Zašto su sovjetski mehaničari uvek u džepu nosili najjeftiniji karmin?

Sovjetski automobili, u kombinaciji s tradicionalnim problemima u snabdevanju raznovrsnim potrepštinama, pa tako i rezervni delovima u toj velikoj državi, zahtevali su od vlasnika i mehaničara, ne samo visok nivo sposobnosti i znanja, već i ogromne doze snalažljivosti. Sve to je bilo nužno ako se mislilo da se vozilo nekako popravi. Pored komponenti, neretko su nedostajali i adekvatni alati. Zato su današnje knjige pune „fora i fazona“ ruskih majstora mehanike!

Legende o univerzalnoj pouzdanosti i širokoj dostupnosti sovjetskih automobila, bile su ništa drugo do baš to – legende. Boljem funkcionisanju automobila uveliko je doprinosila obzirna vožnja, dok je za dugotrajnost vozila od velikog značaja bila umerena, da ne kažemo skromna kilometraža. I opet, uprkos svemu tome, popravke su bile nužne i učestale.

Sovjetska privreda jednostavno nije imala vremena da se bavi pitanjima kvaliteta, a poznato je da su komunistički lideri bili fokusirani na ispunjenje normi i planiranih kontingenta gotovih proizvoda, što je bilo opredeljeno petogodišnjim planovima, takozvanim petoletkama. Dakle, fokus je bio na kvantitetu, na količinama, a ne na kvalitetu proizvoda. Dodatno, svi su želeli da imaju automobil, na isporuku istog se čekalo u redovima, a „gvozdeni konj“ se dobijao jedino uz posed odgovarujućih bonova. Onda možete poverovati i da se niko nije obazirao na takve hirove kakvim bi bili okvalifikovani pokušaji da se dobije odgovarajuća verzija, konfiguracija ili boja karoserije.

Usluga je bila još i grđa. Popravka automobila u godinama zrelog socijalizma se u osnovi razlikovala od onog što se danas pod tim pojmom podrazumeva. Nedostajali su rezervni delovi, a i kada bi ih bilo, oni su bili lošeg kvaliteta pa su majstori često morali da budu mađioničari.

Pravi merak je bilo kada mehaničar u ruke dobije pravi deo, pa čak i ako je on sadržao izvesne nedostatke, to se rešavalo na licu mesta. Bila je i poznata filozofija koja je tada vladala, a ona je podrazumevala da delovi koji ne prolaze (kakvu-takvu) „kontrolu kvaliteta“ bivaju prosleđeni u odeljenje rezervnih delova. Tako je bilo puno komada komponenti koje su bile zakrivljene, zalomljene ili na drugi način oštećene.

Na primer, današnji majstori bi se samo zgledali u situaciji u kojoj su se onovremenske kolege često nalazile. Recimo, kako sastaviti glavni par na zadnjoj osovini Volge ili Moskviča, tako da se zupčanici savršeno uklapaju? Ili, još teže, srediti menjač na Nivi ili LuAZ-u? Da podsetimo da u to doba nije bilo posebne opreme, a greška u detaljima je bila po pravilu velika.

U te svrhe majstori su koristili najjeftiniji ruž za usne, a on ne sadrži nikakve hemikalije – i dalje ga razmazuju po licu – prilično je čvrst pa se zadržava na mestu gde je namazan i ne zahteva posebne formulacije za uklanjanje. Nanošenjem karmina na jedan od zupčanika ili zvezda, možete proveriti tačnost artikulacije jednostavnim sklapanjem i okretanjem mehanizma.

Isti metod je, inače, korišćen za uklapanje delova karoserije. Nakon što ste zamazali kontroverzno područje karminom za usne, možete videti da li postoji „kontakt“ bez čekanja da se boja ili plastika izgrebu ili istroše. Nakon što se uverite da se delovi uklapaju u željeni razmak, to jest zazor, ruž se jednostavno može obrisati krpom. Nisu bili potrebni nikakvi rastvarači ili druga sredstva za čišćenje koja mogu izbrisati boju ili ostaviti mutnu mrlju.

Atmosfera je doprinela nastanku ogromnog broja trikova i razvoja koji su olakšavali rešavanje svakog problema. Vlasnici ovog znanja bili su bukvalno „zlata vredni“. Iskusan i praktičan mehaničar, sposoban ne samo da zameni, već i da popravi sklop po najnižoj ceni, obezbediće sebi egzistenciju u svakom trenutku. Danas se, inače, sudbina majstora u tom smislu uopšte ne razlikuje od prošlosti, odnosno vredni i sposobni, biće izvanredno plaćeni, ali nikada više neće morati da budu kreativni kao što su bili onovremenski mehaničari.

AutoRepublika

(9232)