Zanimljivost dana: Ford Supervan (VIDEO)

Period šezdesetih godina prošlog veka je doneo marketing strategiju „Pobedi u nedelju, prodaj u ponedeljak“. To znači da proizvod koji je bio uspešan u profesionalnom auto-moto sportu ima velike šanse da pronađe kupce narednog dana, pa su mnogi proizvođači često izbacivali specijalne verzije svojih modela.

U navedenom periodu, teško da je postojao veći tim u auto-moto sportu od Forda. Predsednik američkog giganta Henri Ford II je investirao velike sume novca koje su rezultirale pobedama, u praktično svakom takmičenju, a vrhunac je stigao na čuvenoj trci 24 sata LeMansa gde je model GT40 slavio čak četiri puta.

Dok je proizvodnja performantnih verzija putničkih automobila bila relativno bezbolan proces, Ford je takođe bio veliko ime i u klasi komercijalnih vozila. Ni tu nisu izostale verzije performantnih modela, posebno s modelom F-100 XL u Americi, ispod čije haube se našao identičan V8 agregat kao onaj na spomenutom vozilu GT40.

Situacija je bila nešto drugačija u Evropi, gde je zapremina motora igrala veliku ulogu u visini troškova osiguranja i registracije. Iz tog razloga, komercijalna vozila gotovo da nisu ni privlačila pažnju, sve do pojave Forda Transita 1965. godine.

Njegov prethodnik Thames 400E je danas uglavnom zaboravljen i s lakoćom je gubio prodajni rat od rivala, ali su se nemačka i britanska divizija kompanije dosetile da iskoriste bazu automobila za komercijalni kombi i kao rezultat takve promisli je nastao Transit. On je bio veći od Thamesa, ali je pružao sportsko ogibljenje i moćnije agregate, po čemu u vožnji nije delovao kao tipično komercijalno vozilo. Jedan detektiv će kasnije izjaviti da je Transit učestvovao u 95% pljački banaka u Velikoj Britaniji.

Prodaja je startovala veoma obećavajuće i Transit je uskoro kontrolisao oko 20% tržišta svih komercijalnih vozila u Evropi. Ford je postepeno povećavao zapreminu motora, a vrhunac je stigao dodavanjem 3,0-litarskog benzinca. Ipak, do ranih sedamdesetih godina prošlog veka je postalo jasno da je ovom kombiju potreban jači marketing pa je kontaktirana britanska firma Terry Drury Racing i odobren budžet za specijalnu verziju Transita.

Trkačkom timu je isporučena i šasija jednog od primeraka GT40, koji je ranije služio kao test vozilo u pripremama za LeMans, kao i školjka fabričkog kombija. Iz Amerike je stigao i moćni 5,0-litarski agregat firme Gurney-Weslake s 435 konjskih snaga, a tim ga je postavio centralno, odnosno u pod Transita.

Iako je konačan proizvod možda delovao smešno, posebno sa pneumaticama izbačenim sa strane, s mehaničke strane niko nije mogao da pronađe manu. Tu su bile i disk kočnice, nezavisno vešanje, petostepeni manuelni menjač i izduvni sistem koji se mogao čuti kilometrima daleko.

Premijera Supervana je usledela početkom 1971. godine na stazi Brands Hatch gde je test vozač uspeo da dostigne maksimalnu brzinu od 240 km/h. On će kasnije izjaviti da je potencijal bio još veći, ali da se pri većim brzinama prednji deo kombija počeo dizati u vazduh pa nije smeo da ga potera do maksimuma.

Ford će nastaviti da koristi Supervan za promocije sve do kasnih sedamdesetih godina, a nepoznato je šta se sa njim desilo nakon toga. Neke priče kažu da je šasija iskorišćena za druge trkačne modele, a druge da je kompletno uništen. Naravno, postoje i oni koji veruju (ili bolje da kažemo „nadaju se“) da je kompletno vozilo još uvek funkcionalno i u celosti se krije u nečijoj garaži.

Naslednik Supervana je bio Supervan 2 i debitovao je 1984. godine. Ovaj put Ford nije želeo tešku čeličnu školjku već je razvio potpuno novu karoseriju od laganih materijala kao što su plastika ojačana staklenim vlaknima i aluminijum. Ona je takođe bila postavljena niže u poređenju sa serijskim modelom i pružala veliki broj aerodinamičnih detalja.

Ovaj put je šasija preuzeta sa Fordovog trkačkog modela C100, a kompletan agregat je razvio Cosworth, zapremine 3,9 litara i 590 „konja“. Ni ovaj put nije izostao zvuk trkačkih automobila, a na stazi Silverstone Supervan 2 je uspeo da razvije maksimalnih 278 km/h. Karijera ovog modela je bila još kraća od prethodnika pa je penzionisan posle svega dve godine nakon što je debitovala treća generacija fabričkog modela. Doniran je britanskom Muzeju Komercijalnih Vozila i tu se nalazio sve do ranih devedesetih godina prošlog veka.

Poslednji Supervan, sada poznat kao Supervan 3, je stigao 1994. godine u čast osveženja treće generacije. Ovaj put kombi nije bio potpuno nov, pa je šasija preuzeta sa Supervana 2 i na njega je instalirana nova školjka. Ona je zapravo bila kraća u poređenju sa serijskom modelom pa je Supervan 3 u stvari bio 7/8 njegove veličine.

Cosworth je ponovo razvio novi agregat  zapremine 3,5 litara sa 650 konjskih snaga. Takav motor je korišćen i u Formula 1 šampionatu i na nekim trkama je pokretao McLarenov bolid, kojim je upravljao Ajrton Sena.

Tokom 2004. godine, Ford je debitovao s novim agregatom zapremine 3,0 litre (260 „grla“), a ideja je nastala iz razloga što je američki gigant želeo da pruži šansu većem broju „običnih smrtnika“ da se nađu za volanom. I pored toga, Supervan 3 je mogao da dostigne 250 km/h, što je i dalje impresivna cifra za jedno komercijalno vozilo, a svake godine je redovni posetilac čuvenog Festivala brzine u Velikoj Britaniji, u mestu Gudvud.

Amerikanci danas mogu da kupe Transit i sa 3,5-litarskim turbo benzincem s 310 konjskih snaga, a njegova ekstremnija verzija se nalazi i u modernom Fordu GT-u. Iz tog razloga, mnogi smatraju ove modele duševnim naslednicima legendarnih Supervanova.

Ford je takođe eksperimentisao i sa mehanikom iz Focusa ST i RS u manjem Transit Connect kombiju, ali na kraju dana nijedan od njih nije privukao jednaku pažnju kao Supervan …

Uživajte u video klipovima.

Zoran Tomasović

(584)