1. Home
  2. Hedonizam
  3. &
  4. Adrenalin
  5. Program Hitnog Lovca – Kako je Adolf Hitler planirao da preokrene izgubljeni rat
Program Hitnog Lovca – Kako je Adolf Hitler planirao da preokrene izgubljeni rat

Program Hitnog Lovca – Kako je Adolf Hitler planirao da preokrene izgubljeni rat

1.16K
2

„Snaga ne leži u odbrani već u napadu“ (Adolf Hitler)

Sredinom 1944. godine, kada je pobednik Drugog svetskog rata već bio uveliko poznat, Adolf Hitler nije gubio nadu da može da preokrene situaciju i ipak izađe kao pobednik. On ne samo što je počeo da planira novu ofanzivu u Belgiji sa ciljem da razdvoji zapadne saveznike već je naredio i razvoj novih i savremenih aviona lovaca koji su (ponovo) trebali da donesu dominaciju u vazduhu. Ali za razliku od prethodnih godina kada su napadali, do navedenog perioda Nemačka se uglavnom branila. Cilj više nije bio napad na nove teritorije već sprečiti saveznike da bombarduju domaći teren. U takvim uslovima svetlost dana su ugledale mnoge ideje koje, iako neuspešne, će kasnije da igraju veliku ulogu u avijaciji.

Od sjaja do očaja

Istoričari će se složiti da je Drugi svetski rat počeo Septembra 1, 1939. godine kada je Nemačka napala Poljsku, ali su incidenti (posebno u Aziji) postojali daleko ranije. Narednih godina nacisti nisu znali za neuspehe, pa su tako redom padale većina država u Evropi i istočnoj Africi, od čega je najimpresivnija bila pobeda u Francuskoj koja je trajala svega šest sedmica. Međutim, do rane 1942. godine Nemci su počeli da pokazuju znake slabosti posebno iz razloga što ih je zatekla hladna Ruska zima. Iako su oni i dalje bili u relativno dobroj poziciji tokom 1942. godine, već naredne godine su bili primorani da se povlače i predaju. Ključni detalj se desio sredinom 1943. godine kada su Sovjeti pobedili bitku u Kursku, što je bio prvi put da su Nemci direktno poraženi. Do sredine 1944. godine Sovjeti su povratili većinski deo svoje teritorije dok su se Amerikanci i Britanci iskrcali u Francuskoj. Postalo je jasno da dan kada će se Američka, Britanska i Sovjetska zastava vioriti u Berlinu stiže veoma uskoro.

Bombardovanje Nemačke

Samo bombardovanje gradova je postojalo od samog početka rata iz nekoliko razloga. Ukoliko bi postojala vojna ofanziva, bombardovanje bi oslabilo neprijatelja i omogućilo vojsci da se lakše probije. Nemci su bili prvi koji su koristili bombarovanje i iz drugih razloga, posebno po pitanju Velike Britanije. Naime, šanse za uspehom kopnenog napada na ovo ostrvo su bile veoma male pa je tako pala odluka da se Britanija bombarduje svakog dana dok ne potpiše kapitulaciju.

Junkers Ju 88, glavni Nemački lovac u ratu

U početku glavna meta su bili industrijski gradovi gde se odvijala proizvodnja vojne opreme, ali vremenom Nemci su počeli da gađaju i same gradove sa ciljem da nanesu što veći broj civilnih žrtava i na taj način nateraju Britance da se predaju. Saveznici su pokušali da uzvrate preko teških bombardera, ali je problem vladao u podatku da su nacisti imali veliki broj brzih lovaca kojima zapad nije mogao da parira. Avioni kao što su Messerschmitt Bf 109, Heinkel He 219 i Dornier Do 17 su imali impresivne brojeve, ali je saveznike najviše plašio Junkers Ju 88, koji je mogao da dostigne visinu od 9,000 metara i brzine od preko 500 km/h. Tek 1942. godine kada je debitovao North American P-51 Mustang je postalo moguće bombardovati i Nemačke vojne ciljeve pošto su teški bombarderi sada imali potrebnu zaštitu.

