Zanimljivost dana: Ovo je najskuplji automobil na svetu… Ako ga pronađete

Ah ti automobili … Svaki put kada čujemo da je neki od njih oborio rekord, i da je prodat za rekordnu sumu novca pitamo se šta je to toliko posebno na njemu zbog čega bi vredeo više nego što je godišnji budžet nekih država. Ali, cena je onolika koliko je kupac spreman da plati, pa je obično potrebno pravo mesto i vreme da rekordi ponovo budu oboreni.

U većini slučajeva, ključni razlog milionskih iznosa leži u retkosti automobila, ili možda pak u njegovim sportskim uspesima, a nije raritet i da to bude slučaj, zato što ga je u prošlosti posedovala neka slavna ličnost.

Na trenutnoj listi najvrednijih četvorotočkaša koji su promenili vlasnike, uglavnom možemo da vidimo Ferrarije. Štaviše, italijanski gigant zauzima šest od prvih sedam pozicija, a predvodi ga model 250 GTO iz 1962. godine za koji je novi vlasnik platio čak 48,4 miliona američkih dolara pre tri godine. Na drugom mestu je identičan model (ali sa drugim brojem šasije) sa cenom od 41,1 miliona dolara, dok je „bronzana modelja“ pripala Ferrariju 335 S iz 1957. godine za kog je novi vlasnik izdvojio 35,7 miliona najmanjih zelenih novčanica.

Ali sve spomenute brojke deluju kao „sića“ u poređenju sa jednim automobilom čija se vrednost procenjuje na čak 114 miliona dolara. Doduše, brojka zapravo zavisi od jednog veoma bitnog uslova, a on je onaj da neko prvo mora da pronađe takav automobil. Reč je o Bugattiju Type 57 sa brojem šasije 57453 koji je poslednji put viđen još davne 1938. godine. Ali, krenimo redom…

Bugatti se tokom svoje bogate istorije mogao pohvaliti velikim brojem legendarnih automobila, ali niti jedan od njih nije stekao slavu kao što je to uspeo Type 57. Proizvodio se od 1934. do 1940. godine i u tom periodu je pronašao 710 mušterija.

Svaki od njih je dizajnirao Žan Bugati, sin osnivača kompanije Etorea, a posebnu pažnju je privukla verzija nazvana Atlantic Coupe. Samo četiri primerka su napustila fabriku, od čega je sudbina troje njih poznata, a ako neko bude uspeo da pronađe preostali model, Bugatti smatra da bi njegova vrednost mogla da iznosi čak 114 miliona dolara.

Početkom tridesetih godina prošlog veka Žan je lično dizajnirao svaki od spomenutih primeraka modela Type 57. a prodavao se sa standardnom i niskom šasijom. Iz tog razloga, služio je kao baza za mnogobrojne različite verzije, od trkačkih, luksuznih pa sve do onih za izložbe.

Tokom 1935. godine svetlost dana je ugledao koncept koji se zvao Aerolithe, a njegova školjka je razvijena od novog materijala nazvanog Elektron. Reč o kombinaciji megenzijuma i aluminijuma koji se uglavnom koristio u izradi aviona, čime je bio lagan i čvrst.

Sa loše strane, Elektron je izuzetno težak za rad, pošto ga je nemoguće zavariti, pa možete zamisliti koliko je razvoj Aerolithea bio težak. Ovaj koncept je zatim poslužio kao baza za serijski model Aero Coupe, ali je ime u poslednjem momentu promenjeno u Atlantic, nakon što je Žanov blizak prijatelj poginuo u avionskoj nesreći kada je pokušavao da preleti Atlantski okean.

Prvi primerak (broj šasije 57374) je napustio fabriku u septembru 1936. godine i isporučen je britanskom plemiću Viktoru Rotšildu. Pokretao ga je 3,3-litarski benzinac u konfiguraciji sa osam linijskih cilindara koji je razvijao 175 konjskih snaga. Britanac ga je vozio do 1939. godine, a onda ga je iznenada prodao kada se motor pokvario.

Type 57 je je uvezen u Ameriku posle Drugog svetskog rata, a 1971. godine je ponovo prodat za 59 hiljada dolara (oko 381 hiljadu „zelembaća“ u današnjoj vrednosti) što ga je u tom momentu učinilo najskupljim četvorotočkašem na svetu.

