Nemački automobili – između mita i realnosti

Nemačka automobilska industrija, posebno na balkanskim prostorima, u ravni je božanstva. Bilo da se radi o premijum, velikoserijskim ili sportskim automobilima, „Nemci“ su mnogima neprikosnoveno na prvom mestu.

Šta je ono zbog čega ih ljudi obožavaju, dok ih možda neki drugi (zbog istih stvari) baš nešto i ne vole? Ipak, na umu moramo imati da su Nemci ti koji su praktično izmislili automobil, zar ne?

V12 motor

V8 definitivno „pripada“ automobilskoj kulturi preko „velike bare“, a ukoliko bismo nekome morali da pripišemo najveće zasluge za V12, onda su to nemačke kompanije. Naravno, po moćnim dvanaestocilindrašima u „V“ rasporedu cilindara, poznate su i neke druge marke, kao što su Ferrari, Lamborghini, Jaguar… Ipak, BMW i Mercedes-Benz se ovde nameću kao „glavni“, jer su svetu podarili neke od najboljih, najluksuznijih i s aspekta inženjeringa najusavršenijih motora u istoriji automobilske industrije.

U današnje vreme, V12 motori su dalji nego ikada, i vrsta su u izumiranju.

Ono što je sigurno je da će većina nemačkih V12 modela ostati da žive kao cenjeni klasici, nažalost dostupni samo za kolekcionare dubokih džepova.

Dizel motori

Da spojimo prethodno poglavlje s ovim? Tu na scenu stupa Audi sa svojim V12 turbo dizelom koji je u R10 TDI trkaču „žario i palio“ u Le Manu, a našao se i u serijskom izdanju u moćnom Q7.

Čuvene po svojoj efikasnosti, dizel motore su usvojili i s pažnjom negovali i BMW, Mercedes i naravno Volkswagen. Najmanji, radne zapremine od 800 kubnih centimetara, našao se u isto tako minijaturnom Smartu ForTwo.

Ipak, najveća slavu je TDI tehnologija stekla uz VW-ovu ikonu, Golf. Razlozi su sasvim jasni: praktičnost, upotrebljivost, prostranost, solidan prtljažnik, i to sve uz potrošnju od nekih pet litara nafte na pređenih 100 kilometara.

Još jedan faktor zbog kojeg su dizel motori omiljeni kod našeg sveta, a i drugih, je visok obrtni moment, dostupan pri niskim obrtajima kolenastog vratila. Bilo da se radi o V12 ili V10 „naftašima“ ili onim mnogo skromnije radne zapremine, obrtni moment je recipročno uvek natprosečan za segment u kojem se automobil nalazi.

Trkački potencijali dizel motora su dugo osporavani, čemu je u prilog u velikoj meri išlo i njihovo odsustvo s trkačkih staza. Međutim, Audi je sve to promenio na Le Manu, dokazavši da dizel, sem što može biti ekstremno izdržljiv, može biti i ekstremno brz.

Nadmoć prekomplikovanog inženjeringa

Nemački automobili su od strane specijalizovanih medija često bili čašćavani jedinstvenim atributima. Koliko puta ste čuli „ovaj Mercedes je kao tenk“, „VW-ova karoserija ne zna štaje korozija“ „sipaj i vozi“ i slično? Nije slučajno što su Nemci stekli ovakvu reputaciju, a posebno spomenuti Mercedes-Benz.

Stvaranje reputacije o suverenom kvalitetu vuče korene iz vremena W126 (1979-1991.) i W140 (1992-1998.) limuzina, koje su bile, a i danas su, pojam sjajnog spoja kvaliteta, dizajna, prestiža i performansi. Čak i danas, kada izađete iz jednog 300 SE iz osamdesetih, možete to uraditi s ponosom, zadovoljni automobilom i sobom, što nije slučaj s većinom automobila iz te ere.

Neko će argumentovano konstatovati da se inženjerski jaz između nemačkih automobila i njihovih evropskih, japanskih i američkih rivala u današnje vreme suzio do tačke nepostojanja, bar u segmentima u kojima svi imaju svoje pulene. Međutim, Nemci kao Nemci, uvek imaju neke „kečeve“ u rukavima, kao što je to bio slučaj s Porscheom 918 Spyder.