Odbrana Nemačke

Nemci nisu očekivali poraze pa u uvodnim godinama rata nisu ni obraćali veliku pažnju na odbranu. Veliku ulogu u tome je imao prvi čovek Nemačkog vazduhoplovstva Hermann Goring, koji je u značajno podcenio Američki Boeing B-17 Flying Fortress teški bombarder i ubeđivao Hitlera kako on ne predstavlja nikakvu opasnost. Iz tog razloga, gotovo nikakva pažnja nije davana modernijem lovcu već oružiju koje bi gađalo avione sa zemlje.

Američki Boeing B-17 Flying Fortress je često bombardovao Nemačke ciljeve

Ovaj potez će se pokazati ključnim u bombardovanju saveznika pošto B-17, iako tehnički zaostao, se pokazao kvalitetnim i izuzetno otpornim na vatru i do kraja rata će biti proizveden u preko 12,000 primeraka. Goring je takođe bio jako ohrabren sa novim Focke-Wulf Fw 190, koji se pokazao izuzetno sposobnim pri niskim letovima, ali su saveznici brzo rešili ovaj problem kada je stigao Britanski Hawker Typhoon uz takođe novi Republic P-47 Thunderbolt. Kada nijedan od planova nije urodio plodom, nacisti su izgradili osam većih kula („Flaktürme“) i to po tri u Berlinu i Beču i dve u Hamburgu sa ciljem da na njima postave veće oružije i na taj način gađaju avione. Dodatne kule su trebale biti izgrađenje i u Bremenu i Minhenu, ali su one samo usporile bombardovanje saveznika.

Messerschmitt Me 262

U Julu 1942. godine Nemci su dobili svoje najjače oružije u vazduhoplovstvu kada je debitovao legendarni Messerschmitt Me 262. Na ovoj ideji kompanija je radila još pre početka rata na osnovu Heinkel He 178 prototipa iz 1930-ih godina, koji je postao prvi značajniji avion na mlazni pogon na svetu. Nakon što je prvi prototip završen, on je predstavljen zvaničnim predstavnicima nacističke partije u Avgustu 1939. godine, ali oni nisu bili impresionirani pošto je He 178 imao izuzetno kratak domet zbog visoke potrošnje goriva.

Messerschmitt Me 262, prvi serijski lovac sa mlaznim pogonom

Kada su Nemci počeli da gube sve važnije bitke, Messerschmitt je uspeo da ubedi Hitlera da počne da eksperimentiše sa novim oružijem, što je prvi čovek Nemačke odobrio pošto nije imao više šta da izgubi. Me 262 je mogao da dostigne brzine od 850 km/h, što je bilo za 150 km/h brže nego bilo koji lovac saveznika, a Hitler je očekivao da bi on mogao da ima prednost 4:1 u poređenju sa savezničkim avionima sa propelerom. Međutim, Me 262 je imao jedan veliki problem, a to je podatak da je njegova proizvodnja bila limitirana zbog čestih bombardovanja pa je proizvodnja prebačena ispod zemlje. On će ostati u proizvodnji godinu dana i u tom periodu će biti proizvedeno 1,430 primeraka, a po nekim procenama Nemci u nijednom momentu nisu imali više od 200 primeraka. Me 262 je navodno uništio između 300 i 450 savezničkih aviona, dok su novi Lockheed P-80 Shooting Star i Gloster Meteor uništili oko 100 neprijateljskih aviona.

