Zanimljivost dana: Kako je nastao najveći rep u američkoj automobilskoj industriji

Čak i ako je sve što znate o američkim automobilima, ono što ste videli na televiziji i filmovima, verovatno ćete prepoznati vozilo ispod vas. Ono se pojavilo od filmova, preko majica do poštanskih markica i postalo ikona američke automobilske industrije pedesetih godina. Naravno, reč je o Cadillacu iz 1959. godine, koji je stigao u periodu kada je usledio prelazak dve potpuno različite dizajnerske škola.

Ovaj automobil je bitan iz još jednog razloga – to je poslednje delo legendarnog General Motorsovog dizajnera Harlija Erla pred penziju.

Harli Erl je više od 30 godina bio dizajner najvećeg svetskog proizvođača vozila i njegova dela su činila vrh američke automobilske industrije. Erl za razliku od naslednika nije počeo na nižim pozicijama, pa onda napredovao. Ne, njegovo mesto glavnog dizajnera General Motorsovog studija „Art & Colour“ je stvoreno tokom 1926. godine, od strane predsednika kompanije Alfreda Slona, upravo zbog njega.

Erlu je trebalo nekoliko godina da planove sprovede u delo, ali do početka Drugog svetskog rata, Art & Colour je imao oko stotinu dizajnera za svoju diviziju (do tog perioda General Motors je na domaćem tržištu imao Chevrolet, GMC, Pontiac, Oldsmobil, Buick i Cadillac). Taj broj će do 1959. godine da poraste na čak hiljadu stilista.

Erl je tokom 1935. godine zaposlio mladog Vilijama Mičela kao jednog od dizajnera i to na veoma čudan način. Naime, Mičelov otac je bio vlasnik velikog Buickovog salona i na taj način je imao pristup ranim prototipovima kompanije. Mičel je tokom jedne posete Detroitu ušao u razgovor s jednim od glavnih ljudi General Motorsa.

Tokom tridesetominutne priče, shvatio je da je u pitanju upravo Erl, koji je bio oduševljen ovim mladićem i odmah mu dao posao. Mičel je do 1937. godine napredovao tolikom brzinom da je postao glavni dizajner najluksuznije divizije General Motorsa, Cadillaca. Takođe je postao dizajner male privatne kompanije Harley Earl Corp., koju je Erl osnovao, a do 1953. godine on je najavio Mičela za svog naslednika.

Ipak, tokom 1953. godine Erl je još uvek bio na krovu sveta i nije hteo da preda poziciju koju je držao skoro 20 godina. Tokom cele svoje karijere, Erl je imao samo jednu strategiju. Naime, sva njegova dela su morala biti dugačka, niska i široka, a kao većina dizajnera iz navedenog perioda, i Erla su oduševljavali avioni.

Iako ga aerodinamika nije preterano interesovala, sam dizajn aviona je ostavio veliki utisak na njega, pa je tako prvi posleratni Cadillac iz 1949. godine bio urađen baš u stilu aviona. Njegova posebna opsesija je bio hrom, koji je Erl smatrao velikim prestižom.

Osnovni Chevrolet 150 recimo, je bio jeftin i nije imao preterano mnogo hroma, ali za razliku od njega, Buick Roadmaster bi se sijao od hroma i samim tim je pokazao svoju visoku cenu. Erl bi tokom pedesetih godina vraćao nazad na posao mnoge dizajnere General Motorsa da dodaju još više hroma na automobile koji su već bili prepuni hroma.

Bez obzira koliko su ovi potezi zvučali mnogo čudno, njegova dizajnerska dela su učinila da General Motors postane apsolutni lider u automobilskoj industriji. Erl je uvek pričao da je pratio samo lični ukus, ali se pokazalo da se publika u potpunosti slagala s njegovim mišljenjem.

Čak i u nekim retkim slučajevima kada bi konkurencija nadmašila General Motors, to se više odnosilo na odluke glavnih ljudi firme, nego do samog Erla. Recimo, predstavljanje luksuznog Lincolna Zephyra 1936. godine je zateklo Cadillac na spavanju, ali zanimljivo je da je Erl tri godine ranije želeo sličan automobil. Međutim, General Motors bi brzo priznao greške i u potpunosti dao Erlu odrešene ruke.

Ovaj je takođe znao da je njegov posao uvek na liniji i pretpostavljati šta publika želi u budućnosti svakako nije bio lak posao. Primera radi, jedan od dizajnera Frenk Herši je još 1948. godine želeo da predstavi veliki rep na Cadillacu, ali je Erl odbio ovu ideju uz objašenje da Cadillacova publika nije spremna za tako nešto.

Odluka da bi veliki rep ipak trebalo da se nađe na Cadillacu je pala tek kada je predsednik kompanije Čarli Vilson odlučio da se umeša. Problem s ovom strategijom je taj što rivali nekada mogu da predstave napredniji dizajn i upravo se to desilo sa General Motorsom krajem pedesetih godina.