Doduše, postoji i „mračna strana“ usložnjavanja inženjeringa, jer da bi opravdali svoju visoku cenu, nemački proizvođači, posebno oni premijum, poslednjih godina uvode prekomplikovana mehanička rešenja što zna da dovede do raznih problema i izazivanja „glavobolje“ kod vlasnika.

Fabričke tjuning kuće

„AMG“, „M“ i „RS“ su akronimi, omiljeni među ljubiteljima performantnih nemačkih automobila. Naravno, nikako ne treba zaboraviti na Brabus, RUF i Quattro. Ovi ogranci su iznedrili brojne legendarne modele.

Mnoge od ovih kompanija su postale do te mere povezane s matičnim firmama da su ove na kraju bile primorane da ih integrišu, krerirajući na taj način „podbrendove“, što su automobilski entuzijasti pozdravili s oduševljenjem. Konačno, mogli su da dobiju ono što su želeli direktno iz fabrike, i još s garancijom. Danas je nemoguće i zamisliti Mercedes bez AMG-a ili BMW bez M-a.

Dinamizam

Ovo je možda malo ironično, ali hajde da se „vozimo“. Nemačke automobilske kompanije vole termin „dinamizam“. Mi, automobilski novinari to vrlo dobro znamo jer dugi niz godina to čitamo u pres materijalima i slušamo dotičnu reč koja decenijama izlazi iz usta PR-ova. Bilo da se radi o proizvodima Audija, BMW-a, Mercedes-Benza ili Volkswagena, oni se konstantno opisuju kao „dinamični“, a često i kao „vodeći u klasi“ po tom pitanju. Dobro, verovatno se malo smeškate na ovu konstataciju (kao i mi).

Uglavnom, „dinamični“ ili ne, lepo je znati da se nemački inženjeri poslovično trude da u svoje kreacije utkaju dotični atribut.

Povratak u realnost?

V12 motori generalno troše više i skuplji su od V8. Višak cilindara je potpuno nepotreban u okvirima moderne tehnologije. Danas imamo četvorocilindarske motore koji su moćniji i performantniji od nekadašnjih V12.

Dizel motori mogu biti izuzetno efikasni, ali da li su svetu zaista potrebne „egzibicije“ u vidu V10 i V12 TDI motora koji šalju čađ u atmosferu? Jasno je da ne, baš kao ni dizel tehnologija, jer postoje ne tako skupe alternative kojima se treba okrenuti.

Inženjerska ekspertiza? Da li to znači da ostali nisu sposobni da kreiraju nešto fascinantno ili napredno? Da budemo realni, sva slava nemačkog inženjeringa potiče iz prošlosti i nekadašnjih uspeha. Danas, proizvođači poput Lexusa, Honde ili Ferrarija, u nekim stvarima su otišli daleko ispred BMW-a ili Mercedesa.

Nekada s razlogom, pojam pouzdanosti, nemački premijum proizvođači to danas više nisu, jer, ušli smo u razdoblje automobilske dekadencije kada ima malo prostora za realan kvalitativni napredak ostvaren kroz sam inženjering, a promene se uvode više radi promena (čitaj viših cena) nego radi istinskih beneficija za kupce.

Što se tiče fabričkih tjuning ogranaka, oni su sjajni, ali nisu rezervisani samo za nemačku automobilsku industriju.

Kada je o „dinamizmu“ reč, hajde da definišemo šta to uopšte znači. Možemo li da ga izmerimo? Teško. Da li je to nešto što je primenjivo u nekom racionalnom smislu? Pa, ne baš. To je samo reč i to nebulozna u kontekstu u kojem se koristi.

Kod nas vlada jedna floskula, koja je bazirana na predrasudi, a radi se o onoj čuvenoj „kad Nemac napravi“. Mnogi ljudi zastupaju nedvosmislen stav da Nemci prave najbolje automobile na svetu i mi to poštujemo, jer definitivno ne bismo imali sve one kilometarske diskusije na internetu u vezi s „nemačkom medecinom“.

Pavle Barta

(1973)