Hitler menja planove

Ohrabren uspesima spomenutog Me 262, Hitler je sredinom 1944. godine u velikoj meri promenio svoje planove kako da odbrani Nemačku. Dok je on u prošlosti ignorisao naprednu tehnologiju uz objašenje da nije potrebna i da je preskupa za proizvodnju, Hitler sada više nije imao izbora i znao je da mora da se desi čudo da bi Nemačka pobedila rat. Me 262 je već počeo da pravi razliku u ratu, a kako saveznici još uvek nisu imali mlazni avion, Hitler je odlučio da pažnju posveti sličnoj tehnologiji. Odluka je pala da svi avioni sa properelima uskoro završe sa proizvodnjom, sa izuzetkom naprednog Dornier Do 335, a počev od Jula 3., 1944. godine Nemačka će proizvoditi samo avione na mlazni pogon. Nacisti su na takvim avionima već uveliko radili i novi Arado Ar 234 se nalazio u poslednjim fazama razvoja. On će da debituje u Septembru iste godine i postaće jedini teški bombarder na mlazni pogon u Drugom svetskom ratu.

Lovac

Najveća pažnja je, po Hitlerovim naređenjima, davana lovcu, a zahtevi su poslati svim većim Nemačkim proizvođačima. Iako će se zahtevi promeniti nekoliko puta, generalna ideja je ostala ista – avion je morao da dostigne maksimalnu brzinu od minimalno 1,000 km/h uz visinu od 14,000 metara, pruža četiri MK 108 30 mm oružija i na kraju da bude dovoljno fleksibilan da ga pokreće univerzalni Heinkel-Hirth motor. Ono šta je bilo možda još bitnije je podatak da je avion morao biti izuzetno jednostavan i da se pri tom proizvodnja mogla odvijati ispod zemlje, što je bilo iz izuzetne važnosti pošto Nemačka više nije imala sirove namirnice, a i njene fabrike na zemlji su non-stop bile bombardovane. Čak šest kompanija je odgovorilo na konkurs, a njihove ideje sa moderizovati avijaciju u velikoj meri.

Blohm & Voss P.212

Blohm & Voss je predstavio dve inovatne ideje u vidu P.211 i P.212 plana. Oba aviona su, barem u teoriji, trebala biti teška svega 2,000 kg uz pokretanje od strane BMW 003 motora. Ono šta je razlikovalo P.211 i P.212 od konkurencije je dizajn krila, koja su bila pod uglom od 45 stepeni u vreme kada je većina aviona i dalje pružala zastarela krila pod uglom od 90 stepeni. Zbog velikog nedostatka aluminijuma, neke verzije su morale da imaju i određene delove proizveden od drveta i čelika. Međutim, Blohm & Voss nije uspeo da proizvede nijedan primerak do kraja rata.

Focke-Wulf Ta 183

Focke-Wulf je takođe predstavio ideje u vidu dva lovca pod kodnim oznakama Ta 183 i Volksjäger. Focke-Wulf je radio na Ta 183 ideji još od 1942. godine, ali ona nikada nije otišla dalje od crteža na papiru iz razloga što Hitler nije odobravao da se eksperimentiše. Kada je Program Hitnog Lovca najavljen, kompanija je shvatila da može da sprovede sve svoje ideje u delo. Za početak, Ta 183 je pružao krila pod uglom od 40 stepeni, ali je njegov revolucionarni dizajn stigao u vidu aerodinamičnog repa koji je značajno poboljšao stabilnost. Ta 183 nikada nije ugledao svetlost dana, ali po nekim pričama njegove ideje su posle rata završile u Sovjetskom Savezu gde je služio kao generalna ideja za jednog od naslavnijih lovaca svog vremena – Mikoyan-Gurevich MiG-15. Slične sudbine je prošao i drugi lovac od strane Focke-Wulfa, Volksjäger („Narodni Lovac“). On se nije mnogo razlikovao od Ta 183 sa izuzetkom što je bio nešto manji, ali je Fock-Wulf uspeo da krene sa proizvodnjom prototipa. Sovjetska vožnja je pronašla tri nezavršena primerka koji su trebali biti testirani u roku od nekoliko meseci, a nepoznato je šta se desilo sa njima posle rata.