Jednog jutra u avgustu 1956. godine, jedan od dizajnera General Motorsa, Čak Džordan je primetio nekoliko novih Chryslera za modelsku 1957. godinu, koji je trebalo uskoro da počnu da pristižu u salone. Chryslerov novi dizajner Virdžil Eksner je 1955. godine, novom ponudom preporodio kompaniju, koja je bila nazvana „Forward Look“ i u koju je Chrysler uložio čak 100 miliona američkih dolara.

Eksner je samo godinu dana kasnije opet učinio čudo i cela ponuda za 1957. godinu (u koju su spadali Plymouth, DeSoto, Dodge, Chrysler i Imperial) je bila dugačka, niska, čiroka i najbitnije od svega, sa veoma čistim linijama. Radi poređenja, Plymouth iz 1957. godine je bio za čak 15 cm niži u poređenju sa Chevroletom iz iste godine. Džordan je brzo obavestio Mičela šta je video, a isto popodne Mičel i ostali dizajneri su se uputili da se lično uvere. Oni su bili veoma razočarani jer su shvatili da je tog momenta General Motors izgubio titulu po stilu.

U istom periodu, General Motors je završavao dizajn za 1958. godinu i počeo da radi na dizajnu za 1959. godinu. Iako su modeli iz 1958. godine pružali više hroma nego ikada pre, oni su i dalje biti gotovo identični s prethodnicima, a u periodu kada je publika svake godine očekivala nove modele, ovaj potez se činio kao katastrofom.

General Motors je morao da u rekordnom roku sprovede potrebne promene, a kako je Erl bio u Evropi na godišnjem odmoru, Mičel je odlučio da preuzme stvari u svoje ruke. Iako je obećao da se nikada neće mešati u šefova dela, Mičel je takođe morao da brine o sopstvenoj budućnosti.

On je oko sebe okupio tim dizajnera i inženjera i odlučio da u potpunosti izbriše ono što je Erl odlučio za 1959. godinu i da krene iz početka. Uskoro je dobio podršku predsednika General Motorsa Harlova Kartisa, kome se jako dopala nova ponuda za 1959. godinu, koja je obuhvatila duže, šire, niže i čistije automobile, i to bez udela Erla.

Niko u takvim uslovima nije očekivao da će Erl biti srećan kada se vrati iz Evrope, a mnogi su sumnjali da bi mogao da napusti kompaniju i pređe kod nekog od rivala. Kao što se očekivalo, on je bio veoma razočaran da je danima bio zaključan u svojoj kancelariji, bez da je ikome od kolega rekao reč. Erl bi u prošlosti bez problema otpustio ko god da mu je stao na put, ali ovaj put bi to značilo ceo dizajnerski tim, uključujući i Mičela, koji je uživao u velikom poverenju predsednika General Motorsa.

Erl je konačno shvatio da je poražen i odlučio je da pruži podršku timu. U jednom intervju nekoliko godina kasnije, Mičel je izjavio da nikada ništa nije radio iza leđa svog šefa, već da je sproveo u delo ono šta ga je Erl naučio, uključujući i situaciju u kojoj je vreme za velike promene.

Ceo slučaj je Erlu verovatno najavio da njegova dela više nisu najbolja. Naime, modeli za 1958. godinu su bili poslednje njegovo delo i obim prodaje je značajno pao, posebno kod Pontiaca i Buicka. Kada je Erl konačno priznao poraz, Mičel je najavio novi slogan dizajnerskog tima „inovacije ili ste svi otpušteni“, a sličnu strategiju je gajio i Eksner, koji je preko noći postao najpoznatiji američki dizajner.

Mičelu je veliki problem predstavljao skroman budžet. Naime, automobili za 1958. godinu su imali potpuno nove školjke sa očekivanjem da bi oni mogli ostati u proizvodnji minimalno dve godine. Međutim, nakon njihove razočarajuće prodaje, General Motors je za 1959. godinu najavio nove školjke, što je svakako bio skup proces.

General Motors je dvadeset godina pre toga koristio tri školjke – „A Body“ za manje Chevrolete i Pontiace, zatim „B Body“ za manje modele Oldsmobilea i Buicka i „C Body“ za veće Buicke i Cadillace. A Body za 1959. godinu je ugašen, što znači da su sve kompanije delile B Body.

Na papiru, samo Cadillac je nastavio da koristi C Body, ali ta arhitektura nije bila ništa više nego produžena platforma B Body. Svi automobili su takođe morali da dele i vrata, što je u prošlosti bio neviđen potez, čime su sve divizije definitivno izgubile na ekskluzivnosti.

Ponuda iz 1959. godine će doneti još jedan veliki problem koji će dugo da muči američku automobilsku industriju – kako od jedne školjke napraviti pet različitih automobila u dovoljnoj meri da kupac Buicka od 5.000 dolara ne primeti da njegov automobil deli školjku s dvostrukoo jeftinijim Chevroletom.

Dodatan problem je predstavljalo pitanje kako da svaki brend zadrži prepoznatljiv identitet. Eksner je kod Chryslera uspeo u tom potezu najviše zato što je imao odrešene ruke. Chryslerova prodaja je bila toliko loša da kompanija nije mogla da ide u bilo kom pravcu nego napred. Radi poređenja, i pored razočarajuće prodaje tokom 1958. godine, General Motors je i dalje kontrolisao više tržišta nego svi rivali zajedno.

