Ispričati priču o Kalabriji nije lako. Ovo je region kontrasta, velike lepote i podjednako veliko nemaštine. Danas je Kalabrija najsiromašnija regija Italije, što se vidi u apsolutno svemu u toj oblasti, no upravo taj nedostatak novca učinio je tamošnje stanovnike duševnijim. Opisati Kalabriju je teško, jer ju je najbolje doživeti.
Kako bi se shvatila kompleksnost ove regije u Italiji, potrebno je zaviriti duboko u prošlost. Kalabrija je bila i ostala raskrsnica puteva. Ona deli istočni i zapadni deo Sredozemlja, kao i severni odnosno evropski deo Mediterana i južni – afrički.
Storia della Calabria
Zbog svog pomenutog položaja, Kalabrija je od davnina bila poželjno mesto za život. U antičko doba, ovaj region bio je deo Magna Grecia, odnosno niz grčkih polisa koji su se formirali na samom jugu Apeninskog poluostrva. Grci su održavali odlične veze sa matičnim polisima, a kao najveći neprijatelj Helena na ovim prostorima javljala se Kartagina.
Nekadašnja feničanska kolonija stekla je veliku političku moć zahvaljujući trgovini i izuzetno snažnoj mornarici, te su ubrzo postali dominantna sila u zapadnom delu Sredozemlja. Grci na Siciliji i Kalabriji dugo su se borili protiv punske moći, te je pomoć Rima u borbi protiv Kartaginjana bila dobrodošla. Nakon tri punska rata, Rimljani su izašli kao pobednici, te su postali nova dominantna sila u tom delu Mediterana. Grčki polisi koji su bili smešteni u Kalabriji polako su padali pod uticaj Rima, neki su osvojeni, drugi su bili pod protektoratom rimske države, dok su treći dobrovoljno pristupili republici.
Ljubitelji istorije znaju koliko je uticaj imala grčka kultura na rimsku, no to je u Kalabriji na još višem nivou. Danas, kalabrijski dijalekt ima primese grčkog jezika, a “odsjaj” helenske kulture vidljiv je duž cele regije. Ovo nije samo posledica uticaja antičkih Helena, već i činjenice da je Kalabrija nakon pada Zapadnog rimskog carstva brzo pala pod vlast Vizantije.
Vizantinci su ovom oblašću upravljali od 6. do 11. veka, uz konstantnu borbu sa arapskim osvajačima. Romejski carevi ulagali su u stvaranje utvrđenja duž obale, potom razvoj putne infrastrukture, ali su izgradili i brojne sakralne objekte. Nažalost, većina crkvi iz tog perioda nije preživelo turbulentnu istoriju ovog regiona, ali danas u Kalabriji i dalje postoje četiri manastira iz vremena vizantijske vlasti na jugu Apeninskog poluostrva. Grci su dakle ostvarili ogroman uticaj na kalabrijski stil života i kulturu stanovništva. Šta više, Grka i danas ima u Kalabriji, postoji nekoliko naselja na jonskoj obali koji pričaju grčkim jezikom.
Vizantince su u Kalabriji nasledili Normani koji će odigrati ključnu ulogu u razdoblju krstaških ratova. Normani su imali velike okršaje sa arapskim gusarima koji su konstantno napadali obalu današnje Italije, te su nastavili da ulažu u građenje i poboljšavanje priobalnih utvrđenja.
Normani su svoje mesto na istorijskoj pozornici Kalabrije prepustili novoj sili u Mediteranu – Špancima. Upravo će Španci biti poslednja velika civilizacija koja će pustiti korene na plodnom kalabrijskom tlu. Za razliku od prethodnih vladara koji su mahom imali dobre odnose sa lokalnim stanovništvom, Španci vladali surovo. Kalabrija je bila opterećena velikim porezima, te su bile česte bune koje su španske vlasti krvavo gušile.
Kalabrija će postati deo ujedinjene Italije 1861. godine, a stanovnici ove regije i dalje se hvale velikim uspesima i žrtvama koje su dali za ujedinjenje.
Istorija Kalabrije i silne države koje su postojale na tom prostoru uobličile su moderne stanovnike te oblasti. Kalabrijci danas važe za ruralne, tvrdoglave i buntovne ljude.
Između siromaštva i mafije
“Što južnije to tužnije” je izreka koja ne važi samo na našim prostorima, isto je u upotrebi I u Italiji. Kalabrija je najsiromašnija oblast Italije, a glavni prihodi stižu od poljoprivrede i turizma.