Junkers EF 128

Junkersova ideja se nije mnogo razlikovala od konkurencije, sa izuzetkom podatka da je ona morala da dostigne još veće visine i na taj način presretne najnoviji Američki teški bombarder, Boeing B-29 Superfortress. EF 128 je doneo slične ideje kao i Blohm & Voss i Focke-Wulf sa jednim izuzetkom, a to je podatak da nije imao rep na tradicionalnom zadnjem delu aviona već na svakom krilu. Takav dizajn se pokazao nestabilnim od prvog dana pa samim tim ideja nije otišla dalje od nekoliko testiranih maketa.

Henschel Hs 132

Možda najzanimljiviju ideju je pružio Henschel, čiji je Hs 132 prototip dizajniran tako da pilot upravlja avionom u ležećem položaju i to na stomaku. Na taj način prednji deo aviona bi imao izuzetnu aerodinamičnost dok bi pilot imao veliku preglednost u momentu kada bi bacio bombu. Barem u teoriji, Hs 132 je trebao da bude u stanju da ponese bombe teške do 500 kg i da pri tom bude u stanju da dostigne maksimalnih 910 km/h. Henschel je radio na četiri različita prototipa (od kojih su neki trebali da pružaju veće Junkers Jumo 004 motore) i prvi test je trebao da usledi u Maju 1945. godine – istog meseca kada je završena Drugi svetski rat. Posle rata Sovjeti su pronašli sva četiri prototipa (koji su bili od 70-80% završeni) i poslali ih na dalja testiranja, posle čega su verovatno uništeni.

Messerschmitt P.1101

Messerschmitt je bio jedna od kompanija koja je moderizovala Nemačku avionsku industriju tokom 1930-ih godina, pa je tako želala da igra i veliku ulogu i u novoj generaciji modernih lovaca. Iako je Messerschmitt imao nekoliko različitih ideja, jedina koja je otišla dalje od crteža je bila pod kodnom oznakom P.1101. Kompanija nije želela potpuno novi avion već da modifikuje postojeći Me 262, a iako se nacističkim liderima najviše dopao Focke-Wulf Ta 183, oni su odlučili da P.1101 nastavi sa razvojom i da prvi prototip ima svoj debi u Junu 1945. godine. Messerschmitt je eksperimentisao sa krilima pod tri različita ugla (35, 40 i 45) i motorima od strane koliko različitih proizvođača (BMW, Heinkel i Jumo), ali P.1101 nikada nije imao šansu da bude testiran. Na kraju rata Američka vojska je pronašla jedini prototip, koji je bio 80% završen i poslala ga nazad u SAD na testiranje. P.1101 je zatim predat malo-poznatom Američkom proizvođaču Bell Aircraft sa ciljem da završi posao, ali kako su nedostajala bitna dokumenta do toga ipak nije došlo. Bell je kasnije koristio P.1101 da razvije svoj sopstveni prototip pod kodnom oznakom X-5, a on će da postane prvi avion koji je mogao da menja ugao krila zavisno od leta.

