U periodu 1930-ih godina, Mercedes i Auto Union su vodili veliku borbu u tadašnjem Grand Prix šampionatu. Sa 600 ks ispod haube i brzinama koje su dostizale 370 km/h, Evropa je mogla da uživa u jednom od najvećih rivaliteta u istoriji auto-moto sporta.
Ali kako su došle, takozvane „srebrne strele“ su brzo i nestale, a onda ih je zadesila potpuno različita sudbina. Naime, njihovo dominiranje na stazama je stopirao Drugi svetski rat, a zatim su svi primerci parkirani u hangare i tu će provesti ratne godine.
Dok je Mercedes uspeo da sačuva većinu svojih trkača, Auto Union nije bio jednake sreće. Razlog leži u tome što se sedište Mercedesa nalazilo u zapadnom delu Nemačke pa su automobili brzo poslati u muzeje gde se nalaze do današnjeg dana. Sa druge strane, sedište Auto Uniona se nalazilo u gradu Cvikau u istočnoj Nemačkoj, koji je posle rata pao u ruke komunista. Sovjeti su pronašli dvadesetak automobila i zatim ih poslali nazad u Moskvu na proučavanje kao ratni plan. Pretpostavlja se da je većina njih zatim uništena, ali tako nije mislio jedan ruski imigrant koji je živeo u Americi.
Auto Union je proizveo četiri generacije „srebrnih strela“, a do današnjeg dana nije pronađen nijedan Type A ili Type B. Samo jedan Type C je preživeo i to zahvaljujući podatku da se nalazio u Minhenu na izložbi tokom završnih godina rata.
Do ranih 1970-ih godina su počele da kruže priče da Sovjeti ipak nisu uništili sve primerke, a Pol Karasik, ruski imigrant koji je živeo na Floridi i skupljao klasične automobile, je preko veza u Nemačkoj odlučio da ih pronađe. Karasik je prisustvovao Velikoj nagradi Beograda u kojoj su „srebrne strele“ vozile jednu od svojih poslednjih trka. Posle traganja koje je trajalo skoro dve decenije, Karasik je pronašao dva Type D i to po jednog u Rusiji i Ukrajini. Oba primerka su bila rastavljena i nedostajalo je mnogo delova od čega je najbitnija bila školjka. S druge strane, motor, šasija, felne i ostatak mehanike su bili originalni. On je kupio oba modela.
Tokom 1990. godine, Karasik je kontaktirao Audi i sklopio dogovor o prodaji oba primerka, čija je restauracija završena četiri godine kasnije od strane britanske firme Crosthwaite & Gardiner. Oni su dobili novu školjku, za koju je zadužen bio Rod Jolley Coachbuilding dok je ostatak vozila originalni iz 1930-ih godina. To znači da Audi danas poseduje tri od ukupno pet preživelih Auto Uniona dok su ostala dva u privatnim rukama.
Zoran Tomasović
(544)