Kada je reč o poljoprivredi, Kalabrija se ponosi svojim maslinama, potom crvenim lukom od kojeg prave pekmez, ali i bergamota od kojeg se prave esencijalna ulja. Osim toga, bave se i stočarstvom i ovčarstvom, što upućuje da je ovo regija koja živi od proizvodnje hrane. Kalabrijci se ovim posebno ponose, jer kako kažu nema časnijeg posla od proizvodnje hrane.
U potonje sam se uverio i sam. Prilikom kupovine u jednom seoskom marketu, starac koji ne govori engleski i očito vlasnik radnje, rekao mi je “Milano – industria, Calabria – agricultura” dok mi je u kesu kupljenih stvari ponosito (i besplatno) ubacio njihovu, kalabrijsku sortu breskve. Lišena teške industrije, Kalabrija je danas prirodna koliko je to moguće biti.
Upravo ova poslednja rečenica opisuje apsurd tog kraja. Jedan predeo koji obiluje prirodnim lepotama i stanovništvo koje mahom “jedva sklapa kraj sa krajem”. Većina meštana za takvo loše stanje krivi nesposobnu državu, i mada je to delimično istina, postoji i druga strana priče, zvana Ndrangheta.
Ova reč vam verovatno nije poznata, ali u pitanju je najveća i najsnažnija mafijaška organizacija u Italiji. Ruralna sredina, teško prohodan teren i blizina mora uslovili su nastanak i razvoj Ndranghete, koja je danas u Kalabriji daleko moćnija od državne vlasti. Koliko je snažna Ndrangheta svedoči sledećih nekoliko podataka.
U Kalabriji na autoputu ne postoje naplatne rampe, jer mafija ne dozvoljava njihovo postavljanje. Jednostavno, ne žele da im iko kontroliše prevoz tereta. Glavna roba je kokain, koji stiže u luku Đo Tauro, odakle Ndrangheta dalje rastura drogu u ostale delove Evrope. Ova ogranizacija prisutna je u svim sferama života, a za njen glavni grad uzima se Ređo Kalabrija, najveće naselje u ovoj oblasti. Dalje, Ndrangheta je sprečila izgradnju mosta između Kalabrije i Sicilije, jer bi im takav most remetio trgovinu drogom. Većina (ako ne i svi) ugostiteljski objekti u turističkim mestima plaćaju reket Ndrangheti.
To za posledicu ima jednu dobru stvar za potencijalne turiste – nema straha. Jednostavno, mafija nadgleda cela naselja, svaki potencijalni džeparoš biva brzo oteran. Pre svega, jer džeparoši i slične secikese teraju turiste što ne odgovara Ndrangheti iz dva razloga. Prvo, manje turista znači manji priliv novca što je onda i manji reket, i drugo kalja se ugled same organizacije, jer ako neko ko nije član može tek tako džepariti na njihovoj teritoriji, gubi se respekt “običnih” građana. Upravo ti građani danas su rastrzani između nesposobne države i snažne mafije.
Za kraj, valja snagu Ndranghete ilustrovati brojkama. Evropski institut za političke, ekonomske i društvene studije (Eurispes) je 2007. godine izračunao da je ova mafijaška organizacija imala ukupne prihode od 47 milijardi evra, što je tada iznosilo 2,9% od italijanskog BDP-a!
Šta posetiti?
Turistički centri u Kalabriji mahom su smešteni na obali Tirenskog mora. Nekoliko predivnih zaliva dom su velikom broju hotela, a kao glavna atrakcija ističu se tri naselja: Ređo Kalabrija, Tropea i Šila.
Ređo Kalabrija, ili samo Ređo, ujedno je i najveći grad ove italijanske oblasti, ali nije glavni grad pokrajine, ta uloga pripala je Katancaru. Italijanska vlada odlučila je da oduzme Ređu ovu prestižnu titulu pre svega kako bi oslabili tamošnju mafiju, no ta odluka samo je uvećala nezadovoljstvo stanovnika Ređa i njihovu ogorčenost prema vladi u Rimu.
Ređo je smešten preko puta Sicilije i grada Mesine. Samo naselje ima oblik banane, jer se širi duž mora, zato što se nalazi na mestu gde planina Aspromont praktično uranja u more, te je zbog strmog terena nemoguće širiti grad ka unutrašnjosti. Stoga, najveći grad Kalabrije danas broji 350.000 stanovnika, dok cela regija ima 2 miliona žitelja.