Heinkel dobiva ugovor

Od svih proizvođača najviše daleko je otišao Heinkel, čiji je modela He 162 uspeo da uđe i u serijsku proizvodnju. Na njemu je rad počeo još 1943. godine kada je novi North American P-51 Mustang počeo da zadaje velike probleme Nemcima. On ne samo što je uspeo da pruži izuzetnu zaštitu za spomenuti Boeing B-29 Superfortress već je takođe neometano bombarovao Nemačka skladišta nafte. General Adolf Galland je predložio da se poveća proizvodnja savremenog Messerschmitt Me 262 aviona, čak i ako to označi da će se drugi avioni proizvoditi u manjim brojevima, ali je ova ideja brzo odbačena iz nekoliko razloga. Naime, Me 262 ne samo što je imao mnogo mehaničkih problema već je takođe koristio i skupe materijale koje Nemačka jednostavno više nije imala. Prvi čovek vazduhplovstva Hermann Goring je zatim predložio ideju novog aviona koji će biti izuzetno jeftin i jednostavan za proizvodnju – toliko da ako bude oštećen ili pokvaren da će moći biti bačen i umesto menja biti proizveden drugi avion. Za proizvodnju su trebali biti korišteni zatvorenici iz logora pa čak i oni, bez ikakvog iskustva, bi trebali biti u stanju da proizvedu tako jednostavan avion. Težina nije smela da pređe ciftu od 2,000 kg, a kako Nemci nisu više imali velike aerodrome avionu nije smelo biti potrebno više od 500 metara za poletanje. I na kraju, jednostavnost je imala jednu ključnu ulogu, a pošto su većina iskusnih Nemačkih pilota do navedenog vremena poginuli, za komandom He 162 su se nalazili uglavnom mladi piloti koji su tek treninge prošli.

Heinkel He 162

Zanimljivo je da je Heinkel bio u stanju da proizvede prvi prototip za samo 90 dana nakon što je ideja predstavljena na papiru. Rani testovi nisu bili preterano pozitivni najviše iz razloga zbog izuzetno loše finalne izrade, pa nije bilo retkost da određeni delovi aviona otpadnu u letu. Hitler nije smatrao tako nešto kao problem i najavio je hitnu serijsku proizvodnju. Iako je serijski He 162 prešao željenu težinu za čak 800 kg, on je i dalje bio jedan od najbržih aviona na svetu i mogao je da dostigne maksimalnih 890 km/h. Njegova najveća mana je bila podatak da je mogao da opstane samo 30 minuta u letu „zahvaljujući“ malom rezervoaru od 325 litara. U samom početku proizvodnja je trebala biti limitirana na 1,000 primeraka mesečno u jednoj fabrici uz duplo veću proizvodnju kada treća fabrika bude spremna sa radom.

Heinkel He 162 debi

Prvih 46 primeraka je isporučeno sredinom Januara 1945. godine, ali zbog čestih bombardovanja saveznika oni nisu videli akciju sve do sredine Aprila. Iako je He 162 imao početne uspehe, tokom prvog meseca Nemačka je izgubila 13 takvih aviona. Međutim, zanimljivo je da su samo dva srušena od strane saveznika dok kod ostalih primeraka nestanak goriva i mehanički kvarovi su igrali ključnu ulogu. He 162 nije imao mnogo prilike da pokaže svoje mogućnosti pošto je Nemačka potpisala kapitulaciju Maja 5, 1945. godine, pa je tako veliki broj primeraka završio u SAD, Britaniji, Francuskoj i Sovjetskom Savezu na testiranju. Do tog momenta je isporučeno 120 primeraka, uz još 200 završenih koji su čekali na isporuku i preko 600 u raznim fazama razvoja. Veruje se da je do današnjeg dana preživelo samo osam koji se nalaze u muzejima širom sveta.

Čovek-raketa

Pored lovaca na mlazni pogon, nacisti su takođe eksperimentisali sa još nekoliko ideja. Jedna od njih je bila mašina u obliku rakete koja bi se nalazila ispod većeg aviona, a u njoj bi se nalazila osoba. Kada bi avion ispustio raketu, osoba u njoj bi navigacijom krenula prema željenoj lokaciji, a zatim bi iskočila iz nje i padobranom se sigurno spustila. Raketa bi zatim udarila u željenu lokaciju i eksplodirala. Iako je takvih ideja bilo nekoliko, Bachem Ba 349 je jedina koja je otišla dalje od prototip faze i kompanija je proizvela 36 primeraka. Međutim, tokom testiranja rakete su se koristile jako slabo zato što su pokazali nestabilnost i test piloti ne bi bilo u stanju da iskoče na vreme.

