Zašto se meri i prikazuje podatak o ubrzanju, baš od 0 do 100 km/h?

Vrednost koja se dobije očitavanjem količine utrošenog vremena prilikom ubrzanja vozila iz mesta do 100 km/h je jedna od najvažnijih informacija koja se može pročitati u tehničkim specifikacijama, a što posebno važi u pogledu rasuđivanja o performansama vozila. Međutim, da li ste se ikada zapitali zašto se meri vreme unutar granica  0-100 km/h, a ne neko drugo vreme. Pokušaćemo da odgovorimo.

Svi smo mi navikli da poredimo automobile po tome koliko brzo su u stanju da iz mirovanja dobace do „stotke“. Kao što znamo, ova brojka se izražava u sekundama, a na pitanje zašto se sekunde mere u intervalu od nula do sto kilometara na čas, mnogi odgovaraju da je izbor pao baš na taj raspon zbog okruglih cifara. Očigledno je da su ovi ljudi u pravu, ali samo delom. Pre nego što objasnimo ovo opredeljenje da kažemo da nije referentno samo vreme od 0-100 km/h, već se sve češće koristi i odrednice od 0-50 km/h, 0-200 km/h, pa čak i od 0-300 km/h, u slučaju superautomobila.

Činjenica da su u pitanju sve „okruglo“ definisani limiti, samo delimično objašnjava njihov izbor. Istina je da je istoriji automobilske industrije, s najviše stranica (barem u onom prvom delu) doprinela amerčka strana. Stoga, imperijalni sistem je u praksu doneo merenje vremena potrebnog da vozilo ubrza od nule do 60 milja na čas. Tu je sve i počelo, a Evropljani su samo malo prilagodili formu ove odrednice, zaokružujući brzinsku granicu na okruglih 100 km/h (60 mph prevedno na „naš jezik“ znači približno 96,6 km/h).

Malo je onih Amerikanaca kojima je poznato da je merenje ubrzanja ustoličeno kao, čini nam se svevremenska praksa, od strane automobilskog novinara, a ne od strane samih proizvođača. Zapravo, prvo očitavanje vremena potrebnog za ubrzanje od 0-60 mph je izvršio naš kolega s one strane Atlantika, čovek po imenu Tom MekKejhil iz časopisa Mechanix Illustrated. Broj u kom je objavljena ova informacija je izašao tokom četrdesetih godina prošlog veka. Kao i kod nas, podatak o ubrzanju je jedan od krucijalnih i u Severnoj Americi, s tim da se odrednica u miljama koristi i u još nekim zemljama koje su zadržale imperijalni sistem merenja.

Pošto smo identifikovali osobu koja je utemeljila vrednost od 60 mph, jednako je važno znati zašto je izabrana baš ta, a ne neka druga granica. Ovde se već mišljenja razlikuju, a niko se nije setio da pita Toma MekKejhila o tome kojim se razlozima on rukovodio pri izboru limita za očitavanje ubrzanja.

Jedno od najuverljivijih obrazloženja u pogledu toga zašto baš 60 mph se tiče veze, očigledne u imperijalnom sistemu, da se jedna milja prevali po minutu (60 milja u 60 minuta, to jest sat vremena). Ta vrednost je u ono doba bila smatrana magičnom, posebno zato što nije bilo puno modela koja su tokom četrdesetih godina prošlog veka bili u stanju da to postignu. Naravno, ubrzanje automobila nije konstanta, niti je linearno, pa „jedna milja po minuti“ ne govori ništa o ubrzavanju, već ponajpre o brzini.

Druge pak priče govore o tome da je 60 mph bio onovremenski brzinski limit na američkim autoputevima. Danas su pak granice, zavisno od federalne jedinice Amerike, postavljene na 55 mph, 65 mph ili pak 70 mph. Kao što vidite, nigde nije ograničene brzine kretanja postavljeno baš na 60 mph. Nažalost, nije moguće tačno odrediti koji odgovor je najpouzdaniji, ali čini se da u svakom ima dela istine.

(6348)