Mada sam Ređo ima antičke korene, grad izgleda znatno drugačije nego što se to očekuje. Turista koji prvi put dolazi u ovaj grad očekivaće da vidi veoma stare zgrade, palate i slično, ali je realnost potpuno drugačija. Naravno, tu je stari zamak iz doba vladavine Španaca, kao i ruševine iz antičke prošlosti, ali retkost su zgrade koje su starije od jednog veka.
Razlog tome jeste katastrofalni zemljotres koji je 1908. godine pogodio Ređo. Ono što nije uništio zemljotres, dokrajčio je cunami visok osam metara koji je udario grad nakon zemljotresa. Nakon ove katastrofe grad je potpuno renoviran u modernističkom duhu, te se ulice presecaju pod pravim uglom i u tom delu grada gotovo je nemoguće se izgubiti. Jedan deo ovog novog dela Ređa nosi ponositi naziv “Najlepši kilometar Italije”. Naravno, onaj ko je imao priliku videti i ostatak ove prelepe zemlje videće da je to zaista veoma daleko od najlepšeg kilometra u Italiji, ali i ovaj naziv govori o ponositosti stanovnika Kalabrije, a moglo bi se reći i o svojevrsnom kompleksu koji osećaju prema žiteljima severnog, razvijenog dela države.
U Ređu se nalazi nekoliko muzeja, ali je najimpozantniji svakako onaj posvećen antičkoj istoriji Kalabrije. Tu su smešteni tzv. Riaće ratnici, odnosno dve figure otkrivene u 20. veku koje se i dalje smatraju za najveće arheološko otkriće kada je reč o antici u prethodnom veku.
Interesantno je da je biljka fikus koja je česta u domovima u Srbiji našla svoje mesto u Ređu, ali tamošnji fikusi rastu na javnim površinama, dosežu po 15 metara u visinu, a prečnik stabla često prebacuje i četiri metra.
Tropea je grad postavljen na samoj steni. Veruje se da ga je osnovao sam Herakle, a danas je biser tirenske obale mora. Stari deo grada identičan je slici koju turista stvara u glavi kada pomisli na neko italijansko mesto. Uske ulice, stare zgrade sa oronulim fasadama koje koliko odaju utisak o nemaštini, toliko i doprinose opštem šarmu ovog mesta.
Ispod grada, odnosno ispod stena nalaze se plaže ali i malo poluostrvo na čijem vrhu je izgrađena katedrala. Takav prizor je toliko jedinstven i živopisan da je teško objasniti doživljaj koji vas obuzme kada ugledate tu lepotu.
Šila je malo selo postavljeno uz obalu severno od Ređa. Samo seoce broji svega 4.500 stanovnika, ali je celom dužinom pripijeno tik uz more, tako da naselje broji jedva nekoliko ulica. U takođe uskim ulicama nalaze se kuće koje odišu specifičnim kalabrijskim šarmom koji čini da vreme u ovom selu “stoji”. U Šili je poznat i specijalitet u vidu dezerta, odnosno sladoled u brijoš zemičkama. Ovde ga Italijani jedu kao užinu između dva obroka. Nakon što sam ga i sam probao shvatio sam zašto je toliko debelih ljudi u Kalabriji, ovaj dezert je toliko sladak da je teško uopšte pojesti celu porciju. Ipak, lokalcima to nimalo ne smeta.
Kada je reč o samim plažama, za razliku od Grčke i nekih drugih delova Italije, u Kalabriji ima malo “čuvenih” plaža. Zapravo, svako mesto ima svoju gradsku plažu (od svih mesta koje sam obišao nisam video nijednu da je bila loša), a lokalni stanovnici ipak preferiraju male uvale. Na sve strane postoje uklesane stepenice koje vode do skrivenih uvala, te ko želi uvek može pronaći plažu samo za sebe.
Po Kalabriji je najbolje kretati se vozom. Vozovi su u odličnom stanju, kreću se brzo, redovni su i prilično jeftini. Putevi su u katastrofalnom stanju, jednako (ako ne i lošiji) nego kod nas. Klizišta i rupetine su česta pojava, a bezbednosti u saobraćaju ne doprinose ni tamošnji meštani koji “voze kao ludi”.
Kako je Kalabrija puna kontrasta koji je čine jedinstvenom, tako pored izuzetne prirode i fantastičnog mora stoje ljudski nemar i lenjost. Hajde da ostavimo po strani činjenicu da od 12 do 15h ne radi ništa “jer imaju pauzu za ručak”, ali smeće koje je rasuto po ulicama i svim putevima duž regije je neoprostivo. Tipičan Italijan će često iz svojih kola u Kalabriji samo nonšalantno izbaciti kesu punu smeća, bez ikakvog osvrtanja. Đubre na sve strane je standardna pojava, te sam tako video gomilu smeća ispred zgrade lokalnog parlamenta.