Bachem Ba 349

Bachem će kasnije da tvrdi da nije želeo da proizvede takvo oružije jer nije bio zainteresovan da šalje vojnike u samoubistvo, ali da su političari imali glavnu reč. Sličnu ideju je imao i Arado sa E.381 prototipom dok su druge kompanije, kao što su Heinkel, Junkers, Sombold i Zeppelin želele slične proizvode, ali većih dimenzija. Takvi proizvodi bi bili u stanju da se spuste posle leta, a poletali bi uspravo u stilu današnjih svemirskih brodova. Nekoliko kompanija, kao što su Focke-Wulf, Heinkel, Messerschmitt i Škoda (tada u rukama nacista) su imali i ideje sa pogonom na raketno gorivo, ali osim ideja na papiru nijedan prototip nije proizveden.

Krivac

Mnogi, uključujući i samog Hitlera, su videli prvog čoveka Nemačkog vazduhoplovstva (Luftwaffe) Hermann Goringa kao glavnog krivca za izgubljen rat. Goring je bio veoma uspešan pilot u Prvom svetskom ratu, ali je o komandovanju znao veoma malo. Upravo je on uspeo da ubedi Hitlera da napad na Britaniju nije neophodan već da Luftwaffe može da natera Britance na kapitulaciju – nešto što će se kasnije pokazati kao velika greška.

Flaktürme, jedna od osam preživelih kula za gađanje aviona, danas u Beču

Dok je Hitler ušao u rat daleko ranije nego što je bio spreman, Goring je u većini slučajeva imao glavnu reč kakvu vojnu opremu će vazduhoplovstvo imati. Nemačka nije počela sa radom na većim teškim bombarderima sve do početka 1940-ih godina, a na odbrani tek 1943. godine kada su počeli da nižu poraze protiv Sovjeta. Nacisti su takođe imali i problema sa proizvodnjom pa čak i 1940. godine, kada su bili na krovu sveta, su i dalje zaostajali za Britancima. I za kraj spomenućemo da je trening za pilote bio gotovo nepostojeći. Mnogi od njih su bili stariji i iskusniji piloti koji su se borili u Prvom svetskom ratu, ali vremenom Nemačka nije uspela da izbaci i novu generaciju pilota koji će nastaviti njihov put. Jedan Nemački general je sa ponosom izjavio, „Tek kada pobedimo Sovjete možemo da treniramo pilote“.

Neuspeh moderne tehnologije

Da je Hitler ranije odobrio savremene ideje, pitanje je kako bi se Drugi svetski rat završio. Nemačka je tada imala prototipove ne samo napredne avijacije već i tenkova i ostale vojne opreme, ali je Hitler bio toliko ubeđen u sigurnu pobedu da je smatrao da takva tehnologija može da čeka do nekog drugog vremena (do potencijalnog napada na SAD). Bez obzira što oni nisu uspeli u rukama nacista, napredne ideje Blohm & Vossa, Focke-Wulfa, Junkersa, Heinkela, Messerschmitta i drugih su kasnije omogućili saveznicima da nastave sa radom. Ako zbog ničega drugog, oni zaslužuju svoje mesto u istoriji kao osnivači nečega šta će kasnije postati veliko.

(1159)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.
guest
2 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments
Marko Petrovic

Postovanje, na interesantan tekst imam jednu primedbu i jedno pitanje.
Prvo, Junkers Ju 88 je bio najkorisceniji bombarder, a ne lovac!
Ovo je katastrofalna dezinformacija.
Da li vi ove tekstove prevodite ili pisete, posto ima velikih nelogicnosti u recenicama?
Hvala.

Yankee

Kao mnogi Luftwaffe avioni u 2. svetskom ratu, tako je i Ju 88 imao vise svrha. Da, jedna od njih je bila bombarder, ali je takodje koriscen i kao lovac. Pozzz.