napusti firmu. Bjugas biva taj koji će uručiti otkaz Benetu, a zatim se uputio u njegovu kancelariju. Tu ga je dočekao Benet sa pištoljem u ruci, ali se Bjugas nije dao iznenaditi i takođe je izvadio svoj revolver. Kako je tekao njihov razgovor je misterija do današnjeg dana, ali Benet je navodno rekao da je radio za Henrija više od dvadeset godina i da Henri II ne zaslužuje da predvodi firmu koju nije izgradio. Bjugasov odgovor je bio da je Benet razlog za probleme u Fordovoj porodici i da mu preporučuje da spusti pištolj jer ispred njega stoji dugogodišnji FBI agent koji neće promašiti.

Taj dan je bio poslednji za Beneta u kompaniji i posle toga se povukao i uglavnom živeo mirnijim životom. S druge strane, Bjugas je napredovao sve do pozicije potpredsednika, pre nego što je napustio firmu 1968. godine. Njegovo najpoznatije delo je model Cortina, koja se prodavala veoma uspešno u Velikoj Britaniji.

Henri II je brzo preporodio posrnulog giganta i do 1949. godine Ford je opet bio profitabilan, posle čega su usledile možda najbolje godine kompanije u istoriji. I ko je onda najbitniji čovek u istoriji Forda? Henri, koji ga je izgradio? Henri II, koji ga je preporodio? Neko treći?

Pa mnogi će reći da ta zasluga pripada Džonu Bjugasu koji je preoteo kontrolu nad grupacijom od bivšeg kriminalca i to baš onako kako bismo videli u kaubojskim filmovima o divljem zapadu.

Zoran Tomasović

(1284)