Upravo taj nemar doprinosi lošijem utisku, ali i opštoj opasnosti. Uputite li se ipak lokalnim putevima, na sve strane videćete ostatke požara. Ne, Italijani ne spaljuju smeće, samo ga bacaju gde stignu. Bacaju i mnogo staklenih flaša, te kombinacija jake sunčane svetlosti, stakla i suve trave čini idealnu situaciju za izbijanje požara.
Stoga, vatrogasci se često viđaju kako negde “jure”, dok kalabrijska policija, koja je mahom na platnom spisku mafije, večito negde ide polako, bez velike žurbe.
Hrana
Nezaobilazni deo iskustva u Kalabriji jeste odlična hrana. Kao što sam već rekao, Kalabrija se oslanja na poljoprivredu i turizam, a kako nema teške industrije i velikih zagađivača hrana je veoma kvalitetna.
Osim citrusnog voća kojeg ima na sve strane, tu su i masline koje uz morske plodove i nešto mesa čine osnovu ishrane Kalabrijaca.
Lokalci se “dave” u raznim pastama, a većina stanovnika ima previše kilograma za svoju visinu. Mladi ljudi vode računa o tome šta jedu, dok su stariji vidno zainteresovani samo za klopu, dok ih ostale stvari ne interesuju preterano.
Kalabrijci se ponose svojim ljutim čili papričicama, i jedu ih u velikoj količini. Često za doručak naprave “namaz” od seckanih čilija koje potope u maslinovo ulje. To namažu na hleb i prepuste se uživanju. Inače, ja kao ljubitelj ljute hrane nisam mogao da pojedem više od nekoliko parčića, jer je kalabrijski čili toliko ljut da usne počnu da vas peku čim im primaknete paprika.
Ova čili paprika jedan je od glavnih sastojaka kalabrijske ljute kobasice nduja. Meštani se hvale da takva “hot” ishrana ima efekat vijagre, te da su Kalabrijci “muškarci koji nikad ne zakažu”.
Još jedna znamenitost Kalabrije jesu sabljarke. Ova riba se lovi u Tirenskom moru, a u ponudi je u manjem broju restorana. Oni restorani koji uspeju da obezbede redovan priliv sabljarke u kuhinju obično imaju nacrtanu tu jedinstvenu ribu na početku jelovnika, u obavezno isticanje sabljarke na velikim panoima, zidovima, pa čak i zastavama.
Kako ćemo – lako ćemo
Taj mentalitet stanovnika Kalabrije koji je tipičan za celo Sredozemlje ovde je ipak došao na najviši nivo. U Kalabriji što visi to i otpada. Jednostavno, nemar i lenjost za sve što se ne tiče isključivo pojedinca je na neverovatnom nivou.
Pre nekoliko godina na lokalnom putu došlo je do klizišta. Taj put vodi do jednog od većih turističkih kompleksa. Klizište i dalje stoji, ništa nije urađeno, a po svemu sudeći ni neće biti jer neko za to mora da se pokrene.
Iako se oslanjaju na turizam, glavni turisti su im drugi Italijani, ima u manjem broju Nemaca, Čeha i Slovaka, i naravno ostatak onih koji ovde “zalutaju”. Stoga, radnici u turizmu i ugostiteljstvu govore najčešće samo svoj, italijanski jezik. Engleski vam je beskoristan, jer ga govore samo u Ređu gde je turistička ponuda i najbolja.
U lokalima vam se može često desiti da vas konobar ne vidi, pa vas ne usluži, a nije vas video jer je gledao svoj telefon. I to tako može potrajati i duži vremenski period. Fiskalni račun takođe je retkost, ja ga nisam dobio ni u ogromnom supermarketu.
Doživeti Kalabriju
Opisati verno ovaj region je prosto nemoguće. Na svakog ostavlja drugačiji utisak. Meni je njihova lenjost na momente bila simpatična, dok sam u nekim trenucima bio strašno iziritiran.
Kalabrija je mesto jakih kontrasta, gde su se vekovima sudarale i preplitale civilizacije, gde danas bitku vode država i mafija, gde je siromaštvo veliko uprkos prirodnim bogatstvima. Sve to čini Kalabriju poželjnom destinacijom za one turiste koji žele da iskuse nešto drugačije.
Đorđe Platiša
(3381)