Drugi model (broj šasije 57473) je imao dosta mračniju istoriju, i njegov originalni vlasnik je poginuo u Drugom svetskom ratu, da bi naredni stradao u saobraćanoj nesreći kada je voz udario u Bugatti. Vlasnik ga je prodao otpadu, ali pre nego što je završio pod presom kupio ga je kolekcionar, koji je proveo narednih četrnaest godina u pokušaju da ručno napravi svaki oštećeni deo. Danas se nalazi u privatnom vlasništvu u Španiji.

Poslednji Atlantic čija je sudbina danas poznata (broj šasije 57591) je proizveden za britanskog advokata i tenisera Ričarda Popa, a isporučen je u maju 1938. godine. On ga je zadržao preko trideset godina i u posleratnom periodu zatražio od Bugattija da ugradi kompresor. Od tada je promenio nekoliko vlasnika, a do današnjeg dana se smatra kao primerak sa najvećim brojem originalnih delova od sva tri Atlantica.

Za našu priču je ipak najzanimljiviji onaj izgubljeni primerak sa brojem šasije 57453. Reč je o drugom proizvedenom primerku, što nam govori da je napustio fabriku kao Aero Coupe i da je tek kasnije preimenovan u Atlantic, a Žanu je isporučen u oktobru 1936. godine. Zapravo, pre toga je kompletan automobil podat grčkom vozaču Niku Embirikosu, a ovaj je zadržao samo šasiju i vratio školjku francuskoj firmi, koja je postavila na novu šasiju pod spomenutim brojem 57453.

Ovaj konkretni model je takođe bio poznat pod nadimkom „La Voiture Noire“ ili u prevodu „Crni automobil“ i jedini je Aero/Atlantic koji je napusio fabriku sa kompresorom. Ta intervencija je podigla snagu na 200 „grla“ i omogućila je dostizanje maksimalne brzinu od preko 200 km/h.

Žan je koristio ovaj konkretni primerak za promocije na Salonima automobila u Parizu i Lionu, ali i za ličnu vožnju. Zanimljiv je podatak da nikada nije registrovan, pa je zapravo nepoznato ko je bio njegov lični vlasnik. Lako bi bilo zaključiti da je to porodica Bugatti, ali postoje priče da je poklonjen profesionalnom vozaču Robertu Benostinu, koji je sa francuskom ekipom pobedio na nadmetanju 24 sata LeMansa 1937. godine.

E sad, ovo je teritorija gde je istorija jako mutna, a Bugatti kaže da je sudbina „Crnog automobila“ nepoznata posle 1938. godine. Na internetu se mogu pronaći priče da je Benostini poklonio Atlantic svom prijatelju i takođe profesionalnom vozaču Vilijamu Grover-Vilijamsu, a da ga je ovaj vratio fabrici kada je napustio Francusku 1939. godine.

Novi rat je u još većoj meri zakomplikovao dalju priču, pošto neki veruju da je Bugatti zamenio brojeve šasije u nadi da će zavarati naciste o kakvom bogastvu je reč, nakon pada Francuske. Poslednji put se zvanično spominje 18. februara 1941. godine kao jedan od tereta na vozu za Bordo, ali je nepoznato zbog čega se „uputio“ u ovaj grad.

Dva faktora igraju veliku ulogu u tome da nemamo više informacija o ovom remek delu. Kao što smo spomenuli, „Crni automobil“ nikada nije registrovana, pa je nemoguće ući u trag tome šta se dešavalo tokom ratnih i posleratnih godina. Takođe moramo da spomenemo da je jedina osoba koja je (verovatno) znala sudbinu vozila, a to je Žan Bugati, poginuo u avgustu 1939. godine u saobraćajnoj nesreći i da je tajnu poneo sa sobom u grob.

Sama finansijska situacija unutar firme nije bila baš najbolja i ne možemo da krivimo kompaniju što nije baš najbolje dokumentovala svaki detalj.

Tako da na kraju balade, postoje dve realne opcije. Prva od njih da je „Crni automobil“ uništen tokom rata, od strane nacista ili možda nekoga ko nije znao šta ima u rukama. Nadamo se da je ona druga priča istinita, a to je da se Atlantic sa brojem šasije 57453 krije u nečijoj garaži pod nekoliko centimetara prašine i da ćemo jednog dana dočekati da ga ponovo vidimo.

Zoran Tomasović

(9662)