Nijedna divizija General Motorsa nije bila u brigama kao Cadillac. Cadillac je tokom pedesetih godina ostao kao jedina uspešna američka premijum divizija. Packard, njegov tradicionalni rival, je bankrotirao do 1958. godine, Lincoln i Imperial su imali uspehe i padova dok Mercedes i Jaguar nisu bili dovoljno veliki da naprave razliku.

Kupovina Cadillaca bi označivala veliki uspeh u životu, a njegovi automobili su uživali u visokom kvalitetu i performansama i jednako visokoj preprodajnoj vrednosti. Da bi zadržao navedene karakteristike, svaki novi Cadillac je trebalo da bude korak napred, ali ne toliko veliki korak da se prethodnik pokaže u slabom svetlu. S tako teškim zadatkom, Cadillac za 1959. godinu je bio nešto potpuno drugačije od onoga šta je uglavnom izlazilo iz Detroita. Većina linija su bile nove, a čak i detalji koji su preneti, su usavršeni.

Ono što je posebno oduševilo kupce, jeste to koliko je novi model bio nizak. On ne samo je što je bio za 7,5 cm niži u poređenju s prethodnikom, već je takođe bio i za 20 cm duži, a jednako i teži, iako se to nikako nije moglo primetiti na prvi pogled. Takođe su nestale mnoge kockaste linije i kupac je mogao da bira između po dva sedana i kupea.

Posebnu pažnju je privukao novi sedan, sa čak šest prozora, a jednako oduševljenje je doneo i kupe sa krovom sličnim onim koji bi videli na borbenim avionima. Sa dizajnerske strane, Cadillac iz 1959. godine je svakako bio atraktivan automobil, ali ono što publika nije znala je da ovaj automobil ipak nije bio potpuno nov.

Dvostruki farovi su debitovali dve godine ranije, veliki rep je bio evolucija modela od godinu dana ranije, a ispod školjke, mehanika je ostala identična prethodnicima. Upravo je spomenuti rep možda najpoznatiji detalj ovog Cadillaca jer nikada pre (a ni kasnije) neka kompanija nije odlučila da ponudi tako drastičan dizajnerski detalj.

Navedena godina je bila bitna zbog još jednog detalja, to je bila prva godina veoma luksuznog modela Eldorada Broughama, koji se proizvodio u Italiji od strane Pininfarine. Spomenute godine je, po početnoj ceni od čak 13.075 dolara, proizvedeno samo 99 primeraka. S mehaničke strane, u ponudi su se našle dve verzije poznatog motora V8 radne zapremine 390 kubnih inča (6,4 litra).

Ona slabija je razvijala 325 konjskih snaga, a moćnija dodatnih petnaest „grla“. I pored visoke mase od 2,5 tone, performanse su bile više nego dobre za taj period, s ubrzanjem do 100 km/h za manje od deset sekundi i s maksimalnom brzinom od 185 km/h.

Cadillac iz 1959. godine i ostali modeli General Motorsa nisu preterano dobro primljeni od strane publike. Prodaja je bila tek nešto veća u poređenju sa razočaravajućom 1958. godinom, ali i dalje, ni približna onoj iz 1956. i 1957. godine.

Novinari su imali reči pohvale, ali su mnogi kupci smatrali da iako je General Motors povratio titulu lidera, ovaj put je svakako preterao. Samo pet sedmica nakon što je automobil iz ove priče predstavljen, Erl je proslavio 65. rođendan i penzionisao se, a kao što se očekivalo, njegovo mesto je popunio Mičel.

Erl je kao poklon povodom odlaska u penziju dobio poseban automobil, a uskoro se preselio na Floridu sa svojom suprugom, gde je živeo dosta mirno do smrti koja je nastupila u aprilu 1969. godine. Mičel se brzo dao na posao i preko noći preporodio Cadillacovu liniju.

Ponuda iz 1960. godine je bila gotova identična onoj od godinu dana ranije sa izuzetkom manjeg repa, a do sredine šezdesetih godina linije su ponovo bile čiste i bez preterano mnogo hroma. Međutim, Cadillac je do navedenog perioda imao novi problem, a to je veoma uspešan Lincoln Continental.

Danas su mišljenja o Harliju Erlu promenjiva. Reći da je najzaslužniji za imperiju General Motorsa ne bi bilo fer prema svim ostalim dizajnerima i inženjerima koji su radili za najvećeg američkog proizvođača vozila, ali bi ipak trebalo spomenuti da je svako od 40 miliona vozila, koje je General Motors proizveo tokom navedenog perioda, moralo lično da bude odobreno upravo s njegove strane.

Mnogi još uvek ne žele da vide automobil kao umetično delo. Bez obzira u kakvom svetlu gledate Cadillac iz 1959. godine, jedno je sigurno – njegov dizajn je večan i nastaviće da privlači pažnju i u budućnosti.

Zoran Tomasović

(20)